https://lat.sputnikportal.rs/20260906/zasto-vecinska-srbija-postuje-generala-mladica-neki-ljudi-traju-a-neki-se--predaju-video-1203038655.html
Zašto većinska Srbija poštuje generala Mladića: Neki ljudi traju, a neki se – predaju /video/
Zašto većinska Srbija poštuje generala Mladića: Neki ljudi traju, a neki se – predaju /video/
Sputnik Srbija
Smrt Ratka Mladića faktički je predstavljala novi povod za otvaranje starih polemika, pa i oštrijih sučeljavanja. Nije ni čudo, pošto je Ratko Mladić od strane... 06.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-06T20:34+0200
2026-09-06T20:34+0200
2026-09-06T20:34+0200
region
region
region – politika
ratko mladić
komentari i analitika
emisija „prorok“
podkast
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/04/1203039143_0:0:1780:1001_1920x0_80_0_0_ff85bf3e7fc64dcc067190a0fc362687.jpg
Mišljenje većinskog dela je drugačije, pa otuda i sve akcije i reakcije koje su usledile.Zašto je tako? Prvo, za one koji se sećaju „turobnih devedesetih“, a pogotovo kod prečana, Ratko Mladić je „general sa petljom“, odlučni vojnik koji se pojavio u trenutku kada je bilo mnogo neodlučnih donosilaca odluka.U tom haotičnom periodu, kada se razni smutljivci na čelu svakojakih pokreta i paravojski predstavljaju zaštitnicima nacionalnih interesa, postrojavaju oficire i političare, stvaraju svoje „slobodne švercerske zone“, Mladić je uspeo da ustroji sistem i formira Vojsku Republike Srpske koja je ubrzo postala i respektabilna vojna snaga na terenu.Bez Vojske nema ni SrpskeIz današnje perspektive posmatrano, bez Vojske Republike Srpske ne bi bilo ni Republike Srpske. Političari jesu donosili rezolucije i deklaracije, bilo je među njima jako hrabrih ljudi, ali bi se to u praksi teško ostvarilo da nije bilo respektabilne vojne snage na terenu.Drugo, haos je nastajao i zbog toga što se nije jasno znalo gde prestaje jugoslovensko, a počinje srpsko (i obrnuto). Tek kada je reč o srpskom, od političkog folklora do strategijskih promišljanja, teško je bilo uočljivo šta tu može predstavljati najmanji zajednički sadržalac za ikakvo dugoročno usmerenje.Naravno, u drugim čaršijama, poput sarajevske i zagrebačke uokviren je drugačiji pogled na tadašnja dešavanja, pa i ovaj zaključak sa njihovog stanovišta deluje neistinito ili makar neubedljivo.Uprkos okviru prema kojem je „velikosrpska agresija od strane četnika“ bila decenijama pripremana, srpski korpus je početak građanskog rata dočekao u konfuziji, bez jasno definisanih ciljeva i projekcija, uz daleko više „partizana“ nego „četnika“ na rukovodećim mestima.Treba još dodati i kako je ponajviše bilo „dezertera“, onih koji nisu osećali potrebu da brane pragove svojih rodnih kuća.Umesto petokrake - trobojkaI sam Mladić dolazio je iz jugoslovenske oficirske škole, kao član partije deklarisao se i kao komunista, ali je i brzo shvatio da konfuzija predstavlja najvećeg neprijatelja definisanju ciljeva i interesa. Takođe, nije se mogao odreći ni matične „hercegovačke predstave“, što je borbi davalo smisao i objašnjenje. Branio je svoj rodni prag, u selu nedaleko od Kalinovika. Na mesto petokrake stavljena je trobojka, umesto jugoslovenskog za novi orijentir proglašeno je srpsko i tako je započelo građenje nove politike.Treće, u trenucima kada su političari počeli da popuštaju pod zapadnim pritiscima, vojno rukovodstvo Republike Srpske oštro im se usprotivilo. General Mladić suprotstavljao se i Slobodanu Miloševiću i Radovanu Karadžiću, zbog toga pretrpeo pokušaje smenjivanja, ali i daleko ozbiljnije žrtve i posledice koje su se odrazile na njegov život.Da li bi uopšte bilo pregovora u Dejtonu bez tog suprotstavljanja?Išao ispred vojskeČetvrto, doslovno svi koji su bili pod Mladićevom komandom opisuju ga kao časnog i poštenog generala.Istina, navode i da je bio strog, impulsivan i tvrdoglav, ali i da u ratu nije zarađivao, niti se sakrivao. Išao je napred, ispred svoje vojske, izlagao se rizicima i preuzimao odgovornost. Uz to, analizirajući koliko je sačuvao, kakva je bila „linija fronta“ i sa čim je sve raspolagao (u ovu računicu treba ukalkulisati i sankcije, opštu nemaštinu, hronične nedostatke), primetno je i da se njegovo rukovođenje može kvalifikovati kao uspešno.Peto, Mladić nije ni kalkulisao, radio je ono što mora, iako je svima bilo jasno da se tako zamera najmoćnijima na svetu, te da se po njega samog takvo moranje ne može dobro završiti.Sprečio je junsku NATO intervenciju na Republiku Srpsku 1995. godine nepopularnim, ali tada jedinim mogućim instrumentom – lišavajući slobode oficire i vojnike iz sastava UNPROFOR – a. Kasniji napad na Republiku Srpsku tokom septembra bio je drugačije sproveden od prvobitno planiranog između ostalog i usled „junskih dešavanja“. Ovo poniženje mu nikada nisu zaboravili rukovodioci NATO, kasniji procesi vođeni protiv njega bili su i ovim činom motivisani.Većinski deo srpske javnosti, dakle, lik i delo generala Mladića sagledava kroz prizmu koja prevazilazi sadašnji trenutak i simbolički ili doslovno tiče se krucijalnih pitanja o istorijskom kontinuitetu.A kada je o istorijskom kontinuitetu reč, to se već dodiruje i prepliće sa pitanjima identiteta i pratećeg metanarativa, pa i dobija drugačiju dimenziju u polemikama.Oni koji osuđuju Mladića u potpunosti prihvataju zapadnu predstavu o njemu. Sa jedne strane, to otvora „staro polje sučeljavanja“ o srpskom (geopolitičkom) pitanju i zapadnim (britanskim, austrougarskim, nemačkim, a od druge polovine HH veka i američkim) projekcijama. Nikada ovakve projekcije nisu oblikovane slučajno, niti bez razloga, ali što je još interesantnije, nikada nisu bile ni kreirane na istinitim podacima.Sa druge strane, otvorena je (po ko zna koji put) i tema Srebrenice i uloge Ratka Mladića u počinjenom zločinu. Zašto taj masovni i strašni zločin ne utiče na korekciju stava većine? Nekoliko je razloga, o tome se može pisati opširno, a među najznačajnijim je jednostrana i pristrasna rekonstrukcija događaja, učinjena baš tako da bi se omogućila kasnija kvalifikacija. Pošto je to činjeno jednostrasno i pristrasno, izgubila se mogućnost za ozbiljnu i sveobuhvatnu rekonstrukciju dešavanja i utvrđivanje istine.Hag neće izdržati test vremenaU Beogradu i Banjaluci se na tome onoliko insistiralo, bilo je i dobrovoljaca koji su u takvom zajedničkom projektu sa Sarajevom i kolegama sa Zapada želeli da učestvuju. Zašto se u tom smeru za poslednjih 30 godina nije uradilo ništa?Ono što je pisano u Hagu možda jeste dovoljno da se danas briselske evrobirokrate pozivaju na presude, ali ne može izdržati test vremena.Naposletku, pravosnažna presuda Ratku Mladiću utvrđena je preglasavanjem, pri čemu je izdvojeno mišljenje predsednice Žalbenog veća upečatljivije od svega navedenog u presudi. Indikativno je i da se prilikom rekonstrukcije događaja iz Srebrenice ne uzima u obzir svedočenje Hakije Meholjića kako je Alija Izetbegović jop septembra 1993. godine pominjao da 5.000 muslimanskih žrtava može dovesti do intervencije NATO protiv Vojske Republike Srpske. Indikativno je i da tokom pregovora u Dejtonu Srebrenica nije pomenuta kao argument.Momir Bulatović je to navodio, apostrofirajući kako ne bi moglo biti Republike Srpske da je neko od učesnika pregovora „potegao“ pitanje genocida. Naposletku, indikativno je i obraćanje Darka Mladića kako je nuđena nagodba od strane predstavnika američke obaveštajne zajednice o predaji Ratka Mladića i služenja relativno kratke zatvorske kazne (koliko traje suđenje, tolika da mu bude i zatvorska kazna) u zamenu za svedočenje protiv Slobodana Miloševića.Ovo su lako proverljive informacije, dostupne u monografijama, arhivskom materijalu (video i pisanom), različitim publikacijama. U ovom pogledu, najosetljivije je pitanje stvorene slike u muslimanskom bošnjačkom korpusu, pošto se svaki pokušaj razmatranja zločina u Srebrenici koji nije u skladu sa njihovim narativom automatski proglašava „negiranjem genocida“, samim tim i negiranjem zločina.Niti se može negirati zločin, niti se smeju omalovažavati žrtve, niti je u srpskom interesu da relacije sa bošnjačkim korpusom budu prepuni tenzija, pa je zato ovo osetljiva tema.Deluje apsurdno, ali zasnivanje narativa, tako važnog za narodotvorni proces, na jednoj sudskoj presudi izuzetno je opasno, pa bi zato zajedničko rekonstruisanje priče o Srebrenici i utvrđivanje onoga što se desilo odgovaralo koliko Srbima, toliko i Bošnjacima. U suprotnom, narativ može potrajati koliko i održivost napisanog u presudi, a od tog narativa zavisi dalji tok narodotvornog procesa, odnosno identitetska osnova.U svakom slučaju, sasvim suprotno dosadnim i otrcanim frazama o „genocidnosti Srba“ i „pravdanju zločina“ postoje i drugi razlozi zbog čega više ni tema Srebrenice ne može šire i dublje uticati na opredeljivanje javnosti niti prema ratu u BiH, niti prema Ratku Mladiću. U kreiranju slike u srpskoj javnosti o onome što Ratko Mladić jeste bio zapadna konstrukcija koju šire „čaršijske nomenklature“ igra skromnu i ograničenu ulogu. Više i dublje na stvaranje epske figure utiče „hercegovačka predstava“ zasnovana na posebnom „merenju vremena“, sagledavanju istorijskog kontinuiteta, doživljavajima postojanja i pripadanja.Lik Ratka Mladića ukopljen je u dugi i široki metanarativ. I ono što se takođe uočava, jeste da tu i takvu predstavu i taj metanarativ ne mogu poremetiti ni jednoobrazna saopštenja raznih zapadnih institucija, niti jeftini tekstići svakojakih analitičara i novinara.To ne samo da u većinskom delu srpske javnosti ne izaziva važnije efekte, nego ostaje i potpuno nezapaženo. Valjda i zato što nikoga ne interesuje. Jer, protivnici mogu biti daleko moćniji i mnogo bogatiji, ali protiv ovakve filozofije na dugi rok ne mogu se izboriti. Jer, postoje dve vrste ljudi: oni koji traju i oni koji se predaju.Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
region, region – politika, ratko mladić, komentari i analitika, emisija „prorok“, podkast
region, region – politika, ratko mladić, komentari i analitika, emisija „prorok“, podkast
Zašto većinska Srbija poštuje generala Mladića: Neki ljudi traju, a neki se – predaju /video/
Smrt Ratka Mladića faktički je predstavljala novi povod za otvaranje starih polemika, pa i oštrijih sučeljavanja. Nije ni čudo, pošto je Ratko Mladić od strane zapadne politike prokazan, prikazan kao personifikacija zla. I u delu srpske javnosti zapatio se ovakav pogled. Ipak, ovaj deo srpske javnosti ostaje u manjini.
Mišljenje većinskog dela je drugačije, pa otuda i sve akcije i reakcije koje su usledile.
Zašto je tako? Prvo, za one koji se sećaju „turobnih devedesetih“, a pogotovo kod prečana, Ratko Mladić je „general sa petljom“, odlučni vojnik koji se pojavio u trenutku kada je bilo mnogo neodlučnih donosilaca odluka.
U tom haotičnom periodu, kada se razni smutljivci na čelu svakojakih pokreta i paravojski predstavljaju zaštitnicima nacionalnih interesa, postrojavaju oficire i političare, stvaraju svoje „slobodne švercerske zone“, Mladić je uspeo da ustroji sistem i formira Vojsku Republike Srpske koja je ubrzo postala i respektabilna vojna snaga na terenu.
Bez Vojske nema ni Srpske
Iz današnje perspektive posmatrano, bez Vojske Republike Srpske ne bi bilo ni Republike Srpske. Političari jesu donosili rezolucije i deklaracije, bilo je među njima jako hrabrih ljudi, ali bi se to u praksi teško ostvarilo da nije bilo respektabilne vojne snage na terenu.
Drugo, haos je nastajao i zbog toga što se nije jasno znalo gde prestaje jugoslovensko, a počinje srpsko (i obrnuto). Tek kada je reč o srpskom, od političkog folklora do strategijskih promišljanja, teško je bilo uočljivo šta tu može predstavljati najmanji zajednički sadržalac za ikakvo dugoročno usmerenje.
Naravno, u drugim čaršijama, poput sarajevske i zagrebačke uokviren je drugačiji pogled na tadašnja dešavanja, pa i ovaj zaključak sa njihovog stanovišta deluje neistinito ili makar neubedljivo.
Uprkos okviru prema kojem je „velikosrpska agresija od strane četnika“ bila decenijama pripremana, srpski korpus je početak građanskog rata dočekao u konfuziji, bez jasno definisanih ciljeva i projekcija, uz daleko više „partizana“ nego „četnika“ na rukovodećim mestima.
Treba još dodati i kako je ponajviše bilo „dezertera“, onih koji nisu osećali potrebu da brane pragove svojih rodnih kuća.
Umesto petokrake - trobojka
I sam Mladić dolazio je iz jugoslovenske oficirske škole, kao član partije deklarisao se i kao komunista, ali je i brzo shvatio da konfuzija predstavlja najvećeg neprijatelja definisanju ciljeva i interesa. Takođe, nije se mogao odreći ni matične „hercegovačke predstave“, što je borbi davalo smisao i objašnjenje. Branio je svoj rodni prag, u selu nedaleko od Kalinovika. Na mesto petokrake stavljena je trobojka, umesto jugoslovenskog za novi orijentir proglašeno je srpsko i tako je započelo građenje nove politike.
Treće, u trenucima kada su političari počeli da popuštaju pod zapadnim pritiscima, vojno rukovodstvo Republike Srpske oštro im se usprotivilo. General Mladić suprotstavljao se i Slobodanu Miloševiću i Radovanu Karadžiću, zbog toga pretrpeo pokušaje smenjivanja, ali i daleko ozbiljnije žrtve i posledice koje su se odrazile na njegov život.
Da li bi uopšte bilo pregovora u Dejtonu bez tog suprotstavljanja?
Četvrto, doslovno svi koji su bili pod Mladićevom komandom opisuju ga kao časnog i poštenog generala.
Istina, navode i da je bio strog, impulsivan i tvrdoglav, ali i da u ratu nije zarađivao, niti se sakrivao. Išao je napred, ispred svoje vojske, izlagao se rizicima i preuzimao odgovornost. Uz to, analizirajući koliko je sačuvao, kakva je bila „linija fronta“ i sa čim je sve raspolagao (u ovu računicu treba ukalkulisati i sankcije, opštu nemaštinu, hronične nedostatke), primetno je i da se njegovo rukovođenje može kvalifikovati kao uspešno.
Peto, Mladić nije ni kalkulisao, radio je ono što mora, iako je svima bilo jasno da se tako zamera najmoćnijima na svetu, te da se po njega samog takvo moranje ne može dobro završiti.
Sprečio je junsku NATO intervenciju na Republiku Srpsku 1995. godine nepopularnim, ali tada jedinim mogućim instrumentom – lišavajući slobode oficire i vojnike iz sastava UNPROFOR – a. Kasniji napad na Republiku Srpsku tokom septembra bio je drugačije sproveden od prvobitno planiranog između ostalog i usled „junskih dešavanja“. Ovo poniženje mu nikada nisu zaboravili rukovodioci NATO, kasniji procesi vođeni protiv njega bili su i ovim činom motivisani.
Većinski deo srpske javnosti, dakle, lik i delo generala Mladića sagledava kroz prizmu koja prevazilazi sadašnji trenutak i simbolički ili doslovno tiče se krucijalnih pitanja o istorijskom kontinuitetu.
A kada je o istorijskom kontinuitetu reč, to se već dodiruje i prepliće sa pitanjima identiteta i pratećeg metanarativa, pa i dobija drugačiju dimenziju u polemikama.
Oni koji osuđuju Mladića u potpunosti prihvataju zapadnu predstavu o njemu. Sa jedne strane, to otvora „staro polje sučeljavanja“ o srpskom (geopolitičkom) pitanju i zapadnim (britanskim, austrougarskim, nemačkim, a od druge polovine HH veka i američkim) projekcijama. Nikada ovakve projekcije nisu oblikovane slučajno, niti bez razloga, ali što je još interesantnije, nikada nisu bile ni kreirane na istinitim podacima.
Sa druge strane, otvorena je (po ko zna koji put) i tema Srebrenice i uloge Ratka Mladića u počinjenom zločinu. Zašto taj masovni i strašni zločin ne utiče na korekciju stava većine? Nekoliko je razloga, o tome se može pisati opširno, a među najznačajnijim je jednostrana i pristrasna rekonstrukcija događaja, učinjena baš tako da bi se omogućila kasnija kvalifikacija. Pošto je to činjeno jednostrasno i pristrasno, izgubila se mogućnost za ozbiljnu i sveobuhvatnu rekonstrukciju dešavanja i utvrđivanje istine.
Hag neće izdržati test vremena
U Beogradu i Banjaluci se na tome onoliko insistiralo, bilo je i dobrovoljaca koji su u takvom zajedničkom projektu sa Sarajevom i kolegama sa Zapada želeli da učestvuju. Zašto se u tom smeru za poslednjih 30 godina nije uradilo ništa?
Ono što je pisano u Hagu možda jeste dovoljno da se danas briselske evrobirokrate pozivaju na presude, ali ne može izdržati test vremena.
Naposletku, pravosnažna presuda Ratku Mladiću utvrđena je preglasavanjem, pri čemu je izdvojeno mišljenje predsednice Žalbenog veća upečatljivije od svega navedenog u presudi. Indikativno je i da se prilikom rekonstrukcije događaja iz Srebrenice ne uzima u obzir svedočenje Hakije Meholjića kako je Alija Izetbegović jop septembra 1993. godine pominjao da 5.000 muslimanskih žrtava može dovesti do intervencije NATO protiv Vojske Republike Srpske. Indikativno je i da tokom pregovora u Dejtonu Srebrenica nije pomenuta kao argument.
Momir Bulatović je to navodio, apostrofirajući kako ne bi moglo biti Republike Srpske da je neko od učesnika pregovora „potegao“ pitanje genocida. Naposletku, indikativno je i obraćanje Darka Mladića kako je nuđena nagodba od strane predstavnika američke obaveštajne zajednice o predaji Ratka Mladića i služenja relativno kratke zatvorske kazne (koliko traje suđenje, tolika da mu bude i zatvorska kazna) u zamenu za svedočenje protiv Slobodana Miloševića.
Ovo su lako proverljive informacije, dostupne u monografijama, arhivskom materijalu (video i pisanom), različitim publikacijama. U ovom pogledu, najosetljivije je pitanje stvorene slike u muslimanskom bošnjačkom korpusu, pošto se svaki pokušaj razmatranja zločina u Srebrenici koji nije u skladu sa njihovim narativom automatski proglašava „negiranjem genocida“, samim tim i negiranjem zločina.
Niti se može negirati zločin, niti se smeju omalovažavati žrtve, niti je u srpskom interesu da relacije sa bošnjačkim korpusom budu prepuni tenzija, pa je zato ovo osetljiva tema.
Deluje apsurdno, ali zasnivanje narativa, tako važnog za narodotvorni proces, na jednoj sudskoj presudi izuzetno je opasno, pa bi zato zajedničko rekonstruisanje priče o Srebrenici i utvrđivanje onoga što se desilo odgovaralo koliko Srbima, toliko i Bošnjacima. U suprotnom, narativ može potrajati koliko i održivost napisanog u presudi, a od tog narativa zavisi dalji tok narodotvornog procesa, odnosno identitetska osnova.
U svakom slučaju, sasvim suprotno dosadnim i otrcanim frazama o „genocidnosti Srba“ i „pravdanju zločina“ postoje i drugi razlozi zbog čega više ni tema Srebrenice ne može šire i dublje uticati na opredeljivanje javnosti niti prema ratu u BiH, niti prema Ratku Mladiću. U kreiranju slike u srpskoj javnosti o onome što Ratko Mladić jeste bio zapadna konstrukcija koju šire „čaršijske nomenklature“ igra skromnu i ograničenu ulogu. Više i dublje na stvaranje epske figure utiče „hercegovačka predstava“ zasnovana na posebnom „merenju vremena“, sagledavanju istorijskog kontinuiteta, doživljavajima postojanja i pripadanja.
Lik Ratka Mladića ukopljen je u dugi i široki metanarativ. I ono što se takođe uočava, jeste da tu i takvu predstavu i taj metanarativ ne mogu poremetiti ni jednoobrazna saopštenja raznih zapadnih institucija, niti jeftini tekstići svakojakih analitičara i novinara.
To ne samo da u većinskom delu srpske javnosti ne izaziva važnije efekte, nego ostaje i potpuno nezapaženo. Valjda i zato što nikoga ne interesuje. Jer, protivnici mogu biti daleko moćniji i mnogo bogatiji, ali protiv ovakve filozofije na dugi rok ne mogu se izboriti. Jer, postoje dve vrste ljudi: oni koji traju i oni koji se predaju.
