Platićete! Žestoka poruka iz Amerike ka evropskim „partnerima“– stavljaju im kamen oko vrata
© Tanjug / AP Photo/Jacquelyn Martin
Pratite nas
Trampov zahtev da Evropa vrati novac koji su SAD potrošile na vojnu pomoć Ukrajini nije samo pitanje novca, već poruka da Vašington više ne želi da evropske saveznike tretira kao ravnopravne partnere, već kao one koji moraju da plate američku zaštitu.
Ovako novinar i kolumnista Nebojša Malić komentariše izjavu američkog predsednika Donalda Trampa, koji je najavio da će Vašington od evropskih država tražiti da nadoknade novac potrošen na vojnu pomoć Ukrajini za vreme administracije Džozefa Bajdena.
Američki predsednik tvrdi da je reč o „stotinama milijardi dolara“ i poručuje da je Evropa taj račun mogla da plati od početka, da je od nje to bilo zatraženo.
Trampova poruka stiže u trenutku kada SAD preispituju sopstvene zalihe municije, dok Vašington istovremeno pokušava da evropske saveznike navede da direktno finansiraju kupovinu američkog naoružanja za Ukrajinu.
Prema podacima Saveta za spoljne odnose, do 31. marta 2026. američki Kongres je stavio na raspolaganje 195 milijardi dolara u vezi sa ratom u Ukrajini, dok je oko 127 milijardi dolara direktno podržalo Ukrajinu.
Evropljani su za Trampa slepi putnici
„Tramp u principu Evropljane smatra slepim putnicima, uljezima, džabalebarošima koji se kače na Ameriku“, kaže Malić.
Prema njegovom tumačenju, američki predsednik od prvog mandata insistira na tome da SAD više ne treba da plaćaju evropsku bezbednost bez odgovarajuće protivusluge.
„Možda ne znajući da je aranžman stvaranja NATO-a bio takav da se Evropa kastrira i učini zavisnom od Amerike. A možda to i zna i pokušava da se oslobodi Evrope kao balasta“, navodi Malić.
U tom smislu, Trampova najnovija poruka predstavlja nastavak njegove dugogodišnje kritike transatlantskog savezništva. Njegova politika se ne zasniva na ideji da SAD treba da budu altruistički zaštitnik drugih država, već na tome da svaki američki angažman mora da donese konkretnu korist Vašingtonu.
„Kako god bilo, ovo je u skladu sa njegovim stavom još od prvog mandata da Amerika ne treba da plaća za privilegiju da štiti druge zemlje, nego treba da bude imperija koja ubira danak od svojih podanika i vazala“, kaže Malić.
Evropa želi ravnopravnost, Tramp joj pokazuje ko je gazda
Upravo tu, smatra Malić, nastaje najveći problem između Vašingtona i evropskih prestonica.
„Kada Tramp razgovara sa Južnom Korejom ili Japanom, on razgovara kao sa poslušnim vazalima koji su svesni da su okupirani i da se na njihovim teritorijama nalaze desetine hiljada američkih vojnika. Kada razgovara sa Evropljanima, oni se prave da su nezavisna sila koja ima jednak položaj kao Amerika, što je američkom predsedniku neprihvatljivo – i Tramp ih u svakoj prilici podseća ko je gazda“, objašnjava naš sagovornik.
Takva logika znači da se odnos SAD prema Evropi sve više pretvara u svojevrsni poslovni aranžman: Vašington pruža vojnu zaštitu, ali očekuje da evropske države snose sve veći deo troškova.
Ukrajina kao „crna rupa“ za evropske budžete
Dok se SAD sve više povlače iz finansiranja ukrajinskog rata protiv Rusije, evropske države ostaju među ključnim finansijerima Kijeva. Evropska podrška Ukrajini poslednjih godina premašila je američku, a novi evropski paketi pomoći i dalje se razmatraju.
Malić smatra da Evropa zbog toga preuzima teret koji će joj biti sve teže da nosi.
„U Trampovom svetu najvažnije je da Amerika profitira ili barem ne gubi u geopolitičkim igrama“, kaže on.
Prema njegovom mišljenju, Tramp pokušava da napravi politički manevar u kome će se predstavljati kao predsednik koji više ne rasipa novac američkih poreskih obveznika na tuđe ratove, dok istovremeno omogućava američkoj vojnoj industriji da i dalje zarađuje.
„Na taj način može da se pretvara da više ne troši novac poreskih obveznika i traži da se novac koji je Bajden protraćio vrati. Ipak, krajnji rezultat svega je da se američka pomoć Ukrajini nastavlja. Ukrajina je i dalje na zapadnim aparatima“, ističe Malić.
To je, smatra on, ključ paradoksa Trampove politike: SAD se formalno povlače iz finansiranja, ali evropski novac i dalje može da ide američkoj vojnoj industriji kroz kupovinu oružja za Ukrajinu. Jedan od postojećih mehanizama upravo predviđa da NATO saveznici finansiraju kupovinu američkog naoružanja za Kijev.
Od NATO-a do Grenlanda: povlačenje iz globalističke imperije
Malić Trampovu politiku posmatra kao deo šireg procesa.
„Svi njegovi potezi, od ’cipelarenja’ NATO-a, preko priče o Grenlandu, koketiranja sa Kanadom kao ’51. državom’, do preorijentacije na zapadnu hemisferu, Venecuelu i Kubu – sve, i priča da Evropa mora da nosi malo više tereta – sve je to ukazivalo na povlačenje iz globalističke imperije koju su mu ostavili prethodnici“, ističe on.
Drugim rečima, Tramp, prema Malićevom tumačenju, ne pokušava da potpuno napusti američku imperijalnu poziciju, već da je preoblikuje. Cilj više nije da SAD budu svetski policajac koji finansira bezbednost svojih saveznika, već sila koja bira gde će se angažovati i za šta će naplatiti cenu.
„Ali to je poremećeno ratom u Iranu. Sa izuzetkom Irana, primetno je američko povlačenje iz ostatka sveta“, ocenjuje Malić.
Evropa je dobila Ukrajinu kao kamen oko vrata
Najveći problem za Brisel, prema njegovoj oceni, jeste to što evropske elite ne prepoznaju da se odnos Vašingtona prema Ukrajini promenio.
„Nažalost, u evropskim prestonicama, kao i u Briselu, ne postoji nikakva spoznaja da je to problem. Oni su oduševljeni činjenicom da je Ukrajina njihov vazal i da mogu da bacaju evre u tu beskonačnu rupu korupcije, kriminala, pakla i stradanja“, kaže Malić.
On smatra da se evropska politika prema Kijevu nalazi u svojevrsnoj zamci: što više novca bude poslato, to će biti teže priznati da takva politika nije dala očekivani rezultat:
„Činjenica da ih je Tramp prepustio samima sebi uopšte se ne registruje, jer su to ljudi koji su, po prirodi političkih sistema i EU mehanizama, potpuno odvojeni od posledica svog delovanja.“
Zato Trampov zahtev za povraćaj američkog novca Malić vidi kao mnogo više od finansijske poruke. On je, prema njegovom tumačenju, još jedan signal da se transatlantski odnos menja: Amerika želi da smanji troškove globalnog vođstva, dok od Evrope očekuje da preuzme veći deo računa.
A upravo tu nastaje novi paradoks – što se Vašington više povlači iz direktnog finansiranja Ukrajine, to veći teret pada na Brisel, dok evropske države istovremeno sve više novca izdvajaju za kupovinu američkog oružja.
„Te posledice su daleko praktičnije u Americi ili Velikoj Britaniji nego u EU, koja je i osmišljena kao mehanizam da se narod odvoji od političara“, zaključuje Malić.
