Radoš Bajić: Istorija nas je skupo koštala kad je udarao brat na brata /video/
© Sputnik / Dejan Simić
Pratite nas
Istorija nas je više puta skupo koštala kada je brat udarao na brata. Zbog toga su nam potrebni pamet, tolerancija i mudrost, kako bismo sprečili nove raskole u srpskom narodu, kaže u razgovoru za Sputnjik glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić.
„Čuvar ikone Svetog Đorđa“ – priča o opstanku
Na ovogodišnjem, 33. Festivalu evropskog filma Palić Radošu Bajiću uručena je nagrada „Aleksandar Lifka“ za trajni doprinos evropskoj kinematografiji. Publika je poslednje festivalske večeri bila u prilici i premijerno da pogleda film „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ u režiji Jelene Bajić Jočić, u kojem Radoš Bajić igra glavnu ulogu, a potpisuje ga i kao autor scenarija.
Nakon uspešne svetske premijere na Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu, održane u aprilu, film će svoju beogradsku premijeru imati 8. septembra u MTS dvorani.
„Film smo pripremali pet godina. Režiju potpisuje moja ćerka Jelena Bajić Jočić, koja je dala snažan autorski pečat čitavom projektu i mojoj osnovnoj ideji. Ovoga puta svoju kreativnu energiju sam najviše usmerio na glumački posao. Prihvatio sam veoma zahtevnu ulogu, za koju mnogi kažu da je među najznačajnijima u mojoj karijeri. Voleo bih da publika, zbog koje sve ovo i radimo, sama donese sud o tome kada film krene u bioskopsku distribuciju“, kaže Radoš Bajić.
Glumac u filmu tumači lik Stanoja Reljića, žitelja krajnjeg juga Srbije, čoveka koji postaje simbol ne samo aktuelne borbe Srba na administrativnoj liniji s Kosovom i Metohijom za očuvanje svojih vekovnih ognjišta, već i univerzalne, iskonske borbe čoveka za odbranu svog doma, dostojanstva i slobode. Stanoje Reljić ostaje na svom imanju, slavi Svetog Đorđa i čuva porodičnu ikonu.
„Decenijama traje egzodus srpskog stanovništva na prostoru Kuršumlije, preko Medveđe i Bujanovca. Proveo sam mnogo vremena razgovarajući s ljudima koji tamo žive i njihova zabrinutost je velika. Mislim da se o tom problemu nedovoljno govori i nadam se da će ovaj film skrenuti pažnju javnosti na ono što se tamo dešava“, kaže Radoš Bajić.
Nikome ne sudimo, samo svedočimo
Naš sagovornik naglašava da film nije snimljen s namerom da bilo koga proglasi krivcem ili da raspiruje netrpeljivost.
„Osnova našeg filma jeste priča o ljudima koji žive na svojim pradedovskim imanjima, slave krsnu slavu, Božić i Vaskrs i ostaju verni zemlji svojih predaka. Videli smo da se menja vlasnička struktura nad zemljištem na toj teritoriji i želeli smo o tome da progovorimo, ali bez mržnje i bez generalizacije. Ja poštujem sve narode i vere. Ne prikazujemo Albance kao karikaturalne negativce, već govorimo o jednom procesu i o sudbini ljudi koji ostaju da žive na tom prostoru“, naglašava Radoš Bajić.
Glumac i scenarista ističe da je tokom priprema za snimanje filma razgovarao ne samo s meštanima, nego i s predstavnicima lokalnih samouprava na jugu Srbije, kako bi što bolje razumeo probleme s kojima se ti ljudi suočavaju.
„Ne bih rekao da je država nemarna, ali smatram da je reč o veoma ozbiljnom problemu. Postoje različiti oblici pritiska na stanovništvo – od zastrašivanja do zloupotrebe zakonskih procedura. Prema svedočenjima ljudi s kojima sam razgovarao, dešava se da se potpisuju ugovori o pozajmicama, nakon čega, zbog nemogućnosti otplate, dolazi do promene vlasništva nad šumama, livadama, kućama i imanjima. Mladi su uglavnom već otišli u veće gradove, Leskovac, Niš, Beograd, tako da ta sela ostaju pusta“, upozorava naš sagovornik.
Film kao sredstvo da se otvori važna tema
Film je nakon svetske premijere na Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu prikazan i na festivalu „Zlatni vitez“ u Sevastopolju. Tu je Bajić osvojio nagradu za najbolju mušku ulogu, u konkurenciji od 67 filmova iz raznih delova sveta.
„To nam mnogo znači. Drago mi je što je put filma počeo upravo u Rusiji, kod naroda koji je kroz istoriju bio blizak srpskom narodu. Na Moskovskom filmskom festivalu smo nakon projekcije imali razgovor s publikom koji je trajao više od sat vremena, a kritike su bile izuzetno pozitivne“, kaže Bajić.
Naš sagovornik dodaje da očekuje pozive i od drugih festivala, iako priznaje da srpski filmovi teško dolaze do najvećih svetskih filmskih smotri, poput onih u Kanu ili Veneciji.
„Nadamo se, međutim, da ćemo nastaviti putem koji je otvorio film 'Heroji Halijarda' – to je prvi srpski film koji se našao na platformi Amazon Prime za publiku u SAD, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu, a prethodno je imao i svečanu projekciju u američkom Kongresu. Već planiramo premijere 'Čuvara ikone Svetog Đorđa' u Čikagu i Los Anđelesu, a razgovaramo i o svečanoj projekciji u Vašingtonu. Na proleće nas očekuje i Festival etničkog filma u Sidneju“, kaže glumac i scenarista.
Radoš Bajić je uveren da filmska umetnost ima moć da utiče na društvo i da može da bude podsticaj za rešavanje problema.
„Film je izuzetno snažan medij. Dobar film može da otvori važna pitanja, da ukaže na nepravde, da pokrene razgovor i da promeni način na koji ljudi razmišljaju. U svetu postoji mnogo primera da su filmovi uticali na istorijsko pamćenje i na društvene promene“, kaže Radoš Bajić.
On, međutim, upozorava na to da je za proboj srpske kinematografije, ne samo u svetskim okvirima, nego i na domaćem terenu, potrebno mnogo više novca nego što se trenutno izdvaja.
„Naš problem je što smo mala zemlja i što se za kulturu izdvaja veoma malo sredstava. Nije dovoljno samo snimiti film. Potrebno je mnogo novca za promociju, marketing i međunarodnu distribuciju. Bez toga je teško doći do svetske publike“, ističe Radoš Bajić.
On, međutim, naglašava da mu je najvažnije da film naiđe na dobar prijem kod domaćih gledalaca.
„Ja bih bio zadovoljan ako film u Srbiji i među srpskim narodom bude gledan onako kako tema koju obrađuje zaslužuje. Ako podstakne ljude da razmišljaju o onome što se dešava, onda je ispunio svoju misiju“, uveren je glumac i scenarista.
Umetnici ne smeju da produbljuju podele
Osvrćući se na karijeru dugu pola veka, Radoš Bajić kaže da se, iako je gotovo pune dve decenije bio pre svega glumac, danas najbolje oseća u ulozi scenariste.
„Autorskim radom sam počeo da se bavim sredinom osamdesetih, kada je nastao film 'Na putu za Katangu'. Nakon desetogodišnje pauze, tokom koje sam bio van profesije, počeo sam ozbiljno da se bavim i režijom, 2006. godine, sa serijom 'Selo gori, a baba se češlja'. Danas se najbolje osećam kao scenarista, jer za laptopom imam potpuni mir i tu nastaje sve. Scenario je osnova svega. Ako je scenario slab, ni najveći budžet, ni najbolja glumačka ekipa to ne mogu da nadoknade“, smatra Bajić.
Umetnik kaže da ima još nekoliko projekata koje želi da realizuje kao kompletan autor.
„Najbliža mi je televizijska serija 'Harmonika suzom nakvašena'. Radnja je smeštena u šezdesete godine prošlog veka i vraća se ambijentu srpskog sela, ali nema nikakve veze sa serijom 'Selo gori, a baba se češlja'. Na tom projektu ću ponovo biti scenarista i reditelj“, otkriva nam Radoš Bajić.
Naš sagovornik priznaje da ga glumački proces sve manje privlači i da poslednjih godina prihvata samo uloge za koje oseća da mu odgovaraju.
„Počeo sam kao romantični junak. Igrao sam mlade oficire, partizane, junake tog vremena, a onda su došle ozbiljnije dramske uloge, poput onih u filmovima 'Beštije', 'Moj sused', 'Dezerter', 'Na putu za Katangu'. Tu su i komedije, pre svega lik Sekule, koji je obeležio jedan deo moje karijere, a onda se dogodio i Radašin iz serije 'Selo gori, a baba se češlja'. To je bio fenomen koji se, verujem, dešava jednom u životu. Draga mi je uloga Gojka Ludog u 'Herojima Halijarda, a sada dolazi Stanoje Reljić. Neka publika proceni gde je ta uloga u odnosu na sve prethodne“, kaže Radoš Bajić.
On naglašava da su mu sada najvažniji „zdravlje, mir i mudrost“, te da kao umetnik oseća da ima odgovornost da povezuje ljude, a ne da ih deli.
„Čini mi se da su nam danas najpotrebniji razum i sposobnost da ne dozvolimo nove podele u srpskom narodu. Umetnik ima pravo na politički stav, ali mislim da politički aktivizam umetnika može da bude štetan ako razgrađuje društvo. Umetnost treba da bude integrativno tkivo naroda“, smatra Bajić.
On ističe da je upravo zbog takvih stavova u svojim projektima, od „Ravne gore“ do „Heroja Halijarda“, nastojao da pošalje poruku pomirenja i da se bori protiv podela u narodu.
„Putujući po Srbiji, od Vojvodine do juga, uvek iznova shvatim koliko nam je priroda dala. Imamo lepu, plodnu zemlju, reke, planine i ogroman potencijal. Zato mislim da bismo i kao narod morali više da čuvamo to što imamo. U svom autorskom radu nastojim da istaknem najlepše osobine našeg naroda – dobrotu, plemenitost, istrajnost i sposobnost da opstanemo. Verujem da treba čuvamo ono što nam je Bog dao, da se borimo za mir, zdravlje naše dece i bolju budućnost“, poručuje Radoš Bajić.
