https://lat.sputnikportal.rs/20260818/meka-protiv-vasingtona-rusija-dobija-saveznike-koje-nije-trazila-1202445162.html
Meka protiv Vašingtona: Rusija dobija saveznike koje nije tražila
Meka protiv Vašingtona: Rusija dobija saveznike koje nije tražila
Sputnik Srbija
Nemiri na Bliskom istoku Rusiji pružaju prostor da rastereti svoje južno krilo. 18.08.2026, Sputnik Srbija
2026-08-18T21:40+0200
2026-08-18T21:40+0200
2026-08-18T21:40+0200
rusija
rusija – politika
bliski istok
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/08/12/1202445698_0:0:3118:1754_1920x0_80_0_0_fea1c0cbc6a93d3482326227ad2542e5.jpg
Rusija se, prema tumačenju programskog direktora Valdajskog kluba Timofeja Bordačeva, kroz istoriju često štitila na više frontova tako što je na granicama sa potencijalno neprijateljskim silama održavala postojanje država koje su služile kao svojevrsne tampon-zone. Te države nisu morale nužno da budu ruske saveznice, pa čak ni da budu prijateljski nastrojene prema Moskvi, smatra Bordačev.Njihova vrednost za Rusiju ogledala se pre svega u tome što su potencijalnim ruskim protivnicima stvarale dodatne probleme i trošile njihove resurse.Bordačev kao istorijske primere navodi Krimski kanat, koji je dugo zaokupljao poljske resurse koji bi inače mogli biti usmereni protiv Rusije, dok je sama Poljska, sa druge strane, doprinosila tome da Rusija ne bude izložena punoj snazi nemačkog pritiska. Na istoku je sličnu ulogu u XVII i XVIII veku imao Džungarski kanat. Njegovi konjanici su povremeno napadali i ruska naselja u Sibiru, ali su daleko veći problem predstavljali Kini, prenosi RT.Rusija mora da pažljivo prati razvoj situacijePrema Bordačevu, ovaj princip i danas može biti koristan element ruske strategije. Kada Moskva nema dovoljno resursa da odlučujuće deluje u nekom regionu, njoj može odgovarati da tamo postoje nezavisne sile koje slede sopstvene interese, pod uslovom da tim delovanjem zadaju više problema ruskim protivnicima nego samoj Rusiji.On sadašnju situaciju na Bliskom istoku posmatra u tom širem kontekstu. Prema njegovoj interpretaciji, američki i izraelski napad na Iran u februaru 2026. otvorio je drugi, južni front u širem sukobu sa Zapadom, dok je prvi front, kako on to vidi, otvoren u Ukrajini pre više od dvanaest godina. Istovremeno se, prema Bordačevu, formira i treće žarište u Istočnoj Aziji, gde će Kina biti glavni protivnik.Sukob između SAD i njihovih saveznika, s jedne strane, i Irana i njegovih direktnih ili posrednih partnera, s druge, po njegovom mišljenju ulazi u dugotrajnu fazu. Rusija zato mora pažljivo da prati razvoj situacije, tim pre što joj je mogućnost direktnog vojnog delovanja na Bliskom istoku ograničena koncentracijom sopstvenih snaga na ukrajinskom frontu.Bordačev promenu obima ruskog prisustva u regionu vidi i kroz nedavno potpisani memorandum o Siriji. Prema njegovoj proceni, Moskva će za sada biti manje prisutna u Siriji, iako njena dugoročna pozicija ostaje neizvesna. Istovremeno, širom Velikog Bliskog istoka pojavljuju se neobične koalicije i grupisanja država koje sve više nastoje da same artikulišu svoje interese.Sporazum iz Meke i američka razgradnja globalističkog sistemaU tom kontekstu on posebnu pažnju posvećuje sporazumu koji su početkom avgusta u Meki potpisali Pakistan, Saudijska Arabija i Turska. Reč je o trilateralnom sporazumu o kolektivnoj odbrani koji predviđa određeni oblik uzajamnih obaveza u slučaju vojnog napada na jednu od potpisnica. Zbog toga su neki posmatrači novu formaciju već nazvali „sunitskim NATO-om“ ili „muslimanskim NATO-om“.Bordačev, međutim, smatra da ovaj sporazum neće preokrenuti geopolitički poredak na Bliskom istoku. Nijedna od tri države nije se odrekla sopstvene nezavisnosti niti se obavezala na stvaranje integrisane vojne strukture. Ipak, po njegovoj oceni, sporazum ne treba potceniti.Ključna stvar je, kako on ističe, to što bi članice ovog novog formata mogle da stvore ozbiljne probleme protivnicima Rusije, možda čak i veće nego što bi ih stvorile samom Iranu, koji je ruski partner.Samo pojavljivanje ovakvog sporazuma, smatra Bordačev, predstavlja slabljenje političkog poretka koji je Vašington izgradio na Bliskom istoku posle 1991. godine. Regionalne sile sve više razgovaraju o sopstvenoj bezbednosti međusobno, umesto da čekaju da SAD organizuju bezbednosni poredak umesto njih.Prema njegovoj analizi, često se tvrdi da Vašingtonu odgovara nestabilnost u regionu koji snabdeva energijom Evropu i Kinu. Bordačev smatra da u tome ima izvesne istine, ali dodaje da SAD istovremeno namerno razgrađuju delove globalizovanog sistema koji su same izgradile tokom druge polovine XX veka, jer Kina danas od tog sistema ima najmanje onoliko koristi koliko i Amerika.Ipak, Vašington bi, prema Bordačevu, radije zadržao nespornu regionalnu dominaciju i koristio njene prednosti bez stalnog plaćanja finansijske i političke cene koju takva politika sve više nosi. Zbog toga pojava nezavisnih bezbednosnih aranžmana između Saudijske Arabije, Turske i Pakistana predstavlja nepoželjan razvoj događaja za SAD.Ali Bordačev istovremeno naglašava da nijedna od ovih država nema ni snagu ni nameru da okonča američku hegemoniju na Bliskom istoku. Značaj sporazuma iz Meke zato vidi negde drugde.Koja je "slabost" saveza iz MekeZa njega je važnije to što vlade u regionu koji je decenijama tretiran kao strateški podređen Vašingtonu počinju same da razgovaraju o tome kako da obezbede sopstvenu bezbednost. To, prema njegovoj oceni, predstavlja upozorenje SAD i istovremeno pozitivan signal za države koje se zalažu za drugačiji i pravedniji međunarodni poredak.Ipak, Bordačev ne očekuje da će se grupa iz Meke pretvoriti u pravi vojni savez. Razlog vidi u tome što su zajednički interesi njenih članica pre svega politički, dok su njihovi konkretni strateški interesi prilično različiti.Ove države mogu da koriste međusobni uticaj i regionalni autoritet kako bi popravile sopstvene pozicije, ali nemaju mnogo razloga da zajedno uđu u rat. Bordačev kao primer navodi već postojeće saudijsko-pakistanske odbrambene odnose, koji nisu doveli do značajne reakcije Islamabada kada su iranske snage napale ciljeve u Saudijskoj Arabiji. Turska, s druge strane, često govori o pravima Palestinaca, ali je izbegavala mere koje bi mogle ozbiljnije da naškode interesima Izraela.Iz toga Bordačev izvlači zaključak da je za trajan vojni savez potrebno mnogo više od deklaracija o solidarnosti. Istorijsko iskustvo, prema njemu, pokazuje da je neophodna i dominantna sila koja može da usmerava zajedničko vojno planiranje, kao i jasno definisan zajednički protivnik.Po njegovoj oceni, NATO je trenutno jedini vojni savez koji u potpunosti ispunjava te uslove. On je nastao na specifičnoj razmeni: SAD su preuzele vodeću ulogu u evropskoj bezbednosti, dok su zauzvrat obezbeđivale garancije za opstanak političkih sistema u Londonu i Parizu.Okolnosti u kojima je NATO nastao bile su, prema Bordačevu, izuzetne. Zapadnoevropske vlade iz Drugog svetskog rata izašle su iscrpljene i finansijski oslabljene i bila im je potrebna trajna američka vojna prisutnost. Vašingtonu je, sa druge strane, bila potrebna bezbedna teritorijalna baza sa koje bi mogao da ograničava uticaj Sovjetskog Saveza.Čak ni SAD, ističe on, nisu uspele da ponove taj model u drugim delovima sveta. Pokušaji stvaranja organizacija sličnih NATO-u u jugoistočnoj Aziji, poput SEATO-a, ili na Bliskom istoku, poput CENTO-a, nisu dugo opstali. U tim regionima nije postojao isti stepen političke discipline, prihvaćene hijerarhije i zajedničke predstave o tome ko je neprijatelj koji je postojao u Evropi.Bordačev ide i korak dalje i tvrdi da uspešan vojni savez zahteva i određeni stepen saglasnosti oko unutrašnjeg političkog poretka. Prema njegovom tumačenju, NATO je tu vrstu jedinstva imao: unutar država članica postojao je određeni model kontrolisane oligarhijske demokratije, dok je spoljni protivnik bio Rusija, odnosno Sovjetski Savez tokom Hladnog rata.Takvo jedinstvo, smatra Bordačev, ne postoji između Pakistana i Turske. Njihove vlade imaju različite prioritete, različite odnose sa Vašingtonom i različite stavove prema Iranu. Nijedna od njih nije spremna da sopstvenu spoljnu politiku podredi vođstvu druge.Zašto je sporazum povoljan za RusijuI upravo tu Bordačev vidi razlog zašto novi sporazum može biti povoljan za Rusiju.Svaka od država okupljenih oko sporazuma iz Meke mogla bi, posmatrana pojedinačno, da stvori probleme Moskvi — bilo na Južnom Kavkazu, u Centralnoj Aziji ili u širem muslimanskom svetu. Ali, prema njegovoj proceni, malo je verovatno da će te države uspeti da koordinišu dugotrajan i usaglašen napad na ruske interese.Još manje je verovatno, smatra on, da će uspeti da formiraju jedinstven front protiv Irana. Njihova međusobna neslaganja, različite ambicije i konkurentska partnerstva trebalo bi da budu dovoljni da spreče takav razvoj.Zato Bordačev zaključuje da bi sporazum iz Meke mogao da doprinese ruskim ciljevima više nego što bi im pretio. On, po njegovom mišljenju, komplikuje američku strategiju, podstiče veću samostalnost regionalnih sila i dodatno ograničava sposobnost Vašingtona da na celom Bliskom istoku nametne jedinstven politički poredak.Rusiji, prema završnoj Bordačevljevoj logici, nije neophodno da države okupljene oko ovog novog formata postanu njeni prijatelji ili saveznici. Dovoljno je da budu zaokupljene sopstvenim interesima i međusobnim odnosima, da troše pažnju i resurse ruskih protivnika, dok Moskva svoju glavnu pažnju zadržava na Ukrajini.Upravo u tome Bordačev vidi suštinu čitave računice:na ruskom južnom krilu nije presudno ko će biti ruski saveznik, već ko će zaokupljati pažnju i resurse njenih protivnika.Pogledajte i:
bliski istok
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
rusija – politika, bliski istok
rusija – politika, bliski istok
Meka protiv Vašingtona: Rusija dobija saveznike koje nije tražila
Nemiri na Bliskom istoku Rusiji pružaju prostor da rastereti svoje južno krilo.
Rusija se, prema tumačenju programskog direktora Valdajskog kluba Timofeja Bordačeva, kroz istoriju često štitila na više frontova tako što je na granicama sa potencijalno neprijateljskim silama održavala postojanje država koje su služile kao svojevrsne tampon-zone. Te države nisu morale nužno da budu ruske saveznice, pa čak ni da budu prijateljski nastrojene prema Moskvi, smatra Bordačev.
Njihova vrednost za Rusiju ogledala se pre svega u tome što su potencijalnim ruskim protivnicima stvarale dodatne probleme i trošile njihove resurse.
Bordačev kao istorijske primere navodi Krimski kanat, koji je dugo zaokupljao poljske resurse koji bi inače mogli biti usmereni protiv Rusije, dok je sama Poljska, sa druge strane, doprinosila tome da Rusija ne bude izložena punoj snazi nemačkog pritiska. Na istoku je sličnu ulogu u XVII i XVIII veku imao Džungarski kanat. Njegovi konjanici su povremeno napadali i ruska naselja u Sibiru, ali su daleko veći problem predstavljali Kini,
prenosi RT.
Rusija mora da pažljivo prati razvoj situacije
Prema Bordačevu, ovaj princip i danas može biti koristan element ruske strategije. Kada Moskva nema dovoljno resursa da odlučujuće deluje u nekom regionu, njoj može odgovarati da tamo postoje nezavisne sile koje slede sopstvene interese, pod uslovom da tim delovanjem zadaju više problema ruskim protivnicima nego samoj Rusiji.
On sadašnju situaciju na Bliskom istoku posmatra u tom širem kontekstu. Prema njegovoj interpretaciji, američki i izraelski napad na Iran u februaru 2026. otvorio je drugi, južni front u širem sukobu sa Zapadom, dok je prvi front, kako on to vidi, otvoren u Ukrajini pre više od dvanaest godina. Istovremeno se, prema Bordačevu, formira i treće žarište u Istočnoj Aziji, gde će Kina biti glavni protivnik.
Sukob između SAD i njihovih saveznika, s jedne strane, i Irana i njegovih direktnih ili posrednih partnera, s druge, po njegovom mišljenju ulazi u dugotrajnu fazu. Rusija zato mora pažljivo da prati razvoj situacije, tim pre što joj je mogućnost direktnog vojnog delovanja na Bliskom istoku ograničena koncentracijom sopstvenih snaga na ukrajinskom frontu.
Bordačev promenu obima ruskog prisustva u regionu vidi i kroz nedavno potpisani memorandum o Siriji. Prema njegovoj proceni, Moskva će za sada biti manje prisutna u Siriji, iako njena dugoročna pozicija ostaje neizvesna. Istovremeno, širom Velikog Bliskog istoka pojavljuju se neobične koalicije i grupisanja država koje sve više nastoje da same artikulišu svoje interese.
Sporazum iz Meke i američka razgradnja globalističkog sistema
U tom kontekstu on posebnu pažnju posvećuje sporazumu koji su početkom avgusta u Meki potpisali Pakistan, Saudijska Arabija i Turska. Reč je o trilateralnom sporazumu o kolektivnoj odbrani koji predviđa određeni oblik uzajamnih obaveza u slučaju vojnog napada na jednu od potpisnica. Zbog toga su neki posmatrači novu formaciju već nazvali „sunitskim NATO-om“ ili „muslimanskim NATO-om“.
Bordačev, međutim, smatra da ovaj sporazum neće preokrenuti geopolitički poredak na Bliskom istoku. Nijedna od tri države nije se odrekla sopstvene nezavisnosti niti se obavezala na stvaranje integrisane vojne strukture. Ipak, po njegovoj oceni, sporazum ne treba potceniti.
Ključna stvar je, kako on ističe, to što bi članice ovog novog formata mogle da stvore ozbiljne probleme protivnicima Rusije, možda čak i veće nego što bi ih stvorile samom Iranu, koji je ruski partner.
Samo pojavljivanje ovakvog sporazuma, smatra Bordačev, predstavlja slabljenje političkog poretka koji je Vašington izgradio na Bliskom istoku posle 1991. godine. Regionalne sile sve više razgovaraju o sopstvenoj bezbednosti međusobno, umesto da čekaju da SAD organizuju bezbednosni poredak umesto njih.
Prema njegovoj analizi, često se tvrdi da Vašingtonu odgovara nestabilnost u regionu koji snabdeva energijom Evropu i Kinu. Bordačev smatra da u tome ima izvesne istine, ali dodaje da SAD istovremeno namerno razgrađuju delove globalizovanog sistema koji su same izgradile tokom druge polovine XX veka, jer Kina danas od tog sistema ima najmanje onoliko koristi koliko i Amerika.
Ipak, Vašington bi, prema Bordačevu, radije zadržao nespornu regionalnu dominaciju i koristio njene prednosti bez stalnog plaćanja finansijske i političke cene koju takva politika sve više nosi. Zbog toga pojava nezavisnih bezbednosnih aranžmana između Saudijske Arabije, Turske i Pakistana predstavlja nepoželjan razvoj događaja za SAD.
Ali Bordačev istovremeno naglašava da nijedna od ovih država nema ni snagu ni nameru da okonča američku hegemoniju na Bliskom istoku. Značaj sporazuma iz Meke zato vidi negde drugde.
Koja je "slabost" saveza iz Meke
Za njega je važnije to što vlade u regionu koji je decenijama tretiran kao strateški podređen Vašingtonu počinju same da razgovaraju o tome kako da obezbede sopstvenu bezbednost. To, prema njegovoj oceni, predstavlja upozorenje SAD i istovremeno pozitivan signal za države koje se zalažu za drugačiji i pravedniji međunarodni poredak.
Ipak, Bordačev ne očekuje da će se grupa iz Meke pretvoriti u pravi vojni savez. Razlog vidi u tome što su zajednički interesi njenih članica pre svega politički, dok su njihovi konkretni strateški interesi prilično različiti.
Ove države mogu da koriste međusobni uticaj i regionalni autoritet kako bi popravile sopstvene pozicije, ali nemaju mnogo razloga da zajedno uđu u rat. Bordačev kao primer navodi već postojeće saudijsko-pakistanske odbrambene odnose, koji nisu doveli do značajne reakcije Islamabada kada su iranske snage napale ciljeve u Saudijskoj Arabiji. Turska, s druge strane, često govori o pravima Palestinaca, ali je izbegavala mere koje bi mogle ozbiljnije da naškode interesima Izraela.
Iz toga Bordačev izvlači zaključak da je za trajan vojni savez potrebno mnogo više od deklaracija o solidarnosti. Istorijsko iskustvo, prema njemu, pokazuje da je neophodna i dominantna sila koja može da usmerava zajedničko vojno planiranje, kao i jasno definisan zajednički protivnik.
Po njegovoj oceni, NATO je trenutno jedini vojni savez koji u potpunosti ispunjava te uslove. On je nastao na specifičnoj razmeni: SAD su preuzele vodeću ulogu u evropskoj bezbednosti, dok su zauzvrat obezbeđivale garancije za opstanak političkih sistema u Londonu i Parizu.
Okolnosti u kojima je NATO nastao bile su, prema Bordačevu, izuzetne. Zapadnoevropske vlade iz Drugog svetskog rata izašle su iscrpljene i finansijski oslabljene i bila im je potrebna trajna američka vojna prisutnost. Vašingtonu je, sa druge strane, bila potrebna bezbedna teritorijalna baza sa koje bi mogao da ograničava uticaj Sovjetskog Saveza.
Čak ni SAD, ističe on, nisu uspele da ponove taj model u drugim delovima sveta. Pokušaji stvaranja organizacija sličnih NATO-u u jugoistočnoj Aziji, poput SEATO-a, ili na Bliskom istoku, poput CENTO-a, nisu dugo opstali. U tim regionima nije postojao isti stepen političke discipline, prihvaćene hijerarhije i zajedničke predstave o tome ko je neprijatelj koji je postojao u Evropi.
Bordačev ide i korak dalje i tvrdi da uspešan vojni savez zahteva i određeni stepen saglasnosti oko unutrašnjeg političkog poretka. Prema njegovom tumačenju, NATO je tu vrstu jedinstva imao: unutar država članica postojao je određeni model kontrolisane oligarhijske demokratije, dok je spoljni protivnik bio Rusija, odnosno Sovjetski Savez tokom Hladnog rata.
Takvo jedinstvo, smatra Bordačev, ne postoji između Pakistana i Turske. Njihove vlade imaju različite prioritete, različite odnose sa Vašingtonom i različite stavove prema Iranu. Nijedna od njih nije spremna da sopstvenu spoljnu politiku podredi vođstvu druge.
Zašto je sporazum povoljan za Rusiju
I upravo tu Bordačev vidi razlog zašto novi sporazum može biti povoljan za Rusiju.
Svaka od država okupljenih oko sporazuma iz Meke mogla bi, posmatrana pojedinačno, da stvori probleme Moskvi — bilo na Južnom Kavkazu, u Centralnoj Aziji ili u širem muslimanskom svetu. Ali, prema njegovoj proceni, malo je verovatno da će te države uspeti da koordinišu dugotrajan i usaglašen napad na ruske interese.
Još manje je verovatno, smatra on, da će uspeti da formiraju jedinstven front protiv Irana. Njihova međusobna neslaganja, različite ambicije i konkurentska partnerstva trebalo bi da budu dovoljni da spreče takav razvoj.
Zato Bordačev zaključuje da bi sporazum iz Meke mogao da doprinese ruskim ciljevima više nego što bi im pretio. On, po njegovom mišljenju, komplikuje američku strategiju, podstiče veću samostalnost regionalnih sila i dodatno ograničava sposobnost Vašingtona da na celom Bliskom istoku nametne jedinstven politički poredak.
Rusiji, prema završnoj Bordačevljevoj logici, nije neophodno da države okupljene oko ovog novog formata postanu njeni prijatelji ili saveznici. Dovoljno je da budu zaokupljene sopstvenim interesima i međusobnim odnosima, da troše pažnju i resurse ruskih protivnika, dok Moskva svoju glavnu pažnju zadržava na Ukrajini.
Upravo u tome Bordačev vidi suštinu čitave računice:na ruskom južnom krilu nije presudno ko će biti ruski saveznik, već ko će zaokupljati pažnju i resurse njenih protivnika.
