https://lat.sputnikportal.rs/20260816/ko-je-zapravo-bio-homer-pesnik-legenda-ili-zbirno-ime-za-vise-pesnika-1202381641.html
Ko je zapravo bio Homer: Pesnik, legenda ili zbirno ime za više pesnika
Ko je zapravo bio Homer: Pesnik, legenda ili zbirno ime za više pesnika
Sputnik Srbija
Homer je jedna od najvećih zagonetki antičke književnosti. Iako se „Ilijada“ i „Odiseja“ vekovima pripisuju jednom pesniku, savremena istraživanja sve više... 16.08.2026, Sputnik Srbija
2026-08-16T21:18+0200
2026-08-16T21:18+0200
2026-08-16T21:18+0200
društvo
društvo
odiseja
homer
antika
grčka
književnost
pesnik
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/08/10/1202381474_0:82:1024:658_1920x0_80_0_0_560e90b5d79ca74791da03d124ea5c77.jpg
Savremeni istraživači sve više zastupaju stav da Homer za koga se pretpostavlja da je živeo oko 900. godine pre nove ere, kao jedinstveni autor ova dva dela, verovatno nije bio istorijska ličnost. Njegovo ime moglo bi, umesto toga, da predstavlja čitavu pesničku tradiciju – generacije pevača i zapisivača koji su vekovima čuvali usmena predanja i postepeno ih oblikovali u dela koja su kasnije zapisana.„Ne postoje dokazi da je autor po imenu Homer ikada postojao, bar ne kao tvorac „Ilijade“ i „Odiseje“. Najverovatnije je reč o kasnijoj tradiciji koja je ova dva dela povezala sa jednim autorom po imenu Homer“, kaže istoričar Andre Leonardo Čevitareze, profesor na Federalnom univerzitetu u Rio de Žaneiru, prenosi RTS.Jedan genije ili generacije pesnika?U 21. veku među stručnjacima je sve prisutnije mišljenje da je primerenije govoriti o „Homerima“, u množini, nego o jednom Homeru, smatra istoričar Danijel Brazil Justi, profesor na Federalnom univerzitetu.„Možemo pretpostaviti da su ti Homeri, u množini, bili zapisivači i priređivači koji su menjali, dopunjavali i prepisivali dela dok je usmena tradicija još bila živa“, objašnjava Justi.Prema ovom tumačenju, Homer se pre može posmatrati kao ime jedne duge pesničke tradicije nego kao konkretna istorijska ličnost.Filozof Gabrijele Korneli, profesor na Univerzitetu u Braziliji, podseća da se pitanje Homerovog autorstva postavljalo još u antičko doba, ali i mnogo vekova kasnije. O ovoj temi govorio je i nemački filozof Fridrih Niče (1844–1900), koji je tokom svog prvog predavanja na Univerzitetu u Bazelu ponudio oprezan pogled na takozvano Homerovo pitanje.Ipak, ideja o Homeru kao autoru ovih velikih dela bila je duboko ukorenjena i u antičkoj Grčkoj. Korneli navodi da su već u petom veku pre nove ere mladi Atinjani morali da uče Homerove stihove napamet.Upravo u tom periodu, objašnjava on, pojedini učenjaci počeli su da uočavaju stilske razlike u tekstovima i izdvajaju delove za koje su sumnjali da nisu nastali od istog autora. Ipak, trebalo je da prođu vekovi pre nego što je pitanje Homerovog autorstva ponovo postalo predmet velike naučne rasprave.Tragovima usmene tradicijePreispitivanje Homerovog autorstva posebno je dobilo na značaju krajem 18. veka, zahvaljujući nemačkom filologu Fridrihu Avgustu Volfu (1759–1824).Kao stručnjak za antičku grčku književnost, Volf je smatrao da je malo verovatno da je jedan čovek mogao da napiše i „Ilijadu“ i „Odiseju“ u obliku u kojem su do nas stigle. Zaključio je da su ova dela morala biti rezultat dugog usmenog prenošenja, a da su tek kasnije sakupljena, uređena i zapisana.Antička Grčka poznavala je putujuće pesnike – aede – koji su svoje pesme izvodili pred publikom. Najverovatnije su se priče o Trojanskom ratu i Odisejevim lutanjima vekovima prenosile upravo na taj način.Vremenom su ih zapisivači počeli sakupljati i uređivati. Taj proces je, po svemu sudeći, trajao generacijama, uz brojne izmene, dopune i prilagođavanja.Ključan doprinos razumevanju ovog procesa dali su američki istraživači Milman Peri i Albert Lord tridesetih godina 20. veka. Proučavajući južnoslovensku epsku poeziju, pokazali su da su pevači, uključujući i guslare, mogli usmeno da izvode veoma dugačke epove, oslanjajući se na ustaljene izraze, stihove i tipične scene.Njihova istraživanja pokazala su kako usmena epska tradicija može da se prenosi i menja kroz izvođenje, bez postojanja jednog pisanog originala.To je dodatno ojačalo pretpostavku da su „Ilijada“ i „Odiseja“ nastale kao vrhunac duge usmene pesničke tradicije, pre nego što su konačno dobile svoj pisani oblik.Zagonetka jezika i autorstvaDodatnu nedoumicu predstavlja i jezik ovih epova. Filozof Gabrijele Korneli ukazuje na to da je jezik ovih dela neobična mešavina različitih grčkih dijalekata.„Reč je o veoma veštačkoj mešavini, do te mere da, uz izvesno preterivanje, možemo reći da u njoj postoji nekoliko različitih dijalekata“, navodi Korneli.I ta jezička raznolikost mogla bi da bude jedan od pokazatelja da su epovi nastajali i menjali se tokom dugog perioda, u okviru usmene tradicije.Filozof Aldo Dinuči, profesor na Federalnom univerzitetu Espirito Santo, pominje i zanimljivu teoriju britanskog pisca Semjuela Batlera (1835–1902). On je zastupao neobičnu pretpostavku da je „Odiseju“ napisala žena, dok je „Ilijada“ delo muškarca.Postoje različite teorije i o samom imenu Homer.Prema jednom tumačenju, njegovo ime moglo bi da bude povezano sa grčkom rečju koja označava „taoca“. U tom slučaju, ime bi moglo da ima značenje „onaj koji je predat kao zalog“ ili „garancija“.Prema drugom tumačenju, Homer je u kasnijoj tradiciji povezivan sa slepilom. Postoji pretpostavka da je reč mogla da označava „slepog“ na jednom od dijalekata koji se govorio u oblasti oko antičkog grada Kime, na prostoru današnje Turske.„Homer ostaje istorijski moguća ličnost, iako njegovo postojanje ne možemo dokazati na način koji bi zadovoljio kriterijume savremene istoriografije. Nemamo natpise, zvanična dokumenta, prepisku, novac, pouzdano identifikovanu grobnicu niti svedočanstvo savremenika koji pominje pesnika po imenu Homer“, kaže profesor Denis Garsija Šavijer.Ono što je ostalo jesu dela koja se Homeru pripisuju – „Ilijada“ i „Odiseja“. Bez obzira na to da li ih je stvorio jedan pesnik, više njih ili su vekovima nastajala i oblikovala se u okviru usmene tradicije, ova dva epa ostala su među najznačajnijim delima svetske književnosti.Upravo zbog toga Homerova zagonetka i danas privlači pažnju istraživača i čitalaca. Možda nikada nećemo saznati ko je zaista bio Homer, ali će priče o Trojanskom ratu, Ahileju, Odiseju i njihovim junacima nastaviti da žive.Pogledajte i:
grčka
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
društvo, odiseja, homer, antika, grčka, književnost, pesnik
društvo, odiseja, homer, antika, grčka, književnost, pesnik
Ko je zapravo bio Homer: Pesnik, legenda ili zbirno ime za više pesnika
Homer je jedna od najvećih zagonetki antičke književnosti. Iako se „Ilijada“ i „Odiseja“ vekovima pripisuju jednom pesniku, savremena istraživanja sve više ukazuju na mogućnost da Homer nije bio konkretna istorijska ličnost, već simbol duge usmene tradicije koju su generacije pesnika i zapisivača oblikovale i prenosile kroz vekove.
Savremeni istraživači sve više zastupaju stav da Homer za koga se pretpostavlja da je živeo oko 900. godine pre nove ere, kao jedinstveni autor ova dva dela, verovatno nije bio istorijska ličnost. Njegovo ime moglo bi, umesto toga, da predstavlja čitavu pesničku tradiciju – generacije pevača i zapisivača koji su vekovima čuvali usmena predanja i postepeno ih oblikovali u dela koja su kasnije zapisana.
„Ne postoje dokazi da je autor po imenu Homer ikada postojao, bar ne kao tvorac „Ilijade“ i „Odiseje“. Najverovatnije je reč o kasnijoj tradiciji koja je ova dva dela povezala sa jednim autorom po imenu Homer“, kaže istoričar Andre Leonardo Čevitareze, profesor na Federalnom univerzitetu u Rio de Žaneiru, prenosi RTS.
Jedan genije ili generacije pesnika?
U 21. veku među stručnjacima je sve prisutnije mišljenje da je primerenije govoriti o „Homerima“, u množini, nego o jednom Homeru, smatra istoričar Danijel Brazil Justi, profesor na Federalnom univerzitetu.
„Možemo pretpostaviti da su ti Homeri, u množini, bili zapisivači i priređivači koji su menjali, dopunjavali i prepisivali dela dok je usmena tradicija još bila živa“, objašnjava Justi.
Prema ovom tumačenju, Homer se pre može posmatrati kao ime jedne duge pesničke tradicije nego kao konkretna istorijska ličnost.
Filozof Gabrijele Korneli, profesor na Univerzitetu u Braziliji, podseća da se pitanje Homerovog autorstva postavljalo još u antičko doba, ali i mnogo vekova kasnije. O ovoj temi govorio je i nemački filozof Fridrih Niče (1844–1900), koji je tokom svog prvog predavanja na Univerzitetu u Bazelu ponudio oprezan pogled na takozvano Homerovo pitanje.
„On je ponudio veoma uravnotežen pogled na problem. Rekao je da je Homer pesnik koji je napisao „Ilijadu“ i „Odiseju“, ali da to nije istorijska tvrdnja, već estetski sud. Nema mnogo smisla tragati za istorijskim Homerom. Važno je razumeti Homera kao književni i pesnički pojam“, objašnjava Korneli.
Ipak, ideja o Homeru kao autoru ovih velikih dela bila je duboko ukorenjena i u antičkoj Grčkoj. Korneli navodi da su već u petom veku pre nove ere mladi Atinjani morali da uče Homerove stihove napamet.
Upravo u tom periodu, objašnjava on, pojedini učenjaci počeli su da uočavaju stilske razlike u tekstovima i izdvajaju delove za koje su sumnjali da nisu nastali od istog autora. Ipak, trebalo je da prođu vekovi pre nego što je pitanje Homerovog autorstva ponovo postalo predmet velike naučne rasprave.
Tragovima usmene tradicije
Preispitivanje Homerovog autorstva posebno je dobilo na značaju krajem 18. veka, zahvaljujući nemačkom filologu Fridrihu Avgustu Volfu (1759–1824).
Kao stručnjak za antičku grčku književnost, Volf je smatrao da je malo verovatno da je jedan čovek mogao da napiše i „Ilijadu“ i „Odiseju“ u obliku u kojem su do nas stigle. Zaključio je da su ova dela morala biti rezultat dugog usmenog prenošenja, a da su tek kasnije sakupljena, uređena i zapisana.
Antička Grčka poznavala je putujuće pesnike – aede – koji su svoje pesme izvodili pred publikom. Najverovatnije su se priče o Trojanskom ratu i Odisejevim lutanjima vekovima prenosile upravo na taj način.
Vremenom su ih zapisivači počeli sakupljati i uređivati. Taj proces je, po svemu sudeći, trajao generacijama, uz brojne izmene, dopune i prilagođavanja.
Ključan doprinos razumevanju ovog procesa dali su američki istraživači Milman Peri i Albert Lord tridesetih godina 20. veka. Proučavajući južnoslovensku epsku poeziju, pokazali su da su pevači, uključujući i guslare, mogli usmeno da izvode veoma dugačke epove, oslanjajući se na ustaljene izraze, stihove i tipične scene.
Njihova istraživanja pokazala su kako usmena epska tradicija može da se prenosi i menja kroz izvođenje, bez postojanja jednog pisanog originala.
To je dodatno ojačalo pretpostavku da su „Ilijada“ i „Odiseja“ nastale kao vrhunac duge usmene pesničke tradicije, pre nego što su konačno dobile svoj pisani oblik.
Zagonetka jezika i autorstva
Dodatnu nedoumicu predstavlja i jezik ovih epova. Filozof Gabrijele Korneli ukazuje na to da je jezik ovih dela neobična mešavina različitih grčkih dijalekata.
„Reč je o veoma veštačkoj mešavini, do te mere da, uz izvesno preterivanje, možemo reći da u njoj postoji nekoliko različitih dijalekata“, navodi Korneli.
I ta jezička raznolikost mogla bi da bude jedan od pokazatelja da su epovi nastajali i menjali se tokom dugog perioda, u okviru usmene tradicije.
Filozof Aldo Dinuči, profesor na Federalnom univerzitetu Espirito Santo, pominje i zanimljivu teoriju britanskog pisca Semjuela Batlera (1835–1902). On je zastupao neobičnu pretpostavku da je „Odiseju“ napisala žena, dok je „Ilijada“ delo muškarca.
Postoje različite teorije i o samom imenu Homer.
Prema jednom tumačenju, njegovo ime moglo bi da bude povezano sa grčkom rečju koja označava „taoca“. U tom slučaju, ime bi moglo da ima značenje „onaj koji je predat kao zalog“ ili „garancija“.
Prema drugom tumačenju, Homer je u kasnijoj tradiciji povezivan sa slepilom. Postoji pretpostavka da je reč mogla da označava „slepog“ na jednom od dijalekata koji se govorio u oblasti oko antičkog grada Kime, na prostoru današnje Turske.
„Homer ostaje istorijski moguća ličnost, iako njegovo postojanje ne možemo dokazati na način koji bi zadovoljio kriterijume savremene istoriografije. Nemamo natpise, zvanična dokumenta, prepisku, novac, pouzdano identifikovanu grobnicu niti svedočanstvo savremenika koji pominje pesnika po imenu Homer“, kaže profesor Denis Garsija Šavijer.
Ono što je ostalo jesu dela koja se Homeru pripisuju – „Ilijada“ i „Odiseja“. Bez obzira na to da li ih je stvorio jedan pesnik, više njih ili su vekovima nastajala i oblikovala se u okviru usmene tradicije, ova dva epa ostala su među najznačajnijim delima svetske književnosti.
Upravo zbog toga Homerova zagonetka i danas privlači pažnju istraživača i čitalaca. Možda nikada nećemo saznati ko je zaista bio Homer, ali će priče o Trojanskom ratu, Ahileju, Odiseju i njihovim junacima nastaviti da žive.
