Od Aljaske, preko Trampa i Vajta – do „Vidovdana“ pred 20.000 ljudi u Areni
13:17 02.08.2026 (Osveženo: 14:47 02.08.2026)
Pratite nas
Kada je sudija prekinuo borbu posle svega trideset sekundi i podigao ruku Urošu Mediću, činilo se da je posao odrađen rutinski. Danijel Rodriges bio je nokautiran, Arena je eksplodirala, a srpski borac ostvario je pobedu pred više od 20.000 navijača. Međutim, iza tih 30 sekundi krije se priča koja traje godinama.
Medić je odavno napustio Srbiju i otišao u Sjedinjene Američke Države, gde je najpre boravio na studentskom programu na Aljasci. Upravo tamo počeo je put koji ga je odveo do najveće svetske MMA organizacije – UFC-a, u koji je stigao preko kvalifikacija i prilike koju mu je pružio prvi čovek organizacije Dejna Vajt.
I kada je ostvario san da postane UFC borac, usledio je novi problem. Godinama nije mogao da putuje zbog komplikacija sa američkom imigracionom službom i statusom boravka. Iako je imao radnu dozvolu, njegov slučaj nije napredovao, pa je svaki odlazak iz SAD predstavljao rizik. Zbog toga dugo nije mogao da dolazi u Srbiju.
Sve se promenilo posle jedne od najvećih pobeda njegove karijere, kada je u februaru ove godine brutalno nokautirao Džefa Nila i ušao među najbolje borce svoje kategorije. Umesto da govori samo o protivniku, Medić je tada pred kamerama uputio neobičan apel.
„Imam jedan problem. Imigraciono me drži, još ne mogu da putujem. Gospodine predsedniče Trampe, ako gledate ovo, pomozite mi. Želim da se na leto borim na UFC događaju u Beogradu.“
Nije prošlo mnogo, a usledio je telefonski poziv koji je obišao svet. Zahvaljujući Dejni Vajtu, Medić je razgovarao sa predsednikom SAD Donaldom Trampom, koji mu je poručio da dostavi potrebnu dokumentaciju kako bi problem bio rešen. Srpski borac je ubrzo objavio da može da putuje i da dolazi u Srbiju.
Istovremeno, Medić nije krio želju da upravo Beograd postane domaćin UFC događaja. O toj ideji razgovarao je i sa Dejnom Vajtom, uveravajući ga da Srbija zaslužuje spektakl najveće svetske MMA organizacije. Nekoliko nedelja kasnije, Vajt je i zvanično potvrdio da će UFC organizovati priredbu u Beogradu.
Zbog svega toga pobeda nad Rodrigesom nije bila samo još jedan uspešan nastup.
„Bio sam u zoni u tom momentu. Bio sam dugo van Srbije, a sada sam poslednje dve nedelje ovde i nije se ni osećalo kao da sam stigao. Bio sam daleko od porodice, van svoje kuće i sve ovo je ogromno. Ljudi su došli i pokazali mi ljubav i podršku i mislim da niko živ ne bi mogao da me pobedi“, rekao je Medić posle meča.
Poseban trenutak dogodio se i pre početka borbe. U oktagon je izašao uz pesmu „Vidovdan“, dok je cela Arena pevala zajedno sa njim.
„Borim se u punim arenama u SAD i ništa mi ne znači kao ovo. Ljudi koji su me odgajali, koji me znaju ceo život... cela hala je pevala. Ludilo“, nije krio emocije srpski borac.
Pojasnio je potom i zbog čega je odlučio da u kavez uđe uz „Vidovdan“.
„To nam je druga himna. Ima posebno mesto u srcu. Izabrao sam trubače jer imaju veliko mesto u mom srcu. Nema bolje pesme za ovu situaciju.“
Iako je borba trajala samo pola minuta, Medić nije žalio zbog toga.
„Bitno je da sam pobedio i da sam nepovređen. Kako mi se čini, nije ni on povređen. Neko je morao da izgubi i to nisam smeo da budem ja“, istakao je Medić.
Atmosfera i navijači koji su ga bodrili probudili su snažne emocije.
„Nisam mogao da zamislim da će ovako da izgleda. Emotivno, bučno... Bio sam fokusiran na zadatak i nisam mogao da obratim pažnju na sve oko sebe. Jedva čekam da pogledam snimak i pokušam da svarim sve što se dogodilo“, rekao je Medić.
Odmah po završetku borbe imao je i želju za naredni izazov.
„Lion Edvards. Ako bude dostupan. Ako ne želi, boriću se sa nekim drugim“, jasan je bio srpski borac.
Već zna naredni cilj.
„Možda bi bilo bolje da sam dobio pojas. Jedino bi tako bilo bolje. Sledeće godine bismo mogli da donesemo pojas kući“, zaključio je Medić.
Posle godina provedenih daleko od Srbije, problema sa putovanjima i borbe za svaki korak u UFC-u, Medić je konačno dočekao veče o kojem je maštao. Pobedio je za svega 30 sekundi, ali je do tog trenutka put trajao gotovo čitavu deceniju.
