https://lat.sputnikportal.rs/20260906/sta-je-zajednicko-kanadi-i-iranu--maltretiranje-1203085472.html
Šta je zajedničko Kanadi i Iranu — maltretiranje!
Šta je zajedničko Kanadi i Iranu — maltretiranje!
Sputnik Srbija
Otava i Teheran suočavaju se sa potpuno različitim oblicima američkog pritiska, ali, prema istoričaru Tariku Ćirilu Amaru, u oba slučaja može se prepoznati... 06.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-06T14:00+0200
2026-09-06T14:00+0200
2026-09-06T14:00+0200
svet
svet – politika
komentari i analitika
iran
kanada
sad
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/05/1203086593_0:160:3072:1888_1920x0_80_0_0_4012749c0dad63951cd955b22c61ac95.jpg
Upravo od te neobične paralele polazi Amar u svom tekstu, koji prenosi RT.Kanada i Iran, naravno, imaju veoma malo toga zajedničkog. Štaviše, Amar pomalo provokativno kaže da je to „na sramotu Kanade“.Dve potpuno različite zemljeIstorijska razlika je očigledna. Iran je drevna zemlja, duboko utemeljena u jednoj od najstarijih civilizacija sveta. Kanada je, kao i SAD, relativno mlada i u velikoj meri proizvod britanske imperijalne istorije — država nastala u kontekstu kolonijalnog naseljavanja, potiskivanja starosedelačkog stanovništva i etničkog čišćenja.Još je veća razlika u religijskom i kulturnom nasleđu.Iran je duboko oblikovan šiitskim islamom, dok Amar Kanadu opisuje kao karakterističnu savremenu zapadnu mešavinu razvodnjenog hrišćanstva, svedena na Božić i „džingl bels“, i agresivnog sekularnog konzumerizma.Na geopolitičkom planu razlika je, međutim, najveća.Iran je decenijama jedan od najupornijih protivnika SAD i Izraela, dok je Kanada dugo bila jedan od najpouzdanijih saveznika Vašingtona — praktično deo američkog sistema moći. I upravo zato je današnja situacija toliko zanimljiva.Jer se dve zemlje koje su gotovo na suprotnim stranama geopolitičkog spektra sada, svaka na svoj način, nalaze pod pritiskom iste sile.Kanada kao američki vazal, Iran kao protivnikAmar posebno ukazuje na kontrast u odnosu prema Rusiji.Kanada je snažno uključena u zapadnu podršku Ukrajini i u ono što autor naziva posredničkim ratom protiv Rusije. On u tom kontekstu posebno izdvaja snažan ukrajinski nacionalistički lobi u Kanadi i njegove istorijske veze sa ljudima koji su posle Drugog svetskog rata, uključujući i saradnike nacističkog režima, pronašli utočište na Zapadu.Iran se nalazi na sasvim suprotnoj strani. Teheran je poslednjih godina produbio saradnju sa Moskvom, a zbog toga je i sam postao meta ukrajinskih napada. Istovremeno, Rusija pomaže Iranu u jačanju njegovih odbrambenih sposobnosti u sukobu sa SAD i Izraelom.Ali Amar smatra da je još važnija razlika u odnosu prema Palestini.Iran se pozicionira kao protivnik izraelske politike prema Palestincima i zapadne podrške Izraelu. Kanada, uprkos povremenim kritičkim potezima prema Izraelu, ostaje deo zapadnog političkog bloka koji tu politiku u suštini podržava.Drugim rečima, jedna zemlja je dugogodišnji američki saveznik, druga dugogodišnji američki protivnik.Ipak, obe su sada izložene različitim oblicima američke ekonomske i političke prinude.Od saveznika do meteTu se, zapravo, nalazi centralna teza Amarovog teksta. Vašington više ne vrši pritisak samo na protivnike. Sve češće ga vrši i na sopstvene saveznike kada oni pokažu da nisu spremni da prihvate američke uslove.Razlika između Kanade i Irana, naravno, ostaje ogromna.Prema Teheranu se vodi mnogo ozbiljniji oblik ekonomskog rata, dok je prema Otavi reč o pritisku unutar sistema američkih saveza. Ali obrazac je sličan: „Vašington traži poslušnost, a druga strana pruža otpor.“„Ekonomski Dan D“ protiv IranaAmar posebno izdvaja politiku američkog ministra finansija Skota Besenta prema Iranu. Ona podrazumeva kombinaciju ekonomskih sankcija, obaveštajnog praćenja i pritiska na sve mreže preko kojih Iran trguje sa inostranstvom, uključujući i sekundarne sankcije prema onima koji sa Teheranom posluju.Besent je taj pristup opisao jezikom koji više podseća na vojnu operaciju nego na ekonomsku politiku. Cilj je, prema njegovim rečima, da se iranska ekonomija „uguši“.Tramp je čitavu strategiju nazvao svojevrsnim „ekonomskim Danom D“, uz otvoreno pominjanje ekonomskog sloma Irana kao krajnjeg cilja.U slučaju Kanade, stvari su ipak drugačije.Vašington ne pokušava da uništi kanadsku ekonomiju. On pokušava da natera Otavu da prihvati uslove koje inače ne bi prihvatila. Amar zato kanadski slučaj opisuje kao „kažnjavanje neposlušnog vazala“.Kanadski premijer Mark Karni odbio je američki predlog trgovinskog sporazuma koji je, prema izveštajima zapadnih medija, sadržao izuzetno nepovoljne uslove za Kanadu. Umesto popuštanja, Karni je odlučio da uzvrati.Karni odgovara VašingtonuVašington je uveo carine od 50 odsto na deo kanadske robe, dok je Otava najavila recipročne mere — po principu „dolar za dolar“.Karni je čak izjavio da se Kanada nalazi pod američkim napadom i praktično u ekonomskom ratu. Za jednog od najbližih američkih saveznika to je prilično dramatičan jezik. Ali, kako primećuje Amar, treba zadržati osećaj za razmere.Nove američke carine pogodile bi oko pet odsto kanadskog izvoza u SAD, dok bi kanadske kontramere obuhvatile približno šest odsto američkog izvoza u Kanadu. Dakle, reč je o ozbiljnom trgovinskom sukobu, ali ne i o pokušaju ekonomskog uništenja jedne strane.Problem je pre svega politički. Amerika je navikla da Kanada bude saveznik koji sledi Vašington. Sada se, međutim, dešava nešto neobično: saveznik odbija da prihvati američke uslove i spreman je da uzvrati.Čak je i Trampova retorika poprimila bizarne oblike — od njegovog pokušaja da jezero Ontario nazove „Američkim jezerom“ do neobičnog video-sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom.Za sada, bar prema Amarovoj analizi, Karnijev čvrst odgovor uživa značajnu podršku u Kanadi.Iran nema nameru da popustiU poređenju sa kanadsko-američkim sporom, sukob Vašingtona i Teherana deluje kao nešto iz sasvim drugog sveta. Iransko rukovodstvo ne pokazuje nameru da popusti.Amar postavlja jednostavno pitanje: „zašto bi to učinilo?“Iz perspektive Teherana, Iran je već preživeo i izdržao direktne vojne sukobe sa SAD i Izraelom. Ekonomija trpi ogroman pritisak, ali je upravo dugogodišnji američki pritisak imao jedan neočekivan efekat — iransko društvo je sve otpornije na ideju promene režima pod spoljnim pritiskom.Drugim rečima, politika koja je trebalo da oslabi iransku državu istovremeno je doprinela stvaranju društva koje je sve manje spremno da prihvati američke uslove.Kina i Rusija kao problem za VašingtonTu se otvara još jedan veliki problem za američku strategiju. Vašington može da preti sekundarnim sankcijama, ali to više ne znači automatski da će se ostatak sveta povinovati.Kina je jedan od najvažnijih iranskih ekonomskih partnera i velika svetska sila u oblasti energenata. Peking je već pokazao da nije spreman da prihvati sve američke zahteve kada su u pitanju odnosi sa Teheranom.Rusija takođe nema mnogo razloga da se povinuje američkom pritisku.I tu se, po Amarovom mišljenju, vidi jedna od ključnih slabosti sadašnje američke politike: „Vašington i dalje pokušava da koristi mehanizme ekonomske prinude kao da je svet jednopolaran.“A više nije.Šira slika: sve više sile, sve manje moćiAko se odmaknemo od konkretnih sporova sa Kanadom i Iranom, dobija se mnogo šira slika. SAD vode ekonomski rat različitog intenziteta i protiv protivnika i protiv saveznika.Ali u oba slučaja nailaze na otpor. I upravo je to za Amara suština problema.Vašington istovremeno sve više poseže za golom silom.U Venecueli se pojavljuje novi model američkog ekonomskog uticaja nad tamošnjim naftnim resursima, dok Tramp sve otvorenije govori i o mogućnosti upotrebe američke vojne sile u kontekstu problema na finansijskim tržištima.Amar tu pojavu slikovito poredi sa pokušajem da se mikročip popravi čekićem.Metafora je gruba, ali pogađa suštinu njegove argumentacije: „Kada ekonomski i politički uticaj više nije dovoljan, raste iskušenje da se problem rešava još većom silom.“Hegemonija koja ne ume da se prilagodiI tu dolazimo do zajedničke niti celog teksta.Prema Amarovom tumačenju, današnju američku politiku sve više određuje kombinacija tri procesa: opadanja stvarne moći, rastuće agresivnosti i sve snažnijeg otpora drugih država.Najopasnije je to što Vašington, po njegovom mišljenju, nije spreman da svoje ciljeve prilagodi sopstvenim mogućnostima. Drugim rečima, problem nije samo u tome što američka moć opada. Problem je u tome što američka politika, izgleda, još nije prihvatila tu činjenicu.Amar zato na kraju nudi vrlo jednostavnu, ali snažnu sliku: nasilnik koji je nekada bio najjači u kraju, ali više nije, ne postaje zbog toga nužno mudriji. Ako nije dovoljno pametan da shvati da su se odnosi snaga promenili, on će, umesto da postane fleksibilniji, postati još nasilniji.I upravo je to, prema ovoj analizi, najopasnija faza opadajuće hegemonije: trenutak u kojem sila više nije dovoljna da obezbedi poslušnost, ali je još uvek dovoljno velika da pokušava da je nametne.Pogledajte i:
iran
kanada
sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
svet – politika, komentari i analitika, iran, kanada, sad
svet – politika, komentari i analitika, iran, kanada, sad
Šta je zajedničko Kanadi i Iranu — maltretiranje!
Otava i Teheran suočavaju se sa potpuno različitim oblicima američkog pritiska, ali, prema istoričaru Tariku Ćirilu Amaru, u oba slučaja može se prepoznati isti obrazac: opadajuća hegemonija postaje sve agresivnija kako njen uticaj slabi, a otpor drugih raste.
Upravo od te neobične paralele polazi Amar u svom tekstu, koji
prenosi RT.
Kanada i Iran, naravno, imaju veoma malo toga zajedničkog. Štaviše, Amar pomalo provokativno kaže da je to „na sramotu Kanade“.
Dve potpuno različite zemlje
Istorijska razlika je očigledna. Iran je drevna zemlja, duboko utemeljena u jednoj od najstarijih civilizacija sveta. Kanada je, kao i SAD, relativno mlada i u velikoj meri proizvod britanske imperijalne istorije — država nastala u kontekstu kolonijalnog naseljavanja, potiskivanja starosedelačkog stanovništva i etničkog čišćenja.
Još je veća razlika u religijskom i kulturnom nasleđu.
Iran je duboko oblikovan šiitskim islamom, dok Amar Kanadu opisuje kao karakterističnu savremenu zapadnu mešavinu razvodnjenog hrišćanstva, svedena na Božić i „džingl bels“, i agresivnog sekularnog konzumerizma.
Na geopolitičkom planu razlika je, međutim, najveća.
Iran je decenijama jedan od najupornijih protivnika SAD i Izraela, dok je Kanada dugo bila jedan od najpouzdanijih saveznika Vašingtona — praktično deo američkog sistema moći. I upravo zato je današnja situacija toliko zanimljiva.
Jer se dve zemlje koje su gotovo na suprotnim stranama geopolitičkog spektra sada, svaka na svoj način, nalaze pod pritiskom iste sile.
Kanada kao američki vazal, Iran kao protivnik
Amar posebno ukazuje na kontrast u odnosu prema Rusiji.
Kanada je snažno uključena u zapadnu podršku Ukrajini i u ono što autor naziva posredničkim ratom protiv Rusije. On u tom kontekstu posebno izdvaja snažan ukrajinski nacionalistički lobi u Kanadi i njegove istorijske veze sa ljudima koji su posle Drugog svetskog rata, uključujući i saradnike nacističkog režima, pronašli utočište na Zapadu.
Iran se nalazi na sasvim suprotnoj strani. Teheran je poslednjih godina produbio saradnju sa Moskvom, a zbog toga je i sam postao meta ukrajinskih napada. Istovremeno, Rusija pomaže Iranu u jačanju njegovih odbrambenih sposobnosti u sukobu sa SAD i Izraelom.
Ali Amar smatra da je još važnija razlika u odnosu prema Palestini.
Iran se pozicionira kao protivnik izraelske politike prema Palestincima i zapadne podrške Izraelu. Kanada, uprkos povremenim kritičkim potezima prema Izraelu, ostaje deo zapadnog političkog bloka koji tu politiku u suštini podržava.
Drugim rečima, jedna zemlja je dugogodišnji američki saveznik, druga dugogodišnji američki protivnik.
Ipak, obe su sada izložene različitim oblicima američke ekonomske i političke prinude.
Tu se, zapravo, nalazi centralna teza Amarovog teksta. Vašington više ne vrši pritisak samo na protivnike. Sve češće ga vrši i na sopstvene saveznike kada oni pokažu da nisu spremni da prihvate američke uslove.
Razlika između Kanade i Irana, naravno, ostaje ogromna.
Prema Teheranu se vodi mnogo ozbiljniji oblik ekonomskog rata, dok je prema Otavi reč o pritisku unutar sistema američkih saveza. Ali obrazac je sličan: „Vašington traži poslušnost, a druga strana pruža otpor.“
„Ekonomski Dan D“ protiv Irana
Amar posebno izdvaja politiku američkog ministra finansija Skota Besenta prema Iranu. Ona podrazumeva kombinaciju ekonomskih sankcija, obaveštajnog praćenja i pritiska na sve mreže preko kojih Iran trguje sa inostranstvom, uključujući i sekundarne sankcije prema onima koji sa Teheranom posluju.
Besent je taj pristup opisao jezikom koji više podseća na vojnu operaciju nego na ekonomsku politiku. Cilj je, prema njegovim rečima, da se iranska ekonomija „uguši“.
Tramp je čitavu strategiju nazvao svojevrsnim „ekonomskim Danom D“, uz otvoreno pominjanje ekonomskog sloma Irana kao krajnjeg cilja.
U slučaju Kanade, stvari su ipak drugačije.
Vašington ne pokušava da uništi kanadsku ekonomiju. On pokušava da natera Otavu da prihvati uslove koje inače ne bi prihvatila. Amar zato kanadski slučaj opisuje kao „kažnjavanje neposlušnog vazala“.
Kanadski premijer Mark Karni odbio je američki predlog trgovinskog sporazuma koji je, prema izveštajima zapadnih medija, sadržao izuzetno nepovoljne uslove za Kanadu. Umesto popuštanja, Karni je odlučio da uzvrati.
Karni odgovara Vašingtonu
Vašington je uveo carine od 50 odsto na deo kanadske robe, dok je Otava najavila recipročne mere — po principu „dolar za dolar“.
Karni je čak izjavio da se Kanada nalazi pod američkim napadom i praktično u ekonomskom ratu. Za jednog od najbližih američkih saveznika to je prilično dramatičan jezik. Ali, kako primećuje Amar, treba zadržati osećaj za razmere.
Nove američke carine pogodile bi oko pet odsto kanadskog izvoza u SAD, dok bi kanadske kontramere obuhvatile približno šest odsto američkog izvoza u Kanadu. Dakle, reč je o ozbiljnom trgovinskom sukobu, ali ne i o pokušaju ekonomskog uništenja jedne strane.
Problem je pre svega politički. Amerika je navikla da Kanada bude saveznik koji sledi Vašington. Sada se, međutim, dešava nešto neobično: saveznik odbija da prihvati američke uslove i spreman je da uzvrati.
Čak je i Trampova retorika poprimila bizarne oblike — od njegovog pokušaja da jezero Ontario nazove „Američkim jezerom“ do neobičnog video-sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom.
Za sada, bar prema Amarovoj analizi, Karnijev čvrst odgovor uživa značajnu podršku u Kanadi.
Iran nema nameru da popusti
U poređenju sa kanadsko-američkim sporom, sukob Vašingtona i Teherana deluje kao nešto iz sasvim drugog sveta. Iransko rukovodstvo ne pokazuje nameru da popusti.
Amar postavlja jednostavno pitanje: „zašto bi to učinilo?“
Iz perspektive Teherana, Iran je već preživeo i izdržao direktne vojne sukobe sa SAD i Izraelom. Ekonomija trpi ogroman pritisak, ali je upravo dugogodišnji američki pritisak imao jedan neočekivan efekat — iransko društvo je sve otpornije na ideju promene režima pod spoljnim pritiskom.
Drugim rečima, politika koja je trebalo da oslabi iransku državu istovremeno je doprinela stvaranju društva koje je sve manje spremno da prihvati američke uslove.
Kina i Rusija kao problem za Vašington
Tu se otvara još jedan veliki problem za američku strategiju. Vašington može da preti sekundarnim sankcijama, ali to više ne znači automatski da će se ostatak sveta povinovati.
Kina je jedan od najvažnijih iranskih ekonomskih partnera i velika svetska sila u oblasti energenata. Peking je već pokazao da nije spreman da prihvati sve američke zahteve kada su u pitanju odnosi sa Teheranom.
Rusija takođe nema mnogo razloga da se povinuje američkom pritisku.
I tu se, po Amarovom mišljenju, vidi jedna od ključnih slabosti sadašnje američke politike: „Vašington i dalje pokušava da koristi mehanizme ekonomske prinude kao da je svet jednopolaran.“
Šira slika: sve više sile, sve manje moći
Ako se odmaknemo od konkretnih sporova sa Kanadom i Iranom, dobija se mnogo šira slika. SAD vode ekonomski rat različitog intenziteta i protiv protivnika i protiv saveznika.
Ali u oba slučaja nailaze na otpor. I upravo je to za Amara suština problema.
Vašington istovremeno sve više poseže za golom silom.
U Venecueli se pojavljuje novi model američkog ekonomskog uticaja nad tamošnjim naftnim resursima, dok Tramp sve otvorenije govori i o mogućnosti upotrebe američke vojne sile u kontekstu problema na finansijskim tržištima.
Amar tu pojavu slikovito poredi sa pokušajem da se mikročip popravi čekićem.
Metafora je gruba, ali pogađa suštinu njegove argumentacije: „Kada ekonomski i politički uticaj više nije dovoljan, raste iskušenje da se problem rešava još većom silom.“
Hegemonija koja ne ume da se prilagodi
I tu dolazimo do zajedničke niti celog teksta.
Prema Amarovom tumačenju, današnju američku politiku sve više određuje kombinacija tri procesa: opadanja stvarne moći, rastuće agresivnosti i sve snažnijeg otpora drugih država.
Najopasnije je to što Vašington, po njegovom mišljenju, nije spreman da svoje ciljeve prilagodi sopstvenim mogućnostima. Drugim rečima, problem nije samo u tome što američka moć opada. Problem je u tome što američka politika, izgleda, još nije prihvatila tu činjenicu.
Amar zato na kraju nudi vrlo jednostavnu, ali snažnu sliku: nasilnik koji je nekada bio najjači u kraju, ali više nije, ne postaje zbog toga nužno mudriji. Ako nije dovoljno pametan da shvati da su se odnosi snaga promenili, on će, umesto da postane fleksibilniji, postati još nasilniji.
I upravo je to, prema ovoj analizi, najopasnija faza opadajuće hegemonije: trenutak u kojem sila više nije dovoljna da obezbedi poslušnost, ali je još uvek dovoljno velika da pokušava da je nametne.
