https://lat.sputnikportal.rs/20260808/i-mrak-je-bojio-svetloscu-sta-otkriva-autobiografija-save-sumanovica-foto-1202096746.html

I mrak je bojio svetlošću: Šta otkriva autobiografija Save Šumanovića /foto/

I mrak je bojio svetlošću: Šta otkriva autobiografija Save Šumanovića /foto/

Sputnik Srbija

„Hoću da vam opišem kako sam radio slike koje izlažem i u kakvim prilikama sam živeo za to vreme.“ Malo je u istoriji srpske umetnosti rečenica jednostavnih a... 08.08.2026, Sputnik Srbija

2026-08-08T18:42+0200

2026-08-08T18:42+0200

2026-08-08T18:42+0200

kultura

kultura – vesti

orbita kulture

sava šumanović

slikarstvo

književnost

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/08/07/1202093292_0:0:2862:1611_1920x0_80_0_0_f7264da9382d5ee0b3d34f21cc214fed.jpg

Gotovo devet decenija kasnije, upravo ta rečenica postala je svojevrsni uvod u knjigu „Sava Šumanović – autobiografija” koju je objavila izdavačka kuća “Kvazar”. U njoj se, pored čuvenog teksta, nalaze i zapisi Savine majke Perside o poslednjim danima umetnikovog života, kao i izbor iz prepiske sa Rastkom Petrovićem.Kako za Sputnjik kaže urednica u izdavačkoj kući “Kvazar” Lidija Nikolić, cilj nije bio da se objavi još jedna knjiga o Šumanoviću, već da se čitaocima omogući da ga upoznaju kroz njegove sopstvene reči.Kako je umetnost oblikovala život„Široj javnosti poznati su njegovi radovi, a postoji i ogroman opus tekstova istoričara umetnosti i teoretičara koji su se bavili Šumanovićevim delom. Međutim, ono što je ostalo gotovo nedostupno jesu tekstovi u kojima Sava govori sam o sebi. U njima ne obrazlaže samo okolnosti svog života, već objašnjava kako su nastajale njegove slike, zbog čega su mu bile važne, kako se njegov život prelamao kroz umetnost i kako je umetnost oblikovala njegov život. Upravo zato smo želeli da te rasute tekstove, pronađene po staroj periodici i časopisima, okupimo u jednoj knjizi.“Najznačajniji među njima jeste autobiografski zapis napisan povodom izložbe iz 1939. godine. To nije klasičan predgovor katalogu, već iskrena ispovest čoveka koji je smatrao da se njegovo slikarstvo ne može razumeti bez poznavanja njegovog života.Upravo u toj unutrašnjoj perspektivi, smatra urednica knjige, nalazi se ključ za razumevanje njegovog stvaralaštva.Kako prevladati duševne probleme„Suština čitave priče jeste da Sava govori kako je pokušavao da prevlada svoje duševne probleme. Tu se jasno vidi kolika je bila moć umetnosti u njegovom životu. Kod njega gotovo da ne postoji granica između života i slikarstva. Njemu je umetnost bila jednako život. Zapravo, bila je isceljujuća za njegov život. Zato njegova svedočenja o bolesti ne treba čitati samo kao ispovest čoveka koji pati, nego kao priču o ogromnoj pobedi kreativnosti nad teškoćama svakodnevice, ali i nad bolešću. To je jedna izuzetna borba koja traje do samoga kraja.“Ta borba bila je višestruka. Kao veliki poštovalac francuske umetnosti odlazi u Pariz očekujući razumevanje, ali ga tamo ne pronalazi. Kada se vraća u Srbiju sa novim umetničkim iskustvom, ni ovde ga ne dočekuje priznanje kakvom se nadao.„On se našao u potpunom raskoraku sa onim što su tada bili umetnički trendovi i onim što se od umetnika očekivalo. Ta vrsta nerazumevanja doprinosi njegovom duševnom rastrojstvu, ali upravo umetnost postaje ono što ga isceljuje. To je neverovatna drama jednog izuzetno osetljivog umetničkog bića. Na kraju krajeva, to je i velika pobeda umetnosti nad svim problemima koji su ga snašli.“Najlepši paradoks Šumanovićevog slikarstva , podseća Lidija Nikolić, upravo je u tome što je svoje najvedrije slike stvarao dok je vodio najteže unutrašnje bitke.„On sam piše da je od 1925. u Parizu vodio oštru borbu protiv žalosti i sentimentalizma i da je zato slikao vedrim tonovima i veselim koloritom. Kaže da to tada nije pomoglo, jer je život bio toliko ružan i toliko žalostan da je uspevao da sruši svaku odbranu. Ali iz današnje perspektive možemo da kažemo da jeste pomoglo. Dovoljno je pogledati šta nam je ostavio – jedan impresivan opus u kojem svetlost pobeđuje tamu.“Govoreći o njegovim čuvenim sremskim pejzažima i Šidijankama, Nikolićeva podseća da je upravo u Sremu pronašao ono što je celog života tražio.Stil u kome je i mrak okupan svetlošćuŠumanović je upravo zbog te originalnosti često nailazio na nerazumevanje.„Borio se da ljudi prepoznaju njegovu originalnost. Nije želeo da bude ničija kopija niti nastavak bilo koje škole. Upravo zato ga je okolina često teško prihvatala.“Koliko je bio spreman da raskrinka lažne autoritete, pokazuje i jedna gotovo filmska epizoda iz autobiografije.„Kada su mu na jednom konkursu odbili slike, rekao je članovima žirija da su zapravo odbacili Sezanove radove. Nastala je potpuna pometnja, jer nisu umeli da procene da li su pred njima Sezan ili Šumanović. To je vrlo duhovita, ali i veoma ozbiljna priča o tome koliko je želeo da pokaže da oni koji odlučuju o umetnosti često nisu sposobni da je prepoznaju.“Potresno svedočenje majke PersideKnjiga, međutim, ne govori samo o umetniku i njegovom delu. Njeno najpotresnije poglavlje čini svedočenje Perside Šumanović, dato 1946. godine Anketnoj komisiji za utvrđivanje ratnih zločina.„To je dokument koji se danas čuva u Arhivu Vojvodine. Persida opisuje kako su 28. avgusta 1942. godine u njihovu kuću upale ustaše, kako su Savi dozvolili da uzme nekoliko stvari i nešto novca, nadajući se da će uspeti da objasni da nije ni za šta kriv. Kada je priveden, prebačen je u Sremsku Mitrovicu i tamo ubijen. Posle rata, zbog bolesti i godina, njegova majka nije mogla da prisustvuje ekshumaciji, ali je dobila potvrdu da je njen sin među likvidiranima. To je jedno izuzetno potresno svedočenje.“Persida u svojoj izjavi ukratko govori i o njegovom povratku iz Pariza, bolesti, prvoj velikoj izložbi u Beogradu 1928. godine, ali najveći deo zapisa posvećen je danima u kojima je izgubila sina.U recenziji knjige književnik Miljenko Jergović kaže da je reč o iskrenom svedočanstvu o „genijalnosti, krhkosti i potrebi za bliskošću“. Lidija Nikolić smatra da su upravo to tri reči koje najbolje opisuju Šumanovića.„Želeli smo da se u celini sagleda veličanstvenost ne samo njegove umetnosti nego i njegove celoživotne borbe. Sava je imao samo 46 godina kada je ubijen. To nije bio samo nasilno prekinut život, nego i nasilno prekinuto stvaralaštvo. Čovek se ne može oteti utisku da bismo od njega dobili još mnogo velikih dela. Posebno je tužno što je bio briljantan zagrebački đak, čovek koji je poneo deo tog kulturnog prostora u sebi, a na kraju stradao upravo od ustaškog režima. Čak se i u autobiografiji povremeno oseća taj zagrebački jezički trag kroz poneki kroatizam koji spontano koristi.“Ipak, zaključuje ona, ono što je ostalo iza Save Šumanovića mnogo je snažnije od njegove tragične smrti.„Nije slučajno što smo knjigu objavili u ediciji 'Budućnost čitanja'. Savina priča traje i posle brutalne smrti. Traje kroz slike, kroz Galeriju u Šidu, kroz njegove Šidijanke i pejzaže. Oni koji su želeli da ga likvidiraju nisu uspeli u onome što su naumili. Umetnost je nastavila da živi. A nju, jednostavno, niko ne može da ubije.“Pogledajte i:

2026

Vesti

sr_RS

kultura – vesti, orbita kulture, sava šumanović, slikarstvo, književnost