Hoće li sa neizabranom evropskom elitom otići u zaborav i “Koalicija voljnih”
© AP Photo / Teresa Suarez
Pratite nas
Sudbina „koalicije voljnih“ neće biti određena odlaskom Emanuela Makrona ili promenom vlasti u Londonu, već time da li će evropski građani nastaviti da podržavaju dosadašnju politiku prema Ukrajini i koliko će Evropa moći da iznese teret rata bez snažnije američke pomoći.
Političke promene, sadašnje i buduće, unutar „koalicije voljnih“ otvrorile su pitanje budućnosti ove antiruske inicijative, koju su stvorili Velika Britanija i Francuska, formalno radi koordinisanja vojne i političke podrške Ukrajini, stvarno, kao prvi korak u stvaranju koalicije koja bi učestvovala u ratnom pohodu na Rusiju.
Tako, na primer, britanski „Telegraf“ ocenjuje da se koalicija suočava sa krizom liderstva nakon odlaska Kira Starmera sa mesta britanskog premijera, nemogućnosti Emanuela Makrona da se ponovo kandiduje za predsednika Francuske i sve složenije političke situacije u Nemačkoj, gde se kancelar Fridrih Merc pominje kao novi mogući novi predvodnik evropske antiruske koalicije.
Ipak, ne treba sve svoditi na personalna pitanja, smatraju sagovornici Sputnjika.
Bez obzira što bi „koalicija voljnih“ odlaskom Emanuela Makrona nakon Kira Starmera izgledala obezglavljeno, a nemački kancelar se suočava sa sve više ozbiljnih unutrašnjih izazova, ona pokazuje određenu žilavost, pre svega zato što njeni javni predvodnici nisu ti koji odlučuju – odlučuju neizabrane elite.
Neizabrane elite vode rat s Rusijom
Upravo ovaj termin Noama Čomskog koristi profesor Ristivojević kada objašnjava kako stoji stanje u „koaliciji voljnih“. Prema njegovim rečima, pitanje ko će formalno predvoditi savez stvoren za pohod na Rusiju manje je važno od toga da li će evropske države uopšte biti spremne da nastave dosadašnji politički kurs. Rat sa Rusijom počeo je 2014, podseća on, što i jeste pokazatelj da taj rat vode neizabrane elite, a da se politički akteri koji su ga na nivou država i EU vodili smenjuju.
Sa druge strane, posle četiri godine otvorenog oružanog sukoba, javna mnenja zapadnoevropskih država su ta koja se sve više protive ratnoj politici zbog, kako Ristivojević naglašava, sve izraženije ekonomske krize.
Ristivojević smatra da se takva promena raspoloženja već odražava na političku scenu kroz rast podrške partijama koje zagovaraju drugačiji pristup ratu u Ukrajini i odnosima sa Rusijom. Istovremeno, ocenjuje da SAD nastoje da sve veći deo finansijskog i vojnog tereta prebace na evropske saveznike i zato politika konfrontacije sa Rusijom sasvim sigurno neće izgledati kao do sada.
„Tramp je naglasio više puta da će ’evropeizovati’ ovaj rat i da će sve što bude davao biti naplaćeno. Drugim rečima, on iz ovog rata pokušava da se izvuče, a da iz toga izvuče nešto u materijalnom smislu. On će, po svemu sudeći, Nemačkoj predati da vodi tu koaliciju i svaki metak, svaku raketu će vrlo debelo naplatiti. Vrlo je veliko pitanje koliko će ’koalicija voljnih’ imati potencijala da rat vodi dalje“, ističe Ristivojević.
On ocenjuje da će upravo sposobnost Evrope da samostalno finansira i održava dugoročnu podršku Kijevu predstavljati jedno od ključnih pitanja u narednom periodu.
Spremni na sve
Ristivojević nije jedini koji upozorava da se budućnost „koalicije voljnih“ ne može svesti na sudbinu pojedinačnih lidera. Sa njegovim mišljenjem slaže se i Đekić, koji naglašava da koalicija zaista jeste ušla u period političke neizvesnosti, ali ističe i da bi u ovom trenutku bilo preuranjeno proglasiti njen kraj.
„Vidimo da ta koalicija ne preza da koristi oruđe i oružje koje im je potrebno da se održe na vlasti i da sprovode svoju politiku. Tako vidimo Merca koji kreće sa pričom protiv nemačkih federalnih jedinica koje se protive ratu sa Rusijom, da su izdajničke sa kojima mora da se razgovara na drugi način ili čak da se preuzima deo njihovih nadležnosti. Dakle, vidimo tu radikalnu promenu vođenja politike od strane ’koalicije voljnih’“, objašnjava Đekić.
„Koalicija voljnih“ jeste u krizi, kao što je i politika EU u krizi, međutim, ne treba ih lako otpisati, jer su te i takve političke elite spremne na sve. Setimo se samo rumunskih predsedničkih izbora. Spremni su da čekaju i da žrtvuju mnogo toga kako bi sprovodili svoju političku agendu, dodaje on.
Sve u svemu „koalicija voljnih“ trenutno deluje kao da je na staklenim nogama, ali potrebno je sačekati i videti šta će doneti predsednički izbori u Francuskoj, kao i kako će se razvijati situacija u Nemačkoj, zaključuje Đekić.
Fridrih Merc: nesuđeni novi lider antiruskog fronta
I upravo se u Berlinu i nalazi najveći politički izazov za „koaliciju voljnih“. Posle političkih promena u Londonu i činjenice da se Emanuel Makron više neće kandidovati za novi predsednički mandat, nemački kancelar Fridrih Merc u mnogim zapadnim analizama (ne samo „Telegrafovim“) pominje se kao najizgledniji kandidat da preuzme političko vođstvo evropske inicijative.
On je i kadar da preuzme vođstvo, smatra Miroslav Stojanović, za to možda ima i međunarodnu težinu, ali samo formalno jer ga ograničavaju unutrašnje prilike. Iako je jedan od najvećih pomagača Ukrajine u ratu protiv Rusije, Nemačka prolazi kroz ozbiljnu političku i ekonomsku krizu. Unutrašnja situacija je veoma složena i ona će sasvim sigurno uticati na Mercovu odluku da preuzme dodatne međunarodne obaveze.
Stojanović podseća na sve glasnije zahteve smanjenje finansijske pomoći Ukrajini, dok ekonomski problemi, rast javnog duga i sve veće teškoće lokalnih samouprava dodatno opterećuju političku situaciju.
„Situacija, pogotovo ekonomska, je već dosta rovita i to će verovatno biti dodatni pritisak; ali, glavna stvar koja može da mu poremeti dosta planova je šok koji je gotovo programiran – 6. septembra su izbori u pokrajini Saksonija-Anhalt. Po svim procenama, AFD računa na čak 42 odsto glasova, a moguće je da osvoji čak apsolutnu većinu“, navodi Stojanović.
Na opštenacionalnom nivou, AfD je najjača politička snaga, sa skoro trideset odsto podrške. Istovremeno i iz same Mercove stranke, Hrišćamsko-demokratske, odnosno Hrišćensko-socijalne unije, čuju se glasovi koji pozivakju na preispitivanje kancelarove politike, čak i za mnjegovu smenu. To je prvi put u istoriji nemačkog parlamentarizma da se politilka kancelara preispituje na taj način, dodaje Stojanović.
Ispostavlja se tako da lider jedne od najuticajnijih članica EU, može da pretenduje na lidersku poziciju i unutar „koalicije voljnih“, ali zbog unutrašnje krize u zemlji nema kapaciteta da tu funkciju i obavlja, zaključuje Stojanović.
Pogledajte i:
