Siva zona Londona – u režiji Kana i Dona
08:20 06.08.2026 (Osveženo: 09:33 06.08.2026)
© Sputnik / Alexey Filippov
/ Pratite nas
Moderni fudbal odavno nije samo igra. Najveći transferi više nisu isključivo rezultat procene trenera, sportskog direktora i skautske službe, već složene poslovne operacije u kojima se prepliću interesi klubova, agenata, vlasnika, investicionih fondova i korporacija čije osnovne delatnosti često nemaju nikakve neposredne veze sa sportom.
Upravo zato potencijalni poslovni krug koji povezuje Fulam, Real Madrid, Alvara Arbelou, agenciju „Best of You“, Šahida Kana i fudbalskog Dona Florentina Pereza izaziva toliko pitanja.
Na prvi pogled, reč je o klasičnoj fudbalskoj priči: engleski klub dovodi trenera iz sistema Real Madrida, a zatim mu obezbeđuje dvojicu mladih igrača koje dobro poznaje. Međutim, kada se pogledaju širi odnosi između vlasnika, kompanija i posrednika, transferi dobijaju sasvim drugačiju dimenziju.
Poređenje sa jednim od najkontroverznijih poslova u istoriji Premijer lige nameće se samo od sebe. Vest Hem je 2006. godine šokirao fudbalsku javnost dolaskom Karlosa Teveza i Havijera Maskerana. Taj slučaj kasnije je prerastao u aferu koja je promenila pravila engleskog i svetskog fudbala.
Ipak, između dva slučaja postoji važna razlika. Vest Hem je prekršio jasno propisana pravila i sakrio dokumentaciju od Premijer lige. U slučaju Fulama, svaki pojedinačni posao može biti formalno dozvoljen, dok njihova šira ekonomska logika ostaje u sivoj zoni koju je mnogo teže istražiti i dokazati.
To je ujedno i najbolji pokazatelj kako su se metode u modernom fudbalu promenile. Nekada su pravila kršena direktno. Danas se njihove granice testiraju kroz mrežu naizgled odvojenih i potpuno legalnih poslova.
Transfer koji je šokirao Premijer ligu
U leto 2006. godine Vest Hem je doveo dvojicu najcenjenijih mladih fudbalera Južne Amerike. Karlos Tevez i Havijer Maskerano stigli su iz Korintijansa u klub koji nije pripadao ni sportskoj ni finansijskoj eliti engleskog fudbala.
Odmah se pojavilo pitanje kako je Vest Hem uopšte uspeo da pobedi mnogo bogatije i uspešnije klubove u trci za dvojicu argentinskih reprezentativaca.
Odgovor je ležao u strukturi njihovih ugovora.
Vest Hem nije jednostavno kupio igrače od Korintijansa i preuzeo potpunu kontrolu nad njihovom budućnošću. Ekonomska prava nad Tevezom i Maskeranom pripadala su investicionim fondovima MSI i Global Soccer Agencies, povezanim sa agentom Kijom Džorabčijanom.
To samo po sebi nije bilo neobično za tadašnji južnoamerički fudbal, u kojem su privatni investitori često kupovali deo ekonomskih prava mladih igrača. Problem je nastao zato što su tajni ugovori trećoj strani davali mogućnost da utiče na to kada će fudbaleri biti prodati i gde će nastaviti karijeru.
Pravila Premijer lige nisu dozvoljavala da agencija, investicioni fond ili bilo koje drugo spoljno lice kontroliše transfernu politiku kluba. Vest Hem je, međutim, sporne dokumente sakrio prilikom registracije igrača i predstavio posao kao standardni transfer.
Suština prekršaja nije, dakle, bila samo u tome što je treća strana mogla da zaradi od kasnije prodaje. Problem je bio što Vest Hem nije imao punu nezavisnost u odlučivanju o budućnosti dvojice igrača.
Kazna koja nije rešila problem
Premijer liga je u aprilu 2007. godine proglasila Vest Hem krivim i kaznila ga sa tada rekordnih 5,5 miliona funti.
Međutim, odluka da klubu ne budu oduzeti bodovi izazvala je još veću polemiku od same afere. Vest Hem se nalazio u grčevitoj borbi za opstanak, pa bi bodovna kazna gotovo sigurno značila ispadanje iz Premijer lige.
Najveće nezadovoljstvo pokazao je Šefild junajted, jedan od direktnih konkurenata u borbi za ostanak. Njegovi čelnici smatrali su da Vest Hem ne može biti samo novčano kažnjen za prekršaj koji je imao direktan uticaj na rezultate takmičenja.
Havijer Maskerano nije uspeo da se nametne u Londonu i već u januaru 2007. godine prešao je u Liverpul. Karlos Tevez je, međutim, u završnici sezone postao ključni igrač Vest Hema.
U poslednjem kolu postigao je gol za pobedu protiv Mančester junajteda na „Old Trafordu“. Vest Hem je slavio sa 1:0 i ostao u ligi, dok je Šefild junajted ispao.
Time je čitav slučaj dobio gotovo filmski zaplet. Igrač čija je registracija bila predmet spora postigao je gol kojim je svom klubu sačuvao mesto u Premijer ligi i direktno uticao na sudbinu rivala.
Šefild junajted je potom pokrenuo postupak protiv Vest Hema, tvrdeći da je oštećen zbog nezakonitog učešća Teveza. Spor je okončan vansudskim poravnanjem, a Vest Hem je prihvatio da plati oko 20 miliona funti odštete tokom narednih godina.
Afera je ostavila trajne posledice. Pravila o vlasništvu treće strane dodatno su pooštrena, a FIFA je kasnije potpuno zabranila model u kojem investicioni fondovi ili agencije poseduju ekonomska prava fudbalera.
Dve decenije kasnije – drugačiji mehanizam
Slučaj Fulama i Real Madrida nema istu pravnu strukturu. Nema indicija da agencija ili neki investicioni fond poseduje ekonomska prava igrača. Ne postoji ni poznata klauzula koja bi trećoj strani davala direktnu kontrolu nad transfernom politikom Fulama.
Ipak, postoji čitav niz okolnosti koje otvaraju pitanje da li su potencijalni transferi motivisani isključivo fudbalskim razlozima.
Vlasnik Fulama Šahid Kan istovremeno je vlasnik NFL franšize Džeksonvil džeguars. Američki klub ulazi u rekonstrukciju stadiona vrednu oko 1,4 milijarde dolara, a glavni izvođač radova je Turner Construction, američka podružnica španske grupacije ACS.
Na čelu ACS-a nalazi se Florentino Perez, predsednik Real Madrida.
Istovremeno, Fulam za trenera angažuje Alvara Arbelou, čoveka koji dolazi iz sistema madridskog kluba i koji je kao igrač ostavio dubok trag na „Santjago Bernabeuu“. Njegov dolazak, prema dostupnim informacijama, usledio je nakon pozitivne preporuke upravo Florentina Pereza.
Nedugo zatim pojavljuju se poslovi sa dvojicom mladih fudbalera Reala – Gonzalom Garsijom i Sezarom Palasiosom. Za njih se pominje zbirno obeštećenje od oko 50 do 55 miliona evra, uz klauzule koje Realu omogućavaju procenat od buduće prodaje i mogućnost povratnog otkupa.
Najzanimljiviji deo čitave strukture jeste agencija „Best of You“.
Alvara Arbelou, Gonzala Garsiju i Sezara Palasiosa zastupa ista agencija. Njen izvršni direktor Oskar Ribot prethodno je bio šef komunikacija Real Madrida pod Florentinom Perezom.
Tako se formira zatvoren krug u kojem su vlasnik Fulama i predsednik Reala povezani ogromnim građevinskim poslom, trener dolazi iz madridskog kluba, a i trenera i igrače zastupa agencija čiji je čelnik nekada bio važan Perezov saradnik.
Ništa od toga pojedinačno nije nezakonito. U celini, međutim, predstavlja dovoljan razlog da se postavi pitanje da li je fudbalski interes Fulama zaista bio jedini kriterijum.
Ko sve dobija od posla?
Real Madrid bi prodajom dvojice igrača iz svog sistema dobio veliki i trenutni prihod. Reč je o fudbalerima koji nisu imali ključnu ulogu u prvom timu, a za koje bi klub mogao da naplati iznos koji se u javnosti ocenjuje kao izuzetno visok.
Pored toga, Real bi zadržao i mehanizme buduće kontrole.
Ako igrači ne ispune očekivanja, madridski klub je već dobio novac. Ako se u Premijer ligi razviju u vrhunske fudbalere, Real bi mogao da ih vrati aktiviranjem povratne klauzule ili da dodatno zaradi preko procenta od naredne prodaje.
Agencija „Best of You“ dobila bi najveći ili jedan od najvećih poslova u svojoj istoriji. Dvojicu svojih fudbalera plasirala bi u najbogatiju nacionalnu ligu na svetu, i to u klub koji vodi trener kojeg takođe zastupa.
Arbeloa bi dobio igrače koje dobro poznaje i kojima veruje, što bi mu olakšalo početak rada u novoj sredini.
Florentino Perez bi, kao predsednik Real Madrida, ostvario značajnu transfernu zaradu, dok bi kompanija kojom rukovodi istovremeno učestvovala u ogromnom poslovnom projektu Šahida Kana u Sjedinjenim Američkim Državama.
Najmanje jasno je šta tačno dobija Fulam.
Engleski klub, naravno, dobija dvojicu mladih igrača sa dobrom školom, potencijalom i iskustvom rada pod novim trenerom. To može biti dovoljno sportsko opravdanje.
Ipak, Fulam istovremeno preuzima gotovo sav rizik. Plaća visoko obeštećenje, preuzima plate, investira u razvoj igrača i daje im priliku u Premijer ligi. Ukoliko ne uspeju, teret ostaje klubu. Ukoliko postanu zvezde, Real zadržava pravo da ih vrati ili da učestvuje u budućoj zaradi.
Zbog toga se nameće pitanje da li je odnos rizika i moguće dobiti dovoljno povoljan za Fulam.
Klub i vlasnik nemaju uvek isti interes
U fudbalu se često podrazumeva da ono što odgovara vlasniku kluba mora biti dobro i za sam klub. To, međutim, nije uvek tačno.
Šahid Kan može imati ekonomske interese koji daleko prevazilaze rezultate Fulama. Njegova poslovna imperija uključuje NFL franšizu, automobilsku industriju, nekretnine i velike infrastrukturne projekte.
Ukoliko bi dobar odnos sa Florentinom Perezom i njegovom kompanijom doneo Kanu povoljnije uslove, fiksnu cenu, operativne garancije ili druge pogodnosti na projektu vrednom 1,4 milijarde dolara, onda bi potencijalno preplaćivanje dvojice igrača moglo da bude zanemarljivo u poređenju sa koristi ostvarenom u građevinarstvu.
To, ipak, ostaje pretpostavka sve dok se ne pojavi dokaz o direktnoj povezanosti dva posla.
Ni činjenica da postoji građevinski ugovor, ni visoka cena fudbalera, ni dobri odnosi Kana i Pereza sami po sebi ne dokazuju dogovor „usluga za uslugu“. Za to bi bila potrebna dokumentacija, prepiska, ugovorna odredba ili svedočenje koje bi pokazalo da je jedna transakcija bila uslovljena drugom.
Ipak, nedostatak dokaza ne znači da ne postoje opravdana pitanja.
Fudbalski klubovi ne bi smeli da služe kao sredstva preko kojih vlasnici regulišu odnose u drugim poslovnim oblastima. Ukoliko Fulam plaća više nego što je sportski opravdano da bi njegov vlasnik dobio nešto izvan fudbala, onda bi klub faktički subvencionisao privatne interese svog vlasnika.
Ista agencija na svim stranama stola
Posebno osetljivo pitanje jeste uloga agencije „Best of You“.
U modernom fudbalu nije neobično da ista agencija zastupa više igrača u jednom klubu. Nije retkost ni da trener sarađuje sa posrednicima koji istovremeno vode računa o karijerama njegovih fudbalera.
Međutim, kada ista agencija zastupa trenera koji preporučuje transfer i igrače koji će biti kupljeni, nastaje očigledan potencijalni sukob interesa.
Trener bi trebalo da traži ono što je najbolje za klub. Agent bi trebalo da traži ono što je najbolje za igrača. U transferu bi trebalo da postoji pregovaračka distanca između kupca, prodavca i posrednika.
Kada jedna agencija ima interes na više strana, granice postaju nejasne.
Arbeloa može iskreno verovati da su Garsija i Palasios najbolja rešenja za Fulam. Igrači mogu želeti da rade sa trenerom kojeg poznaju. Agencija može postupati potpuno profesionalno i u skladu sa propisima.
Ali što je transfer skuplji, to je obično veća i provizija. Agencija zato ima direktan finansijski interes da posao bude zaključen po što većoj vrednosti.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je njen izvršni direktor ranije imao visoku funkciju u Real Madridu. To ne znači da deluje u interesu bivšeg poslodavca, ali bliske veze, pristup i poverenje svakako olakšavaju sklapanje posla.
U takvim okolnostima Fulam bi morao da pokaže da je sproveo nezavisnu sportsku i finansijsku procenu. Klub bi morao da objasni ko je procenio vrednost igrača, da li su razmatrane alternative i kako su rešeni potencijalni sukobi interesa.
Cena mladog igrača – broj koji je gotovo nemoguće dokazati
Finansijska pravila omogućavaju UEFA i Premijer ligi da preispitaju transakcije koje ne odgovaraju realnoj tržišnoj vrednosti. U praksi je, međutim, mnogo lakše proceniti vrednost sponzorskog ugovora nego vrednost mladog fudbalera.
Igrač nema fiksnu cenu.
Njegova vrednost zavisi od talenta, godina, dužine ugovora, pozicije, potencijala, interesovanja drugih klubova, reprezentativnog statusa i procene budućeg razvoja. Fudbaler koji je jednom klubu vredan deset miliona evra drugom može biti vredan 30 miliona jer savršeno odgovara trenerovom sistemu.
Real Madrid bi visoke cene mogao da brani činjenicom da se radi o igračima iz njegove akademije, mladim španskim fudbalerima sa značajnim potencijalom i mogućnošću da im vrednost u Premijer ligi dodatno poraste.
Fulam bi mogao da tvrdi da ne kupuje sadašnji status, već budućnost.
Regulator bi zato morao da dokaže ne samo da su igrači skupo plaćeni, već da je cena namerno nerealna i da je služila nekom drugom cilju. Bez direktnog dokaza o povezanosti sa građevinskim poslom, takav postupak bio bi izuzetno težak.
Računovodstvena korist za Real
Prodaja igrača iz sopstvene akademije ima posebno veliki značaj u finansijskim knjigama kluba.
Pošto Real Madrid nije platio transferno obeštećenje za Garsiju i Palasiosa, njihova preostala knjigovodstvena vrednost praktično je zanemarljiva. Gotovo celokupna prodajna cena mogla bi odmah da bude prikazana kao dobit u obračunskoj godini u kojoj je posao zaključen.
Ako Real dobije 55 miliona evra, gotovo ceo iznos odmah popravlja njegov finansijski rezultat.
Kod Fulama je računovodstveni tretman drugačiji.
Kupovna cena se ne prikazuje kao jedinstveni trošak u jednoj sezoni, već se amortizuje tokom trajanja ugovora. Ukoliko su igrači potpisali petogodišnje ugovore, 55 miliona evra bilo bi raspoređeno na približno 11 miliona godišnje.
Tako Real dobija veliki računovodstveni profit odmah, dok Fulam trošak raspoređuje na pet sezona.
Takav model je potpuno uobičajen i legalan. Ipak, on može da prikrije dugoročni rizik.
Fulam možda u prvoj godini neće imati veliki problem sa finansijskim pravilima, ali će narednih pet sezona morati da izdvaja novac za amortizaciju, plate i agentske provizije. Ako igrači ne donesu očekivani sportski rezultat, klub će i dalje imati obavezu koja će ograničavati nova ulaganja.
Povratne klauzule – Realova zaštitna mreža
Real Madrid godinama koristi povratne klauzule kao način da zadrži kontrolu nad perspektivnim igračima koje prodaje.
Takav model je izuzetno povoljan za prodavca.
Real dobija novac odmah i oslobađa prostor u ekipi. Drugi klub preuzima trošak plata, rizik razvoja i obavezu da igraču obezbedi minute. Ako fudbaler ne uspe, Real nema gubitak. Ako postane vrhunski igrač, madridski klub može da ga vrati po unapred određenoj ceni.
Fulam bi, dakle, mogao da investira godine u razvoj igrača, a da na kraju ne zadrži punu korist od tog rada.
To ne znači da je svaki transfer sa povratnom klauzulom loš. Fulam može nekoliko sezona da koristi kvalitetnog igrača i ostvari bolje rezultate. Problem nastaje kada klub istovremeno plaća visoko početno obeštećenje.
Što je cena veća, teže je opravdati zašto kupac prihvata da prodavac zadrži toliko snažnu kontrolu nad budućnošću igrača.
Finansijski propisi ne vide čitavu sliku
UEFA i Premijer liga su prethodnih godina pooštrile propise o finansijskoj održivosti. Cilj je da se klubovima onemogući da neodgovorno troše, gomilaju gubitke i veštački uvećavaju prihode.
Ipak, propisi uglavnom analiziraju poslovanje pojedinačnog kluba.
Fulam i Džeksonvil džeguars su različita pravna lica. Građevinski ugovor za NFL stadion i kupovina fudbalera od Real Madrida pripadaju različitim industrijama, državama i regulatornim sistemima.
Premijer liga može da pogleda koliko je Fulam platio igrače, kolike su im plate i kakve provizije su isplaćene. Mnogo teže može da ispita da li je Šahid Kan istovremeno dobio povoljniji poslovni aranžman u Sjedinjenim Američkim Državama.
To je jedna od najvećih slabosti modernih finansijskih propisa.
Vlasnici klubova više nisu lokalni preduzetnici čiji je fudbalski klub glavni posao. Oni kontrolišu globalne korporacije, sportske franšize, fondove i nekretnine. Njihovi odnosi mogu se prostirati kroz više industrija i kontinenata.
Ukoliko se kompenzacija ne pojavljuje u knjigama fudbalskog kluba, regulator je gotovo ne vidi.
Novi limit i opasnost za Fulam
Premijer liga postepeno prelazi sa starih pravila o dozvoljenom gubitku na sistem koji mnogo direktnije ograničava troškove igračkog kadra u odnosu na prihode.
Za klubove koji ne učestvuju u evropskim takmičenjima predviđeno je da plate igrača i trenera, amortizacija transfera i agentske provizije ne smeju da pređu određeni procenat prihoda, a kao granica pominje se 85 odsto.
To znači da Fulam neće moći da posmatra transfere Garsije i Palasiosa samo kroz početnu cenu.
Godišnjoj amortizaciji moraju se dodati njihove plate, bonusi i provizije posrednicima. Svaki taj iznos smanjuje prostor za dovođenje drugih igrača.
Ukoliko Fulam ne ostvari rast komercijalnih prihoda, skupo plaćeni mladi fudbaleri mogli bi godinama da mu vezuju ruke. Klub bi se mogao naći u situaciji da formalno nije prekršio nijedno pravilo, ali da zbog jednog rizičnog posla nema prostora za ispravljanje sportskih grešaka.
Everton i Notingem Forest kao upozorenje
Premijer liga je već pokazala da je spremna da kažnjava klubove koji direktno prekrše pravila o profitabilnosti i održivosti.
Everton je u trogodišnjem periodu zabeležio gubitak od 124,5 miliona funti, čime je za 19,5 miliona premašio dozvoljeni limit. Prvobitno mu je oduzeto deset bodova, a kazna je posle žalbe smanjena na šest. U narednom postupku dobio je još dva negativna boda.
Klub se branio troškovima izgradnje novog stadiona, gubitkom sponzorskih prihoda posle početka sukoba u Ukrajini i visokim kamatama na kredite. Deo argumenata je prihvaćen kao olakšavajuća okolnost, ali je suštinski zaključak bio da je Everton neodgovorno upravljao finansijama.
Notingem Forest je imao niži dozvoljeni limit jer je deo obračunskog perioda proveo u Čempionšipu. Klub je granicu prekoračio za 34,5 miliona funti i kažnjen je oduzimanjem četiri boda.
Forest je tvrdio da je mogao da proda Brenana Džonsona Brentfordu za 30 miliona funti pre završetka obračunskog perioda, ali je sačekao kraj prelaznog roka i dobio 47,5 miliona od Totenhema. Klub je, dakle, svesno prekršio rok kako bi ostvario veću zaradu.
Komisija je uzela u obzir saradnju kluba i činjenicu da je kasnijom prodajom sanirao finansijsku rupu, ali prekršaj nije mogla da zanemari.
Ovi slučajevi pokazuju da je direktno prekoračenje lako dokazati. Postoji dozvoljeni limit, postoje završni računi i postoji jasan broj koji je klub premašio.
Slučaj Fulama bio bi mnogo složeniji.
Klub može da ostane unutar finansijskih ograničenja jer trošak transfera raspoređuje na više godina. Istovremeno, eventualna korist za vlasnika mogla bi da se pojavi u potpuno drugoj kompaniji i drugoj industriji.
Dok su Everton i Forest ušli u probleme kroz otvoreno prekomerno trošenje, Fulamov potencijalni posao pokazuje kako se pravila mogu testirati kroz daleko složeniju mrežu odnosa.
Sličnost sa Vest Hemom nije u ugovorima, već u suštini
Slučajevi Vest Hema i Fulama nisu pravno isti, ali imaju važnu zajedničku tačku.
U oba slučaja postoji sumnja da fudbalski interes kluba nije jedini motiv transfera.
Vest Hem je doveo Teveza i Maskerana u poslu koji je služio interesima investicionih fondova. Klub je koristio igrače, ali nije imao punu kontrolu nad njihovom transfernom sudbinom.
Fulam bi formalno bio vlasnik ugovora Garsije i Palasiosa, ali bi Real zadržao povratne i prodajne klauzule, dok bi ista agencija bila povezana sa trenerom i igračima.
I u jednom i u drugom slučaju posrednici imaju centralnu ulogu.
Kija Džorabčijan je 2006. godine preko fondova kontrolisao ekonomska prava. „Best of You“ ne mora da poseduje igrače da bi imala ogroman uticaj. Dovoljno je da zastupa trenera, fudbalere i ima bliske veze sa klubom koji prodaje.
To je evolucija istog problema.
Nekada je agencija direktno posedovala deo fudbalera. Danas može da kontroliše tok posla kroz ugovore o zastupanju, lične odnose i pristup svim stranama u pregovorima.
Ali pravna razlika je ogromna
Vest Hem je sakrio ugovore i prekršio jasno pravilo. Postojala je dokumentacija koja je dokazivala da treća strana ima nedozvoljen uticaj.
Kod Fulama bi svaki pojedinačni postupak mogao da bude zakonit.
Šahid Kan ima pravo da izabere kompaniju za rekonstrukciju stadiona. Fulam ima pravo da angažuje Arbelou. Trener ima pravo da traži igrače koje poznaje. Real Madrid ima pravo da postavi visoku cenu. Fulam ima pravo da je plati. Ista agencija može da zastupa više učesnika, pod uslovom da su ispunjene obaveze o prijavljivanju i sukobu interesa.
Real takođe ima pravo da ugovori povratnu klauzulu i procenat od naredne prodaje.
Prekršaj bi postojao tek ukoliko bi se dokazalo da su ove odvojene transakcije delovi jednog prikrivenog dogovora.
Bez takvog dokaza, slučaj ostaje u sivoj zoni – možda etički spornoj i sportski rizičnoj, ali ne nužno nezakonitoj.
Najvažnije pitanje za Fulam
Fulam bi morao da objasni kako je došao do procene da dvojica mladih fudbalera vrede 50 ili 55 miliona evra.
Da li je klub sproveo nezavisnu analizu? Da li su postojali slični igrači za manji novac? Ko je preporučio transfere? Ko je pregovarao o ceni? Koliko iznose agentske provizije? Da li je neko nezavisan od Arbeloe i agencije ocenio odnos rizika i moguće dobiti?
Posebno je važno pitanje povratnih klauzula.
Zašto bi Fulam platio visoku cenu, preuzeo trošak razvoja i istovremeno dozvolio Realu da vrati igrače ako postanu vrhunski? Kako je određena otkupna cena? Koliki procenat od naredne prodaje ostaje Madridu?
Odgovori na ta pitanja ne bi dokazali ili opovrgli postojanje šireg poslovnog aranžmana, ali bi pokazali da li je klub postupao racionalno i u sopstvenom interesu.
Fudbal kao sredstvo poslovne kompenzacije
Najveći rizik modernog fudbala nije više samo klasična korupcija u kojoj neko tajno primi novac.
Mnogo složeniji problem nastaje kada vlasnici koriste klubove kao deo širih poslovnih imperija.
Transfer od 50 miliona evra može biti ogroman za Fulam, ali relativno mali u odnosu na infrastrukturni projekat vredan 1,4 milijarde dolara. Ono što je veliki sportski rizik za klub može biti prihvatljiv trošak za vlasnika ako mu omogućava korist u drugom poslu.
U takvom sistemu fudbaler postaje valuta.
Klub kupuje igrača, ali pravi predmet razmene mogu biti poverenje, pristup, poslovna saradnja ili politički uticaj unutar evropskog fudbala.
Problem je što navijači, zaposleni i sama ekipa snose posledice ako se transfer ne isplati. Vlasnik može da profitira u drugom sektoru, ali se neuspešna amortizacija, visoke plate i ograničen prostor za pojačanja zadržavaju u knjigama kluba.
Od nezakonitog vlasništva do legalne mreže uticaja
Afera Tevez–Maskerano pripadala je vremenu u kojem su investitori direktno kupovali ekonomska prava igrača i kontrolisali njihovo kretanje.
Takav model je zabranjen.
Međutim, zabrana nije eliminisala interes posrednika. Samo je promenila način na koji se taj interes ostvaruje.
Danas nije potrebno posedovati 30 ili 50 odsto ekonomskih prava fudbalera. Dovoljno je zastupati trenera, nekoliko igrača i održavati bliske odnose sa sportskim direktorima i predsednicima klubova.
Nije potrebno ni u ugovor uneti klauzulu koja omogućava agentu da naredi prodaju igrača. Uticaj se može ostvarivati kroz preporuke, pristup informacijama, izbor klijenata i kontrolu pregovaračkog procesa.
Upravo zato je moderne sukobe interesa mnogo teže regulisati.
Na papiru niko ne kontroliše klub. U stvarnosti, mala grupa povezanih ljudi može da oblikuje odluke o treneru, pojačanjima, cenama i klauzulama.
Zaključak: Fulam nije novi Vest Hem, ali pokazuje novu opasnost
Slučaj Fulama i Real Madrida ne može se bez dokaza proglasiti novom aferom Tevez–Maskerano.
Vest Hem je prekršio propise, sakrio dokumentaciju i dozvolio trećoj strani nedozvoljen uticaj na budućnost igrača. Zbog toga je kažnjen, tužen i primoran da plati ogromnu odštetu.
Kod Fulama nema javnog dokaza da agencija poseduje ekonomska prava, da su ugovori sakriveni ili da je kupovina igrača uslov za povoljnije uslove rekonstrukcije stadiona Džeksonvil džeguarsa.
Ipak, postoji dovoljno povezanih interesa da se čitava operacija ne može posmatrati kao običan fudbalski transfer.
Šahid Kan ima poslovni odnos vredan 1,4 milijarde dolara sa kompanijom koju predvodi Florentino Perez. Fulam dovodi trenera iz Real Madrida. Taj trener preporučuje dvojicu igrača madridskog kluba. Svu trojicu zastupa agencija čiji je direktor nekada bio jedan od bliskih Perezovih saradnika. Real dobija visoku cenu i zadržava povratne klauzule, dok Fulam preuzima najveći deo sportskog i finansijskog rizika.
Svaki deo posla može biti dozvoljen. Njihov zbir, međutim, pokazuje koliko su se granice između fudbala, agentskog biznisa i korporativnih interesa zamaglile.
Vest Hemov slučaj pokazao je opasnost kada treća strana formalno poseduje igrača. Potencijalni posao Fulama pokazuje nešto mnogo složenije: opasnost da niko formalno ne prekrši pravilo, a da klub ipak bude upotrebljen za interese koji nisu isključivo njegovi.
U modernom fudbalu najveći problem više nisu samo zabranjeni ugovori. Najveći problem su legalni poslovi čija prava svrha ostaje skrivena iza transferne cene.
