Lajpcig kao paljenje Rajhstaga — kome odgovara da baš sada Rusija bude proglašena krivcem /video/
© Sputnik / Marijana Kolaković
Pratite nas
Afera sa dronovima u Lajpcigu i odluka Berlina da zatvori ruski konzulat i Ruski dom u Bonu pokušaj je da se poremete odnosi Moskve i Vašingtona po principu paljenja Rajhstaga, ocenjuje u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“, Ratko Krsmanović iz srpskog ogranka Mreže za zaštitu čovečanstva.
Dok se na jednoj strani otvara mogućnost susreta Vladimira Putina, Donalda Trampa i kineskog predsednika Si Đinpinga na samitu APEK-a u novembru, na drugoj se odnosi Rusije i Nemačke ubrzano spuštaju na novu najnižu tačku.
Povod je slučaj drona sa eksplozivom pronađenog početkom avgusta na aerodromu Lajpcig/Hale. Nemačke vlasti su 1. septembra zvanično saopštile da Rusiju smatraju odgovornom za pokušaj napada i najavile zatvaranje ruskog generalnog konzulata u Bonu, kao i raskid ugovora sa Ruskim domom u Berlinu. Moskva je optužbe odbacila kao neosnovane i politički motivisane.
Kada Amerika napravi korak, iz EU dolazi kontraudar
Prema Krsmanovićevom mišljenju, nije slučajno što se zaoštravanje između Berlina i Moskve događa paralelno sa mogućnošću novog kontakta najviših američkih i ruskih zvaničnika.
„Primetno je poslednjih nekoliko godina da sve češće, kada Amerika napravi neki korak u odnosima, odnosno u pogledu saradnje sa Rusijom, iz Evropske unije dolazi kontraudar i neki odgovor. Mislim da je upravo ovaj nemački postupak praktično u funkciji pokušaja ometanja tih relacija i nastojanja da se nađe neko rešenje“, kaže Krsmanović.
On smatra da je posebno zabrinjavajuće to što, kako ocenjuje, nemačka javnost relativno lako prihvata optužbe koje se iznose na račun Moskve.
„Reč je o iracionalnim optužbama, ali za njihovo javno mnjenje, pravo čudo, to uglavnom prolazi. Njihova javnost prihvata, guta svaku njihovu informaciju, obaveštenje i vest, što je za mene zabrinjavajuće, s obzirom na činjenicu da se radi o krupnim stvarima“, navodi naš sagovornik.
Berlin je slučaj u Lajpcigu predstavio kao deo šireg obrasca navodnih ruskih hibridnih operacija, dok Moskva takve tvrdnje odbacuje. Nemačke mere predstavljaju novo zaoštravanje bilateralnih odnosa, koje je ruska strana ocenila kao ozbiljnu eskalaciju.
Od Iraka do Lajpciga: Setimo se bočice
Krsmanović svoje viđenje današnjih događaja povezuje sa načinom na koji je Zapad ranije opravdavao vojne intervencije.
Kao ključni primer navodi Irak i nastup tadašnjeg američkog državnog sekretara Kolina Pauela pred Savetom bezbednosti UN 2003. godine, kada je prezentovana tvrdnja da Irak poseduje oružje za masovno uništenje. To oružje kasnije nije pronađeno u obimu koji bi opravdao takve tvrdnje. Po njegovom mišljenju, ista matrica može se prepoznati i danas.
„Posle smo saznali da su pretražili čitav Irak, pa čak i ispod kreveta samog predsednika Huseina, i nikada ništa nije nađeno osim nekoliko zastarelih ostataka hemijskog oružja koje su svojevremeno SAD isporučile Iraku u vođenju rata protiv Irana“, objašnjava on.
Krsmanović zatim širi argument na samu prirodu američke politike i odnosa prema krizama na Bliskom istoku.
„To je, otprilike, logika tog pohlepnog, pokvarenog zapadnog kapitalističkog odnosa. To pre svega proizilazi iz odnosa koji je, naročito nakon rušenja Sovjetskog Saveza i socijalističkog lagera, doveo do toga da se Zapad osilio do te mere da je uspostavio svoj globalistički poredak kome želi sve da podredi, sve da dovede pod svoju apsolutnu kontrolu i svoju liniju“, ističe Krsmanović.
Upravo zato, slučaj Lajpciga za njega otvara pitanje motiva.
„Odjednom Rusi hoće da bombarduju aerodrom u Lajpcigu. Meni ne ide u glavu koji je ruski interes da bombarduje aerodrom u Lajpcigu dronom“, kaže Krsmanović.
Njegova sumnja dodatno je pojačana činjenicom da se u Nemačkoj približavaju izbori u pokrajini Saksonija-Anhalt, koje smatra važnim pokazateljem budućeg političkog pravca zemlje. Ti izbori su lakmus-papir za ono što će se dalje dešavati u Nemačkoj. Alternativa za Nemačku, prema anketama, mogla bi da osvoji i apsolutnu većinu glasova u toj pokrajini:
„Meni zato čini da ovo u Lajpcigu može da se uporedi i sa paljenjem Rajhstaga, jer su, po brzini kojom su doneti zaključci da su to ruski dronovi, da su to ruski teroristički napadi i ostalo, stvari veoma slične.“
On podseća da je nacistička Nemačka 1939. godine koristila inscenirani incident kod Glajvica kao deo propagandnog opravdanja za napad na Poljsku, a po njegovom mišljenju, ovaj istorijski obrazac danas se ponavlja u novim tehnološkim uslovima:
„Znači, logika je ista, samo što su ovde nova sredstva, zahvaljujući tehnologiji, zahvaljujući digitalizaciji.“
Kosovo, Jugoslavija i „proizvodnja“ slike o neprijatelju
Krsmanović se vraća na primere sa prostora bivše Jugoslavije. Posebno govori o načinu na koji su, kako ocenjuje, zapadni mediji i političari oblikovali javnu sliku o sukobima na Balkanu.
„Prisetimo se Klintona. On lično se obraća svetskoj javnosti i saopštava kako se na stadionu u Prištini vrši streljanje albanskih građana “, kaže on.
Sličan obrazac, prema njegovom tumačenju, vidi se i u tvrdnjama koje su prethodile NATO agresiji na SR Jugoslaviju.
„Oni su uvek trljali ruke i uvek profitirali na nesreći, na tuđoj krvi i tuđim pogibijama“, tvrdi Krsmanović.
On smatra da se u savremenom informacionom prostoru takva politika može sprovoditi još efikasnije:
„,Olakšan je i monopol nad mas-medijima, a pre svega monopol nad društvenim mrežama. Zapad ima zaista dominaciju i mogućnost uticaja“.
Niko neće odgovarati za laži
Tvrdnje o bočicama sa bojnim otrovima, kao i masovna streljanja Albanaca na prištinskom stadionu i druge medijske podvale, kasnije su demantovane, ali za njih niko nije odgovarao. Tako će biti i sada, u slučaju Lajpciga, veruje naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, to je deo šireg problema međunarodnog sistema koji je nastao nakon Hladnog rata. Međutim, danas smo svedoci stvaranja novog sveta i upravo su promene u odnosima Rusije, Kine i SAD pokazatelj da period u kome je jedna sila mogla da nameće pravila čitavom svetu ulazi u završnu fazu.
U toj perspektivi, zaključuje Krsmanović, Lajpcig nije samo nemačko-ruski spor oko jednog incidenta, već deo mnogo šire borbe oko toga ko će oblikovati međunarodni poredak — i hoće li eventualno približavanje Moskve i Vašingtona biti dopušteno bez novog talasa pritiska iz evropskih prestonica.
