Supermarket Mauthauzen: Šta je sledeće, dečji vrtić Aušvic!?
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Lidl na mestu logora
Pratite nas
Jedna od stvari koja Nemce sada žulja jesu materijalni ostaci i dokazi njihove mračne prošlosti. To su, pre svega, koncentracioni logori. Zato se govori o izgradnji „Lidla“ na prostoru Mauthauzena. Ono na šta bi Nemci morali da budu pozvani, pre svega, jeste da poštuju istorijsko nasleđe i da ga ne uništavaju.
Ovako istoričar Goran Miloradović komentariše najavu izgradnje trgovinskog lanca „Lidl“ na mestu nekadašnjeg ženskog logora, koji je nekada bio deo koncentracionog logora Mauthauzen. U austrijskom gradu Leobersdorfu, 30 kilometara južno od Beča, planirana je izgradnja ovog supermarketa, kao i distributivnog centra sa hladnjačama, a građevinske mašine su već izašle na teren.
Međunarodni komitet Mauthauzen zatražio je hitnu obustavu radova, a zahteva se i da neizgrađeni deo nekadašnjeg ženskog koncentracionog logora bude trajno sačuvan kao memorijalni prostor, ocenjujući da je planirana gradnja „u očiglednoj suprotnosti sa principima savremene kulture sećanja“.
Emancipacija Nemačke od nacizma
Miloradović objašnjava da su još od kraja Hladnog rata Nemačka i Austrija prošle kroz različite faze emancipacije od žiga poražene strane, odnosno od ideoloških i moralnih negativaca kakvi su bili kad se završio Drugi svetski rat.
Austrija se emancipovala već samim tim što je tretirana kao neka vrsta žrtve Hitlerove agresivne politike prilikom Anšlusa 1938. godine, kao da to Austrijanci nisu želeli. A želeli su, i bilo je nacista i u Austriji, kao što ih je bilo i u Nemačkoj. I to je taj prvi korak. Drugi korak je nastupio onda kada je Nemačkoj dozvoljeno da postane članica NATO. Treći korak je usledio kada je Nemačka, zajedno sa Francuskom, napravila koncept Zajednice za ugalj i čelik, koja je kasnije prerasla u Evropsku uniju. Tako da se ti koraci nemačke emancipacije mogu pratiti već nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, kaže Miloradović za Sputnjik.
Stvari su se ubrzale kada je došlo do pada Berlinskog zida, nastavlja on. Tu se nije toliko videla Austrija koliko Nemačka, ali ubrzo potom, kada je počeo raspad Jugoslavije, obe diplomatije, i bečka i berlinska, bile su vrlo aktivne i umnogome su uticale na to da se ubrza raspad Jugoslavije. To je još jedan korak ka njihovoj emancipaciji, podvlači naš sagovornik.
Nova politika podrazumeva zakopavanje stare
Nemci danas imaju oko sebe izgrađenu ekonomski vrlo moćnu Evropsku uniju, sa oko pola milijarde stanovnika, sa jakom tehnologijom, naukom i industrijom, nezavisno od krize u kojoj se trenutno nalazi, i za koju su uglavnom i sami odgovorni. Oni se sada nalaze na potpuno drugoj poziciji od one posle Drugog svetskog rata. Pošto su se popeli na jednu novu platformu, objašnjava Miloradović, danas sa nje mogu da vode potpuno novu politiku.
Niko neće doneti političku odluku da se unište tragovi logora, ali se okolnim putem, navodno kroz neku ekonomsku ekspanziju ili saobraćajne potrebe, takve stvari mogu činiti. U tome mogu da vidim samo jednu vrstu licemerja: da se, s jedne strane, peru ruke od samog događaja, a s druge strane sprovode nešto što ima pre svega istorijski, moralni i politički značaj.
Uništavanje dokaza o nacističkoj prošlosti, u šta spada i izgradnja supermarketa na podrućju logora, predstavlja jednu vrstu testa za budućnost, kaže naš sagovonik. Ako uspe sa Mauthauzenom, zašto ne bi uspeli i sa Aušvicom, Jasenovcem, Dahauom i svim ostalim logorima? Drugim rečima, zašto se ne bi potpuno prebrisala čitava slika mračne prošlosti Nemačke i Nemaca.
Zašto baš supermarket?
Umesto prodavnice, mogli su da izgrade svratište za izbeglice, žrtve nasilja ili socijalne slučajeve. Možda bi im se i progledalo kroz prste. Međutim, Austrijanci su odlučili baš da izgrade supermarket – retko šta drugo bi više uvredilo žrtve Drugog rata i njihove naslednike. Naš sagovornik smatra da izgradnja samog objekta nema toliko veze koliko ima zatiranje sećanja na stravičnu prošlost.
Mislim da njima nije ni važno šta se gradi – njima je mnogo važnije šta se ruši, odnosno šta se poništava. Izgraditi dečji vrtić na tom mestu bilo bi još ciničnije nego izgraditi supermarket. Možda bi taktički bilo pametnije da su najavili izgradnju prihvatilišta za izbeglice, ali, kao što sam već rekao, to je test. Dakle, cilj je da se vidi kako će se reagovati i šta će se osporavati. Sledeći put, kada dođe red da se nešto ruši, onda će oni prilagoditi svoje korake i svoj pristup tome što su naučili iz ovog slučaja.
Ništa se nije promenilo
Međunarodni komitet Mauthauzen zatražio je hitnu obustavu radova objasnivši da je izgradnja „u očiglednoj suprotnosti sa principima savremene kulture sećanja“. Zašto? Manje od sto godina nakon završetka Drugog svetskog rata, Nemačka se opet nalazi u poziciji da zabranjuje, ovaj put sve rusko - umetnike, sportiste, privrednike, privatnike; nemački narod ponovo naoružava naciste, ovaj put ukrajinske, koji opet ubijaju Ruse; otvaraju fabrike gde prave oružje za ubijanje Rusa; ne pokazuju žaljenje kad nastrada civil, daju pare onima koji gađaju kuće, škole, plaže, autobuse... Nemački novinari se pitaju kako ubiti još Rusa. Kada termin „kultura sećanja“ postane još jedna u moru floskula i besmislenih frazak, koji je njen smisao?
Miloradović smatra da je za same Nemce daleko bolje da izgrade „Lidl“, kako bi poništili sećanje, ali i sam artefakt koji dokazuje njihovu krivicu i njihovu moralnu odgovornost.
Stvaranje nacista paralelno sa kulturom sećanja
Pored zatiranja sećanja na sopstvenu nacističu prošlost, Nemačka i Austrija danas podržavaju ukrajinske naciste u ratu protiv Rusije – priča počinje daleko pre događaja od pre četiri godine. Naš sagovornik objašnjava da je Ukrajina projekat koji traje više od sto godina, a da ga je započela Nemačka zajedno sa tadašnjom Austrougarskom. Austrougarska je zapadne delove Ukrajine, u kojima žive katolici i unijati, držala u svom sastavu, i to su bivši delovi Austrougarske koji su kasnije pripojeni Ukrajini kasnije, u vreme Sovjetskog Saveza.
Nemci, kada su 1918. godine mislili da pobeđuju, oni su u stvari koncipirali Ukrajinu. Postojao je neki potencijal nacionalizma u njoj, ali nije postojao državotvorni potencijal. I prvo što su stvorili bio je taj neki politički okvir, koji je bio vrsta protektorata, a koji su kasnije prihvatili boljševici i na njemu počeli da grade novu naciju i novu državu — ukrajinsku naciju i ukrajinsku državu.
Miloradović opominje da nikada ne treba zaboraviti da je Ukrajina nemačko i austrijsko čedo, a da je zaseban ukrajinski identitet tamo građen. Kultura koja se danas nameće da bude dominantna u Ukrajini potiče iz zapadnih delova zemlje, gde su živeli katolici i unijati, a čak i jezik potiče iz tih krajeva. Danas nacizam prosto „cveta“ u Ukrajini.
Sve to u stvari predstavlja jednu vrstu kontinuiteta. Ne treba se čuditi što Nemačka podržava Ukrajinu i sadašnju vlast koja štiti lokalne naciste. To je nešto u čemu Nemačka učestvuje od samog početka. Jedino je stvar načina kako će ona u konkretnim okolnostima da nastupi – da li je to Prvi svetski rat, da li je to Drugi svetski rat, da li je to sada ovaj period posle kraja Hladnog rata, kada se ponovo pokušava sa tim prodorom ka jugoistoku, zaključuje Miloradović.
Pogledajte i:
