https://lat.sputnikportal.rs/20260830/srpska-kultura-ima-svoju-kockicu-u-svetskom-mozaiku--nepomerivu-1202797985.html
Srpska kultura ima svoju kockicu u svetskom mozaiku – nepomerivu
Srpska kultura ima svoju kockicu u svetskom mozaiku – nepomerivu
Sputnik Srbija
Kapitalna naučna studija o istoriji srpske kulture, započeta još 1993. godine, dobila je završni tom: knjiga Srpska kultura 20. veka kruna je višedecenijskog... 30.08.2026, Sputnik Srbija
2026-08-30T10:00+0200
2026-08-30T10:00+0200
2026-08-30T10:00+0200
kultura
kultura
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/03/1181259041_0:0:3005:1691_1920x0_80_0_0_4a4da9bff8cb92fcd8485749ac37a5b5.jpg
Ideja je, kaže Pijanović, nastala gotovo slučajno. Pošto je napisao kratku “Istoriju srpske književnosti”, zapitao se da li bi istom metodologijom bilo moguće obuhvatiti i istoriju srpske kulture.Ubrzo je započeo višedecenijski poduhvat koji će ga odvesti od temelja i stare srpske kulture do 20. veka.Kultura je odrednica narodaZa Pijanovića kultura nije samo zbir umetničkih i intelektualnih dostignuća, već mnogo više od toga.„Kultura je identitet jednog naroda. Dakle, narod bez kulture ne može da postoji. I kakva god da je ta kultura, kultura je definitivno egzistencijalna i narodnosna odrednica toga naroda.“U središtu njegove knjige zato je pitanje kulturnog obrasca – sistema vrednosti koji nastaje tokom dugog vremena i prožima književnost, umetnost, nauku, jezik, običaje, javni i privatni život. A upravo tu, smatra Pijanović, srpska istorija pokazuje svoju posebnu dramu.Srbi su, prema njegovom tumačenju, svoj autentični kulturni obrazac imali u Srednjem veku, u periodu od kraja 12. do 15. veka. Njegovu osnovu činili su svetosavlje i kosovski zavet. Potom dolazi dug period gubitka državne slobode i diskontinuiteta.„To je obrazac koji je stvoren krajem 12. veka i traje sve do 15. veka, do možda vremena despota Stefana Lazarevića. I to je vreme kad mi ustanovljavamo jedan sistem vrednosti koji bi se mogao podvesti pod ovaj kulturni obrazac. Šta posle toga dolazi? Dolazi tamni vek.“Orijentalna traumaGovoreći o o posledicama dugog istorijskog iskustva koje je ostavilo trag na kolektivnom mentalitetu, Pijanović se poziva i na pojam „orijentalne traume“, ali i na Borislava Pekića koji je poređenje britanskog i balkanskog iskustva koristio da pokaže koliko je duboko istorija osmanske vladavine ostavila trag na Balkanu.„Ta trauma je nama napravila veliku pometnju u našoj prirodi, u našem mentalitetu, u duši.“Taj istorijski diskontinuitet posebno je vidljiv u 20. veku. Kao dve ključne figure kroz koje Pijanović posmatra njegovu intelektualnu dramu izdvojeni su Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. Obojica, smatra on, pokazuju da nacionalna svest i evropska orijentacija nisu nužno suprotstavljene.Slobodan Jovanović i političke zablude eliteProblem, međutim, nije bio samo u političkim zabludama elite. Srbija je početkom 20. veka bila duboko nepismeno i pretežno tradicionalno društvo, podseća profesor i upozorava da slika „zlatnog doba“ srpske kulture lako može da zavara.„Na početku 20. veka u Kraljevini Srbiji ima samo 17 odsto pismenih. Ima samo sedam odsto pismenih žena. Ogroman deo tog društva čini seljaštvo kod kojeg je nepismenost čak 95 odsto.“Zato, dodaje, nije dovoljno govoriti o modernosti na osnovu nekoliko velikih imena.„Vinaver, Crnjanski, Rastko Petrović, Dis mogu malo da zavaraju sliku da nam predstave to vreme kao vreme u kojem su svi bili takvi. Oni jesu izuzetni duhovi, ali kao da su svi bili takvi, kao da su svi razumevali avangardu... Ne. Oni su samo vrhovi nečeg ispod čega je bila upravo ta stopa nepismenosti.“Srpski kulturni obrazac nemoguće praviti na jugoslovenskoj idejiJoš veći diskontinuitet nastupa posle 1945. godine, kada socijalistička ideologija dodatno potiskuje nacionalnu komponentu. Iz svega toga, smatra Pijanović, proizlazi jedan od osnovnih problema srpske kulture 20. veka:„Ne možete vi praviti srpski kulturni obrazac na jugoslovenskoj ideji. Niti na socijalističkoj.“Ipak, njegova knjiga nije dijagnoza bez nade. Naprotiv, u završnici ugledni istraživač govori o mogućnosti novog kulturnog sabiranja. Posle svih promašaja i istorijskih lomova, Srbija se, kaže, „vratila s ove kuće gde je našla zgarište“ – zgarište prokockanih prilika, ali i spoznaje da je moglo biti drugačije.Put vidi u povratku kulturi, ali ne kroz isključivanje i sukob.„Kultura je u definiciji tolerancija. Ja u svemu što govorim pokušam da budem, ako je moguće reći, delikatan. Ni na koji način ne isključujem. Ne sporim radikalno nijednu ideju. Svaka ideja, koliko je dobra ili manje dobra, zaslužuje ozbiljnu raspravu.“Zato kao posebno važnu poruku izdvaja misao Stojana Novakovića: „Ujedinjujmo se kulturom“ jer to nije samo, kako kaže, istorijska formulacija, već mogući program za budućnost.„Samo sa svešću da mi možemo srpski narod ujediniti kulturom je nešto što je po meni temeljno i neprikosnoveno.“U tom smislu, srpska kultura nije zatvoren prostor niti spisak velikih imena. Ona je mozaik, kako je govorio Dejan Medaković, u kojem svako ima svoju kockicu.„Na tom mozaiku svetske kulture, srpska kultura ima svoju kockicu. Nepomerivu.“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura
Srpska kultura ima svoju kockicu u svetskom mozaiku – nepomerivu
Kapitalna naučna studija o istoriji srpske kulture, započeta još 1993. godine, dobila je završni tom: knjiga Srpska kultura 20. veka kruna je višedecenijskog rada pisca i književnog istoričara dr Petra Pijanovića. Njegov projekat obuhvatio je kulturnu istoriju od stare srpske kulture, preko 17, 18. i 19. veka, završno sa 20. stolećem.
Ideja je, kaže Pijanović, nastala gotovo slučajno. Pošto je napisao kratku “Istoriju srpske književnosti”, zapitao se da li bi istom metodologijom bilo moguće obuhvatiti i istoriju srpske kulture.
„Kada sam završio taj tekst, razmišljao sam: pa dobro, na svega dva tabaka stala je kratka istorija srpske književnosti, da li bi bilo moguće sa istom metodologijom pristupiti izradi istorije srpske kulture“, otkriva za Sputnjik profesor Pijanović.
Ubrzo je započeo višedecenijski poduhvat koji će ga odvesti od temelja i stare srpske kulture do 20. veka.
Kultura je odrednica naroda
Za Pijanovića kultura nije samo zbir umetničkih i intelektualnih dostignuća, već mnogo više od toga.
„Kultura je identitet jednog naroda. Dakle, narod bez kulture ne može da postoji. I kakva god da je ta kultura, kultura je definitivno egzistencijalna i narodnosna odrednica toga naroda.“
U središtu njegove knjige zato je pitanje kulturnog obrasca – sistema vrednosti koji nastaje tokom dugog vremena i prožima književnost, umetnost, nauku, jezik, običaje, javni i privatni život. A upravo tu, smatra Pijanović, srpska istorija pokazuje svoju posebnu dramu.
„Za kulturni obrazac potrebno je najpre da imate fundamentalne, duhovne, kulturne vrednosti i potrebno je da te vrednosti budu nastavljene u nekom dužem stabilnom periodu.“
Srbi su, prema njegovom tumačenju, svoj autentični kulturni obrazac imali u Srednjem veku, u periodu od kraja 12. do 15. veka. Njegovu osnovu činili su svetosavlje i kosovski zavet. Potom dolazi dug period gubitka državne slobode i diskontinuiteta.
„To je obrazac koji je stvoren krajem 12. veka i traje sve do 15. veka, do možda vremena despota Stefana Lazarevića. I to je vreme kad mi ustanovljavamo jedan sistem vrednosti koji bi se mogao podvesti pod ovaj kulturni obrazac. Šta posle toga dolazi? Dolazi tamni vek.“
Govoreći o o posledicama dugog istorijskog iskustva koje je ostavilo trag na kolektivnom mentalitetu, Pijanović se poziva i na pojam „orijentalne traume“, ali i na Borislava Pekića koji je poređenje britanskog i balkanskog iskustva koristio da pokaže koliko je duboko istorija osmanske vladavine ostavila trag na Balkanu.
„Ta trauma je nama napravila veliku pometnju u našoj prirodi, u našem mentalitetu, u duši.“
Taj istorijski diskontinuitet posebno je vidljiv u 20. veku. Kao dve ključne figure kroz koje Pijanović posmatra njegovu intelektualnu dramu izdvojeni su Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. Obojica, smatra on, pokazuju da nacionalna svest i evropska orijentacija nisu nužno suprotstavljene.
Slobodan Jovanović i političke zablude elite
„Slobodan Jovanović je, međutim, i primer velikog intelektualnog paradoksa. U početku je prihvatao jugoslovensku ideju, da bi kasnije uvideo njene posledice po srpsko pitanje. Godine 1937. formirao je Srpski kulturni klub, pokušavajući da pomogne Srbima izvan Srbije, ali je i potom ostao vezan za jugoslovensku političku ideju.Na njemu se najbolje ogleda drama srpskog intelektualca u prvoj polovini 20. veka.“
Problem, međutim, nije bio samo u političkim zabludama elite. Srbija je početkom 20. veka bila duboko nepismeno i pretežno tradicionalno društvo, podseća profesor i upozorava da slika „zlatnog doba“ srpske kulture lako može da zavara.
„Na početku 20. veka u Kraljevini Srbiji ima samo 17 odsto pismenih. Ima samo sedam odsto pismenih žena. Ogroman deo tog društva čini seljaštvo kod kojeg je nepismenost čak 95 odsto.“
Zato, dodaje, nije dovoljno govoriti o modernosti na osnovu nekoliko velikih imena.
„Vinaver, Crnjanski, Rastko Petrović, Dis mogu malo da zavaraju sliku da nam predstave to vreme kao vreme u kojem su svi bili takvi. Oni jesu izuzetni duhovi, ali kao da su svi bili takvi, kao da su svi razumevali avangardu... Ne. Oni su samo vrhovi nečeg ispod čega je bila upravo ta stopa nepismenosti.“
Srpski kulturni obrazac nemoguće praviti na jugoslovenskoj ideji
Još veći diskontinuitet nastupa posle 1945. godine, kada socijalistička ideologija dodatno potiskuje nacionalnu komponentu. Iz svega toga, smatra Pijanović, proizlazi jedan od osnovnih problema srpske kulture 20. veka:
„Ne možete vi praviti srpski kulturni obrazac na jugoslovenskoj ideji. Niti na socijalističkoj.“
Ipak, njegova knjiga nije dijagnoza bez nade. Naprotiv, u završnici ugledni istraživač govori o mogućnosti novog kulturnog sabiranja. Posle svih promašaja i istorijskih lomova, Srbija se, kaže, „vratila s ove kuće gde je našla zgarište“ – zgarište prokockanih prilika, ali i spoznaje da je moglo biti drugačije.
Put vidi u povratku kulturi, ali ne kroz isključivanje i sukob.
„Kultura je u definiciji tolerancija. Ja u svemu što govorim pokušam da budem, ako je moguće reći, delikatan. Ni na koji način ne isključujem. Ne sporim radikalno nijednu ideju. Svaka ideja, koliko je dobra ili manje dobra, zaslužuje ozbiljnu raspravu.“
Zato kao posebno važnu poruku izdvaja misao Stojana Novakovića: „Ujedinjujmo se kulturom“ jer to nije samo, kako kaže, istorijska formulacija, već mogući program za budućnost.
„Samo sa svešću da mi možemo srpski narod ujediniti kulturom je nešto što je po meni temeljno i neprikosnoveno.“
U tom smislu, srpska kultura nije zatvoren prostor niti spisak velikih imena. Ona je mozaik, kako je govorio Dejan Medaković, u kojem svako ima svoju kockicu.
„Na tom mozaiku svetske kulture, srpska kultura ima svoju kockicu. Nepomerivu.“
