Veliki pad Evrope: Više se kažnjava ismevanje lažljivih lidera nego – poziv na ubijanje
© AP Photo / Markus Schreiber
Pratite nas
U Nemačkoj, kao i u celoj zapadnoj Evropi, postoji samo jedan cilj – voditi rat protiv Rusije. Otuda i potreba da se pooštre zakoni o „verbalnom deliktu“, jer svi koji su za mir i koji su protiv sadašnje nemačke vladajuće klike, moraju da budu sankcionisani i marginalizovani.
Izgleda da je u Nemačkoj veći problem ako neki građanin kancelara nazove lažovom, nego kada novinar govori o tome kako da se pripadnici neke druge nacije, u ovom slučaju ruske, efikasno ubijaju.
Tako barem ispada iz rasprave pokrenute u Nemačkoj, treba li pooštriti ili ukinuti famozni paragraf 188 Krivičnog zakonika, po kojem su političari zaštićeni od kleveta i uvreda. Sa druge strane, rasprave o odgovornosti nemačkog novinara Mihaela Martensa, koji je iz Beograda pozivao na ubijanje što više Rusa, nije ni bilo. Pratilo ju je samo jedno saopštenje njegove matične kuće da se ne radi o zvaničnom redakcijskom stavu.
Uvrediti Merca gore nego ubiti Rusa
Tokom leta, nemačka politička javnost je podeljena na one koji bi zakon o verbalnom deliktu, originalno usvojen pedesetih godina prošlog veka pooštrili, i na one koji bi ga u potpunosti ukinuli. Sam Fridrih Merc žali se da je kancelar koji trpi uvrede kao ni jedan drugi njegov prethodnik. Za to vreme, nemački građani plaćaju ceh – prošle godine sud je sa 450 evra kaznio jednog građanina grada Hajlbrona u pokrajini Baden-Virtenberg, zato što je Merca na društvenim mrežama nazvao „Lažljivim Fricom“.
I kada uporedimo „uvredu“ na račun nemačkog kancelara sa onim što je Martens rekao u Beogradu, dobijamo komediju u kojoj je zabranjeno kritikovati političare, ali sasvim normalno da pitate kako da Ukrajina ubije još više Rusa, samo treba pažljivo izabrati formulaciju.
Prema rečima reditelja Borisa Malagurskog, u Nemačkoj je veći problem kada Merca nazovete lažovom, nego kada nemački kancelar bude uhvaćen u laži. A mnogo je veći problem kada Merca nazovete lažovom, nego kada nemački novinar u Beogradu pita Zelenskog kako Evropljani mogu da mu pomognu da ubije što više Rusa.
„Pri tom, njegovo vađenje i pravdanje da je zapravo mislio na ruske vojnike, po meni, baš i ne pije vodu, kada se uzme u obzir da zapadne obaveštajne službe šalju Ukrajini podatke i omogućavaju joj da gađa dubinu ruske teritorije i ubija, ne samo vojnike, nego i civile. Nedavno smo imali slučaj da je pogođena plaža – ubijeno je osmoro ljudi, među njima i četvoro dece. Apsolutno se u izjavi videlo da se misli na ubijanje i ruskih civila, ne samo vojnika“, objašnjava Malagurski.
Sada, sa raspravom treba li pooštriti verbalni delikt u samoj Nemačkoj, vidi se da su nemačke vlasti prešle sa toga da sankcionišu samo Ruse, na to da sankcionišu i sopstvene građane, pogotovo one koji se usude da budu za mir i koji na bilo koji način kritikuju političare koji su na vlasti, dodaje naš sagovornik.
Zadatak: satrti satiru
Malagurski posebno naglašava položaj satire, koja se tretira kao prekršaj, dok se ratni vokabular predstavlja kao deo normalnog političkog diskursa. To se dešava upravo zato što je većina građana na Zapadu za mir.
„O tome se premalo govori jer se takav utisak ne stiče kada se gledaju njihovi mediji, koji su ratnohuškački nastrojeni. Tobože, Rusija mora da se porazi, inače će njihove zemlje izgubiti smisao postojanja. Svako ko se odupre tom narativu, bilo kroz ozbiljnu kritiku, bilo kroz satiru, zapravo je najveća pretnja. Tu je satira, možda čak i veća pretnja jer oslobađa ljude od straha“, navodi on.
Satira ruši koncept prema kome će Rusija razarati nemačke gradove, dok su zapadnoevropski političari moralne gromade. Zato je logično objašnjenje da nemačke bezbednosne i obaveštajne službe moraju da ograniče satiru, dodaje Malagurski.
Tako nešto u Nemačkoj su radili još samo nacisti. Radi se o praksama gušenja slobode govora koje se vezuju za mračno doba nemačke istorije, ali to i ima smisla s obzirom na to koga današnja nemačka državna politika podržava u Ukrajini.
„Mislim da je većina Nemaca protiv ovakve vlasti i mislim da se ti ljudi osećaju bespomoćno. Jedina partija koja je protiv ovakve politike je Alternativa za Nemačku i ona je skoro zabranjena. Slično je i u Francuskoj, gde je donedavno bilo onemogućeno Marin Lepen da se kandiduje na izborima. Tako da vidimo pokušaje da se institucionalno zabrani svaka kritika zvaničnog kursa evropskih političara koji su karijeru izgradili na antiruskom narativu i podršci Ukrajini“, ocenjuje Malagurski.
U Evropi više nema političke kulture
Čak i sama rasprava o tome treba li pooštriti neki propis o verbalnom deliktu pokazuje koliko se politička kultura u Evropi promenila. Kada pogledamo kako su izgledali zapadnoevropski političari pre nekoliko decenija, čak i u ne tako davnoj prošlosti, može se zaključiti da se radilo o kakvim takvim državnicima.
„Evropa i politička kultura su dve stavke koje su nekada išle zajedno. Sada, nažalost, ne“, kaže naš sagovornik i dodaje da se to najbolje vidi kada se uporede slučajevi kažnjenog nemačkog građanina i Martensovog poziva na ubijanje što više Rusa.
Kao rezultat tog pada, dobijamo današnje političare koji su karikature svojih prethodnika. Tako dobijamo Kaju Kalas, šefa evropske diplomatije za koju je novost da su Rusi i Kinezi pobednici Drugog svetskog rata.
„I kada slušamo Fridriha Merca, čoveka koji dolazi iz Blek roka i štiti interese korporacija i odbrambene industrije, vidimo da tu nema nikakve veze sa interesom običnih Nemaca. Obični Nemci su marginalizovani i sankcionisani ako im se ne sviđa kuda ovo sve vodi“, zaključuje Malagurski.
Pogledajte i:
