Sramota bez granica: Zapadna odbrana čoveka koji poziva na – ubijanje Rusa
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Nemačka država, novinarska udruženja i nevladine organizacije štite „svog“ čoveka, ali to teško može biti razumljivo imajući u vidu nacističku prošlost porodice Mihaela Martensa. Nama, koji imamo snažnu antifašističku tradiciju, takav odnos prema ratnohuškačkom novinarstvu još je manje shvatljiv.
Ovako novinarka i nekadašnja predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, komentariše vesti da su u odbranu Mihaela Martensa koji je, podsećamo, Vladimira Zelenskog u Beogradu pitao šta Evropljani još mogu da učine kako bi Ukrajina ubijala što više Rusa (odnosno ruskih vojnika, kako se odmah ispravio), stali nemačka država, Savez nemačkih novinara i organizacija „Reporteri bez granica“.
Bojazan nemačke države i novinarskih udruženja zasniva se na tome, kako je saopšteno, da bi Martens, za kojim je Rusija raspisala poternicu, kao dopisnik sa Balkana, mogao da bude posebno ugrožen tokom putovanja u zemlje koje imaju bliske odnose sa Moskvom.
„Postoji opasnost da nalog za hapšenje bude izvršen u državama sa tesnim odnosima sa Rusijom“, rekao je Majk Bojster, predsednik Saveza nemačkih novinara.
I dok nemačko Ministarstvo spoljnih poslova saopštava da pažljivo prati slučaj i da je u tesnom kontaktu sa Martensom, kao i da putem odgovarajućih kanala od Rusije traži da obustavi krivični progon slobodnog izražavanja mišljenja, „Reporteri bez granica“ od Nemačke i Evropske unije traže političku podršku Martensu.
Martensov postupak – tipično ratnohuškačko novinarstvo
Prema rečima Ljiljane Smajlović, taktika nemačke države i nemačkih i evropskih novinarskih udruženja je jasna. Predstavljanje Martensa kao žrtve klasična je propagandna taktika.
„I uvek je, naravno, žrtva Rusa, zato što su Rusi za njih arhineprijatelji i predstavljaju ih kao narod koji će da se ostrvi na celu Evropu čim pobiju sve Ukrajince“, navodi Smajlovićeva.
Ne zameram im što, kako god znaju, štite svog novinara, ali moraju da znaju da je za nas, srpske novinare to što je Martens uradio tipično ratnohuškačko novinarstvo – i tome su nas devedesetih godina naučile naše kolege sa Zapada, dodaje ona.
„Ti se stavljaš u položaj vojnog komandanta i kažeš kako da ubijemo što više ovih. To nije čovek koji govori iz bilo kog javnog interesa, to je ratnohuškačko novinarstvo. Sad nam kažu iz Berlina, iz Pariza, da to nije isto za njihove novinare i da za njih ne važe ista pravila kakva su devedesetih godina važila za naše. Ali, videli smo da je i Zelenskom, koji se baš trudi da ubije što više Rusa, ovo pitanje bilo veoma neprijatno. I za njega je neprijatno da tako govori zato što zna da ubijanje Rusa znači ubijanje što više Ukrajinaca. I on, kao ratni komandant mora da ima obzira prema sopstvenom javnom mnenju, a Martens takvih obzira nema. On ne govori iz ugla javnog interesa, on, po meni, podstrekava na ubijanje, što znači da podstrekava na mržnju“, smatra naša sagovornica.
Martens i sam zna da njegov potez nije bio novinarski – to se vidi i po tome što se u opravdanju svog postupka poziva na Čerčila – jedino što je Čerčil bio ratni vojskovođa, a ne novinar u trenutku kada je nešto slično izjavio.
Martens odrastao u nacističkom okruženju
To nas dovodi i do činjenice da u Drugom svetskom ratu, Martensov deda nije bio na Čerčilovoj strani, već je bio nacista na veoma visokom položaju. To što će ga njegova država, redakcija ili neka nevladina organizacija proglasiti žrtvom, ne može da zabašuri činjenicu da se Martens u Beogradu poneo kao ratni huškač.
„Evo, ja razumem organizacije koje štite Martensa – on je njihov, oni ga štite i verovatno su sličnih uverenja. Ali, neka malo vide stvari iz našeg ugla. Recimo, kako je njegov deda izbegao denacifikaciju. Zar on nije bio u prvom ešelonu oko Hitlera? Zar nije bio, ne samo nacista iz ranih dana te stranke, već i u smeđekošuljašima, paravojnom krilu nacističke organizacije, koja je tridesetih godina po ulicama proganjala Jevreje i zastrašivala sve koji nisu bili na strani Hitlera. U kakvom je okruženju rastao Martens, posle ovog njegovog pitanja, moram i ja da pitam. U svakom slučaju, to okruženje je veoma drugačije od mog“, navodi Ljiljana Smajlović.
Moguće je da nerazumevanje između Martensa i srpskih novinara (isto tako i građana) dolazi otuda što smo mi rasli u porodicama čiji su se članovi sa puškom u ruci borili protiv Hitlera – zato nas i brine pitanje koliko je onih poput Martensa među nemačkim građanima, s obzirom da su Sloveni, kako Smajlovićeva kaže, nasledili biološki strah od ideologije koja je pre jednog veka objavljena u „Majn kampfu“ – da Slovene treba istrebiti.
Martensu išla voda na usta pre nego što je postavio pitanje
Dilema da li je Martens namerno izabrao Beograd da postavi svoje opskurno pitanje je ulazak u psihološke spekulacije, ali činjenica je da je pet dana pre dolaska Vladimira Zelenskog u Beograd, nemački novinar na društvenim mrežama najavio da će u srpskoj prestonici nešto spektakularno da uradi. Prosto mu od toga ide voda na usta, kaže naša sagovornica.
„Mislim da je on to namerno uradio u Beogradu i mislim da je to namerno uradio jer je hteo da naškodi predsedniku. Mislim da je hteo da ga dovede u sramotnu i neprijatnu situaciju, njega i svoje beogradske domaćine. Što nije iz dobrih namera ni prema Srbiji. Može on Vučića da mrzi, ali mislim da ovo nije bilo dobronamerno ni prema Srbiji. On je hteo da nam svima napakosti“, zaključuje Ljiljana Smajlović.
Pogledajte i:
