https://lat.sputnikportal.rs/20260802/price-uz-ognjiste-ovako-se-cuvaju-zaboravljeni-i-opominjuci-glasovi-srbije-1201877899.html
Priče uz ognjište: Ovako se čuvaju zaboravljeni i opominjući glasovi Srbije
Priče uz ognjište: Ovako se čuvaju zaboravljeni i opominjući glasovi Srbije
Sputnik Srbija
Koliko je neverovatnih priča o ljudskim sudbinama ostalo skriveno po zabačenim selima, manastirima i planinskim vrletima znaju samo oni koji su spremni da siđu... 02.08.2026, Sputnik Srbija
2026-08-02T12:15+0200
2026-08-02T12:15+0200
2026-08-02T12:15+0200
kultura
kultura
knjige
književnost
priče
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/05/03/1155097954_97:0:984:499_1920x0_80_0_0_f08feef0820354e582421f09251fd1b0.jpg
Ideja za knjigu nastala je gotovo slučajno, jedne olujne noći u manastiru Praskcica, iznad Svetog Stefana, u kojem se Vlada Arsić zatekao poslednjeg dana leta pre više od četvrt veka. Nevreme ga je primoralo da prihvati konak, te je imao priliku da razgovara s monasima. Oni su mu ispričali neobičnu priču o ruskom plemiću Jegoru Stroganovu koji je dvesto godina ranije, u jednoj sličnoj noći, za vreme strahovite bure, zakucao na manastirska vrata.„Tada sam se zapitao koliko još takvih priča ima u našim vodenicama, pećinama, isposnicama i drugim mestima. Moja primarna profesija do pre desetak godina bila je novinarstvo, odnosno reportaža. Voleo sam da siđem s asfalta i da prođem mestima kojima se zaista retko prolazi. Upravo tada sam imao priliku da zabeležim čudesne priče koje su sada sabrane u ovoj knjizi“, kaže Vlada Arsić u razgovoru za Sputnjik.Kako su se nekada slušale pričePrenoseći kazivanja običnih ljudi o prošlosti, o precima i njihovim naravima, o životnim nedaćama kojih nije bilo malo na području Srbije i Balkana, Arsić koristi formu usmenog predanja, trudeći se da i jezik kojim su priče ispričane bude autentičan, narodski. Svih petnaest pripovedaka napisano je po istom obrascu – pripovedač se obraća nemom sagovorniku koji ga pažljivo sluša.„To je bila atmosfera u kojoj su se nekada pričale priče, uz ognjište – jedan govori, svi ostali slušaju otvorenih očiju i zatvorenih usta. Tako je bilo nekada, a danas je najčešća rečenica koju čujemo: 'Izvini što te prekidam', upravo zato što više niko nikoga ne sluša“, primećuje Vlada Arsić.Iako govore o prošlosti, ove priče, smatra naš sagovornik, postavljaju pitanja koja su i danas jednako važna. Svaka priča nosi svoju pouku i čitaoca navodi da preispita šta je u životu zaista važno.„Čoek bi pusti sve da zna – i ima li života na drugim zvezdama, i đe odlaze umirući, i đe prebivaju angeli božji... Jedino što ne zna, a slabo ga i zanima, jeste svet u kome živi. Kolko njih i ne zna đe su im dea, šta im roditelje tišti, je l' im žena bolna, kak'e su muke kod komšija i kumova. Okreću glavu i bave se vilozofijama“, kaže junaka Arsićeve pripovetke „Zavođenje demona“.S junakom te priče slaže se i sam autor koji ističe da savremeni čovek, u želji da zadovolji svoje potrebe, vrlo često zapostavi ono najvažnije – svoju decu, svoju porodicu, sve ono što njegov život zaista čini vrednim i smislenim.„Kada pročitate neku od ovih pripovedaka, ne možete da se ne zamislite. I ne možete neke stvari da ne poredite sa svojim iskustvima, da ne analizirate svoj način života. Danas smo zasuti svim i svačim iz medija, s bilborda, jurimo za materijalnim, zaboravljajući ko smo i odakle potičemo“, upozorava Arsić.Jezik kao čuvar sećanjaAutor je stoga posebnu pažnju posvetio i jeziku, nastojeći da sačuva način na koji se nekada govorilo i da od zaborava sačuva reči koje se u savremenom jeziku veoma retko koriste.„Nisam želeo da modernizujem jezik, već da priče ispričam onako kako sam ih i čuo. Čini ni se da je srpski jezik prilično osiromašen i da olako zaboravljamo reči koje smo nasledili iz starosrpskog, staroslovenskog, ruskog jezika. Cela ova zbirka je, zapravo, i podsećanje na naš stari fond reči. Kada kažemo 'ognjište', uvek pomislimo na toplinu, sigurnost i mesto gde se slušaju priče iz davnina“, objašnjava Arsić.Jedan od motiva koji se provlači kroz čitavu zbirku jeste i takozvani sindrom predaka, koji podrazumeva da se nerazrešene traume i emocionalni tereti prenose s generacije na generaciju.„Svaka tajna jednog dana nekako izađe na videlo. Savremena psihologija polazi od toga da od predaka ne nasleđujemo samo fizičke osobine, stas, visinu, boju očiju i kose, narav, nego i emocionalne nadražaje koji nisu dobili svoje razrešenje u prošlim generacijama. Ljudi u tome vide sudbinu, karmu ili magiju, ali folklorna fantastika je duboko ukorenjena u našem narodu“, kaže pisac.U knjizi značajno mesto zauzimaju upravo priče u kojima se prepliću stvarnost, narodna verovanja i folklorna fantastika. Vlaška magija, rusalje i neobični običaji istočne Srbije nisu predstavljeni kao senzacija, već kao deo narodnog nasleđa koje je vekovima opstajalo.Govoreći o pripoveci „Baba Jegda“, Arsić podseća na fenomen rusalja – žena koje su, prema narodnom verovanju, padale u trans i proricale sudbinu.„Nije reč samo o praznoverici. Taj fenomen je proučavao i Jovan Cvijić, a dolazili su i lekari iz Velike Britanije koji su pokušavali da izazovu bilo kakvu reakciju kod žena u transu, ali nisu uspevali. Moji sagovornici tvrde da ta pojava postoji i danas. Jedno je kada sve to gledate na filmu ili čitate u knjizi, a sasvim drugo kada vam to neko priča uživo“, kaže Arsić.Zaboravljene žrtve i velika majčinska ljubavJedna od najpotresnijih pripovedaka je „Kolo“, zasnovana na gotovo zaboravljenom događaju iz Prvog srpskog ustanka, kada je pedesetak devojaka i mladih žena iz sela Skela izabralo smrt u Savi, umesto ropstva.„Postoji samo jedna zarđala tabla u selu Skela kod Obrenovca koja o tome svedoči. Kada kažete da je pedesetak žena kolektivno izvršilo samoubistvo, prva asocijacija je neki sektaški ritual. Ali nije bilo tako. Radilo se o časti i poštenju. Kada su Turci videli šta su žene učinile, bili su toliko zaprepašćeni da su napustili selo, nisu ništa spalili i nisu tražili one koji su se sakrili. Zahvaljujući toj ogromnoj žrtvi preživela je čitava jedna generacija“, objašnjava Arsić.Sličnu snagu nosi i priča „Makrena“, inspirisana istinitim događajem iz Prvog svetskog rata. U želji da svom jedincu preda vunene čarape i košulju pre zime, jedna majka pešači za vojskom sve do albanske golgote. Kada shvati da ga ne može stići, stvari predaje kralju Petru, uverena da će on znati gde je njen sin.„Kralj Petar je zaista želeo da ispuni njenu želju. Stalno se raspitivao za vojnika Marinka iz Drinske divizije. Kasnije ga je pronašao među stradalima, a posle rata potražio je i Makrenu. Kada je saznao da je i ona umrla, naredio je da joj se podigne spomenik. Nažalost, taj spomenik je posle rata oskrnavljen samo zato što je na njemu pisalo da ga je podigao kralj“, kaže Arsić.Spomenik je decenijama kasnije obnovio jedan naš iseljenik iz Južne Afrike, a pripovedač u ovoj priči postiđeno kaže:„Samo, pitam se, mora li uvek neko sa strane da nas opomene, moremo li se, pokatkad, i sami nečeg setiti. Izgleda da ne meremo i da nas samo zlo more da razbudi i izdobri, dok se u dobru ponesemo i olako na sve zaboravimo. Al' šta'š...“Arsić kaže da mu je jedno od najupečatljivijih iskustava, koja je imao susrećući se s ljudima širom Srbije i Balkana, bilo poznanstvo sa ženom koja je živela u zemunici, početkom 21. veka. Iako je potekla iz bogate kuće, zbog ljubavi se odrekla svega i udala se za siromašnog čoveka. Sudbina ju je ubrzo ostavila i bez muža, i bez sina, ali i bez doma.„Završila je u nekom vajatu, ali kako je došla zima, počela je da se ukopava, jer je shvatila da što dublje ulazi, to joj je toplije. Kada sam je pitao da li za nečim žali u životu, ona me je pogledala zgranuto i rekla: 'Bog s tobom, sinko, zašto, za čim bih žalila? Živa sam, zdrava sam, imam šta da pojedem, imam i nekoliko kučića'. I to je neverovatno u današnjem vremenu, kada smo stalno nezadovoljni stalno jurimo, stalno smo duboko frustrirani. A ta žena živi svaki dan tako što se raduje suncu, kiši, prvom snegu“, kaže naš sagovornik.Iako su nastale iz konkretnih istorijskih događaja, narodnih kazivanja i susreta s ljudima na terenu, „Priče uz ognjište“ ne govore samo o prošlosti. One podsećaju da su najvažnije priče često skrivene daleko od velikih gradova i da ponekad upravo sudbina nepoznatog čoveka najbolje osvetli vreme u kom živimo.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, knjige, književnost, priče
kultura, knjige, književnost, priče
Priče uz ognjište: Ovako se čuvaju zaboravljeni i opominjući glasovi Srbije
Koliko je neverovatnih priča o ljudskim sudbinama ostalo skriveno po zabačenim selima, manastirima i planinskim vrletima znaju samo oni koji su spremni da siđu s asfalta i da ih pažljivo slušaju. Upravo to je učinio pisac i novinar Vlada Arsić, koji je potresna, ali i opominjuća iskustva naših predaka zabeležio u zbirci „Priče uz ognjište“.
Ideja za knjigu nastala je gotovo slučajno, jedne olujne noći u manastiru Praskcica, iznad Svetog Stefana, u kojem se Vlada Arsić zatekao poslednjeg dana leta pre više od četvrt veka. Nevreme ga je primoralo da prihvati konak, te je imao priliku da razgovara s monasima. Oni su mu ispričali neobičnu priču o ruskom plemiću Jegoru Stroganovu koji je dvesto godina ranije, u jednoj sličnoj noći, za vreme strahovite bure, zakucao na manastirska vrata.
„Tada sam se zapitao koliko još takvih priča ima u našim vodenicama, pećinama, isposnicama i drugim mestima. Moja primarna profesija do pre desetak godina bila je novinarstvo, odnosno reportaža. Voleo sam da siđem s asfalta i da prođem mestima kojima se zaista retko prolazi. Upravo tada sam imao priliku da zabeležim čudesne priče koje su sada sabrane u ovoj knjizi“, kaže Vlada Arsić u razgovoru za Sputnjik.
Kako su se nekada slušale priče
Prenoseći kazivanja običnih ljudi o prošlosti, o precima i njihovim naravima, o životnim nedaćama kojih nije bilo malo na području Srbije i Balkana, Arsić koristi formu usmenog predanja, trudeći se da i jezik kojim su priče ispričane bude autentičan, narodski. Svih petnaest pripovedaka napisano je po istom obrascu – pripovedač se obraća nemom sagovorniku koji ga pažljivo sluša.
„To je bila atmosfera u kojoj su se nekada pričale priče, uz ognjište – jedan govori, svi ostali slušaju otvorenih očiju i zatvorenih usta. Tako je bilo nekada, a danas je najčešća rečenica koju čujemo: 'Izvini što te prekidam', upravo zato što više niko nikoga ne sluša“, primećuje Vlada Arsić.
Iako govore o prošlosti, ove priče, smatra naš sagovornik, postavljaju pitanja koja su i danas jednako važna. Svaka priča nosi svoju pouku i čitaoca navodi da preispita šta je u životu zaista važno.
„Čoek bi pusti sve da zna – i ima li života na drugim zvezdama, i đe odlaze umirući, i đe prebivaju angeli božji... Jedino što ne zna, a slabo ga i zanima, jeste svet u kome živi. Kolko njih i ne zna đe su im dea, šta im roditelje tišti, je l' im žena bolna, kak'e su muke kod komšija i kumova. Okreću glavu i bave se vilozofijama“, kaže junaka Arsićeve pripovetke „Zavođenje demona“.
S junakom te priče slaže se i sam autor koji ističe da savremeni čovek, u želji da zadovolji svoje potrebe, vrlo često zapostavi ono najvažnije – svoju decu, svoju porodicu, sve ono što njegov život zaista čini vrednim i smislenim.
„Kada pročitate neku od ovih pripovedaka, ne možete da se ne zamislite. I ne možete neke stvari da ne poredite sa svojim iskustvima, da ne analizirate svoj način života. Danas smo zasuti svim i svačim iz medija, s bilborda, jurimo za materijalnim, zaboravljajući ko smo i odakle potičemo“, upozorava Arsić.
Autor je stoga posebnu pažnju posvetio i jeziku, nastojeći da sačuva način na koji se nekada govorilo i da od zaborava sačuva reči koje se u savremenom jeziku veoma retko koriste.
„Nisam želeo da modernizujem jezik, već da priče ispričam onako kako sam ih i čuo. Čini ni se da je srpski jezik prilično osiromašen i da olako zaboravljamo reči koje smo nasledili iz starosrpskog, staroslovenskog, ruskog jezika. Cela ova zbirka je, zapravo, i podsećanje na naš stari fond reči. Kada kažemo 'ognjište', uvek pomislimo na toplinu, sigurnost i mesto gde se slušaju priče iz davnina“, objašnjava Arsić.
Jedan od motiva koji se provlači kroz čitavu zbirku jeste i takozvani sindrom predaka, koji podrazumeva da se nerazrešene traume i emocionalni tereti prenose s generacije na generaciju.
„Svaka tajna jednog dana nekako izađe na videlo. Savremena psihologija polazi od toga da od predaka ne nasleđujemo samo fizičke osobine, stas, visinu, boju očiju i kose, narav, nego i emocionalne nadražaje koji nisu dobili svoje razrešenje u prošlim generacijama. Ljudi u tome vide sudbinu, karmu ili magiju, ali folklorna fantastika je duboko ukorenjena u našem narodu“, kaže pisac.
U knjizi značajno mesto zauzimaju upravo priče u kojima se prepliću stvarnost, narodna verovanja i folklorna fantastika. Vlaška magija, rusalje i neobični običaji istočne Srbije nisu predstavljeni kao senzacija, već kao deo narodnog nasleđa koje je vekovima opstajalo.
Govoreći o pripoveci „Baba Jegda“, Arsić podseća na fenomen rusalja – žena koje su, prema narodnom verovanju, padale u trans i proricale sudbinu.
„Nije reč samo o praznoverici. Taj fenomen je proučavao i Jovan Cvijić, a dolazili su i lekari iz Velike Britanije koji su pokušavali da izazovu bilo kakvu reakciju kod žena u transu, ali nisu uspevali. Moji sagovornici tvrde da ta pojava postoji i danas. Jedno je kada sve to gledate na filmu ili čitate u knjizi, a sasvim drugo kada vam to neko priča uživo“, kaže Arsić.
Zaboravljene žrtve i velika majčinska ljubav
Jedna od najpotresnijih pripovedaka je „Kolo“, zasnovana na gotovo zaboravljenom događaju iz Prvog srpskog ustanka, kada je pedesetak devojaka i mladih žena iz sela Skela izabralo smrt u Savi, umesto ropstva.
„Postoji samo jedna zarđala tabla u selu Skela kod Obrenovca koja o tome svedoči. Kada kažete da je pedesetak žena kolektivno izvršilo samoubistvo, prva asocijacija je neki sektaški ritual. Ali nije bilo tako. Radilo se o časti i poštenju. Kada su Turci videli šta su žene učinile, bili su toliko zaprepašćeni da su napustili selo, nisu ništa spalili i nisu tražili one koji su se sakrili. Zahvaljujući toj ogromnoj žrtvi preživela je čitava jedna generacija“, objašnjava Arsić.
Sličnu snagu nosi i priča „Makrena“, inspirisana istinitim događajem iz Prvog svetskog rata. U želji da svom jedincu preda vunene čarape i košulju pre zime, jedna majka pešači za vojskom sve do albanske golgote. Kada shvati da ga ne može stići, stvari predaje kralju Petru, uverena da će on znati gde je njen sin.
„Kralj Petar je zaista želeo da ispuni njenu želju. Stalno se raspitivao za vojnika Marinka iz Drinske divizije. Kasnije ga je pronašao među stradalima, a posle rata potražio je i Makrenu. Kada je saznao da je i ona umrla, naredio je da joj se podigne spomenik. Nažalost, taj spomenik je posle rata oskrnavljen samo zato što je na njemu pisalo da ga je podigao kralj“, kaže Arsić.
Spomenik je decenijama kasnije obnovio jedan naš iseljenik iz Južne Afrike, a pripovedač u ovoj priči postiđeno kaže:
„Samo, pitam se, mora li uvek neko sa strane da nas opomene, moremo li se, pokatkad, i sami nečeg setiti. Izgleda da ne meremo i da nas samo zlo more da razbudi i izdobri, dok se u dobru ponesemo i olako na sve zaboravimo. Al' šta'š...“
Arsić kaže da mu je jedno od najupečatljivijih iskustava, koja je imao susrećući se s ljudima širom Srbije i Balkana, bilo poznanstvo sa ženom koja je živela u zemunici, početkom 21. veka. Iako je potekla iz bogate kuće, zbog ljubavi se odrekla svega i udala se za siromašnog čoveka. Sudbina ju je ubrzo ostavila i bez muža, i bez sina, ali i bez doma.
„Završila je u nekom vajatu, ali kako je došla zima, počela je da se ukopava, jer je shvatila da što dublje ulazi, to joj je toplije. Kada sam je pitao da li za nečim žali u životu, ona me je pogledala zgranuto i rekla: 'Bog s tobom, sinko, zašto, za čim bih žalila? Živa sam, zdrava sam, imam šta da pojedem, imam i nekoliko kučića'. I to je neverovatno u današnjem vremenu, kada smo stalno nezadovoljni stalno jurimo, stalno smo duboko frustrirani. A ta žena živi svaki dan tako što se raduje suncu, kiši, prvom snegu“, kaže naš sagovornik.
Iako su nastale iz konkretnih istorijskih događaja, narodnih kazivanja i susreta s ljudima na terenu,
„Priče uz ognjište“ ne govore samo o prošlosti. One podsećaju da su najvažnije priče često skrivene daleko od velikih gradova i da ponekad upravo sudbina nepoznatog čoveka najbolje osvetli vreme u kom živimo.
