https://lat.sputnikportal.rs/20260802/daleko-od-pravog-mira-druga-faza-novog-zalivskog-rata--sa-nesagledivim-posledicama-video-1201879710.html
Daleko od pravog mira: Druga faza novog zalivskog rata — sa nesagledivim posledicama /video/
Daleko od pravog mira: Druga faza novog zalivskog rata — sa nesagledivim posledicama /video/
Sputnik Srbija
Umesto najavljenog „istorijskog mira“ usledilo je tek „mršavo primirje“. Rat SAD i Irana nastavljen je, uprkos procenama da to može samo doprineti dodatnom... 02.08.2026, Sputnik Srbija
2026-08-02T20:01+0200
2026-08-02T20:01+0200
2026-08-02T20:01+0200
svet
svet
svet – politika
sukob na bliskom istoku
iran
sad
komentari i analitika
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/1f/1201880103_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_d68eceb81471ef17831f979bea23d776.jpg
Druga faza novog zalivskog rata indukuje nesagledive posledice, pa je iz tog ugla posmatrano i logično što brojni akteri međunarodnih odnosa pozivaju na njeno brzo okončanje.Ipak, posmatrano iz ugla teorijskih osnova koje nudi konfliktologija za ispitivanje uzroka, dinamike i razvoja sukoba, sa ciljem njegovog razrešavanja, kao i pregovaračke prakse ispoljene u raznim ratovima poslednjih decenija, izgleda i logično da se do „istorijskog mira“ uopšte ne može stići. Barem ne u ovom trenutku i u postojećim okolnostima.Šest je razloga za takvu tvrdnjuPrvo, mirovna rešenja se ili nameću od strane učesnika u konfliktu koji je ostvario „odlučujuću pobedu“ ili od strane šire „međunarodne zajednice“ koja ne želi da trpi dalje posledice sukoba. Naravno, američka diplomatija uobičajila je prethodnih decenija da nameće rešenja, ostavljajući u sporazumima čitav niz nedorečenosti koje je kasnije mogla kontekstualizovati onako kako joj odgovara. Nakon prve faze rata niko nije ostvario „odlučujuću pobedu“, Iran iz tog okršaja uopšte nije izašao kao poražena strana, pa je nemoguće nametanje rešenja od strane SAD. Istovremeno, imajući u vidu raspored snaga na Bliskom istoku Iran nema kapacitet za takvu vrstu delovanja, a sa velikom pouzdanošću se može tvrditi i kako Amerikanci ni u jednoj varijanti ne bi pristali da im Teheran bilo šta nameće. Istovremeno, koordinirane akcije šire „međunarodne zajednice“ nema zato što bi to podrazumevalo konsenzus između preostalih ključnih aktera o rešavanju bliskoistočne krize, a to je u ovom trenutku jednostavno nemoguća misija. Kako da se, na primer, izgradi konenzus između EU i Rusije kada ni elementarna komunikacija ne postoji?Drugo, u uslovima kada nema konsenzusa između ostatka „međunarodne zajednice“ velike sile i dobar deo regionalnih sila počinju da prave svoje računice. U anarhičnom okruženju svako štiti svoje interese kako zna i ume, a to je povezano i sa stvaranjem mreža savezništava i kreiranjem „geopolitičkih blokova“. Ovakav trend povećava konfliktni potencijal, pošto se paralelno sa njim odigrava i povećavanje nepoverenja između velikih i regionalnih sila, to jeste između nastalih saveza i „geopolitičkih blokova“. Iz tog razloga pozivi na brzo okončanje sukoba deluju neubedljivo.Treće, preduslov za dogovor je poverenje da se proces pregovora organizuje zbog postizanja održivog (dugoročnog) rešenja. Svaka od strana preuzima određene obaveze i utvrđuju se mehanizmi za kontrolu ispunjavanja obaveza. Poverenja između SAD i Irana jednostavno nema, pošto se u Vašingtonu iranski nuklearni program doživljava kao prvorazredna pretnja vitalnim (geopolitičkim) interesima, a u Teheranu se američko prisustvo na Bliskom istoku doživljava kao egzistencijalna pretnja. Niti će Iranci dobrovoljno pristati na gašenje nuklearnog programa, niti će se Amerikanci sami povući iz regiona u kom su svoju infrastrukturu temeljno instalirali duže od pola veka.Četvrto, usled međusobne percepcije druge strane kao važne ili egzistencijalne pretnje, neprijateljstvo se nastavlja eskalacijom oružanog sukoba kako bi se popravila pregovaračka pozicija ostvarivanjem „odlučujuće pobede“. Za SAD je to fizičko uništenje iranskog nuklearnog programa, a za Iran „debazifikacija“ američkog prisustva na Bliskom istoku. Pojmom „debazifikacija“ označava se likvidacija svih američkih baza i vojnih instalacija u iranskom okruženju, ali i neophodne energetske, saobraćajne i komunalne infrastrukture za održavanje prisustva (otuda ciljano gađanje rezervoara sa sirovom naftom, postrojenja za desalinizaciju, mostova u arapskim državama). Ovo pokreće spiralu međusobnih udara i vodi ka eskalaciji.Peto, još u prvoj fazi rata u igru su uključeni svi regionalni saveznici na koje se moglo računati. Neki su svoju ulogu odigrali uspešno, neki neuspešno, ali u izraelsko-američkom ratu protiv Irana, koji sada postaje američko-izraelski rat protiv Irana, učesnici su i jemenski Huti, libanski Hezbolah, Kurdi, Palestinci, sirijski šiiti i suniti, niz arapskih država (voljno ili nevoljno, neposredno ili posredno). To čini sukob složenijim i komplikuje razgovore o mirovnom rešenju. Jedan dogovor ne mora značiti i obustavljanje svih započetih sukoba, a neki od započetih sukoba koji opstane može biti inicijalna kapisla za rušenje načelnog dogovora.Šesto, na dnevnom redu je sada i otvoreno pitanje Ormuskog moreuza, koje do pre samo godinu dana uopšte nije postojalo. Ormusko pitanje se nakon pokretanja izraelsko-američkog napada pretvorilo u hiperaktuelno ne zbog kratkoročnog značaja i rasta cene sirove nafte, već zbog toga što kontrola prolaza od strane Irana može postati veoma značajan instrument za ubrzano dekonstruisanje petrodolarskog sistema i dedolarizaciju globalne ekonomije. Ova svojevrsna bitka za Ormuz mnogo je važnija za SAD, nego za Iran. Iranska ekonomija i do sada je funkcionisala bez prihoda od kontrole Ormuza, ali je otvoreno kako i koliko može funkcionisati američka ekonomija bez petrodolarskog sistema.Daleko od miraU Teheranu su bili svesni ovoga mnogo pre nego što je sukob počeo, a pošto su Persijanci među najveštijim trgovcima na svetu, u pregovorima se Ormusko pitanje aktualizovalo tako brzo i postavilo na prvo mesto da bi se dobili ustupci na drugim stranama (i postigla „debazifikacija“). Čini se da administracija Donalda Trampa, rukovođena kratkotrajnim interesima američkih naftnih korporacija ovu iransku strategiju nije prozrela, a sada nema drugi način da ispravi takav previd osim eskalacijom oružanog sukoba.Zbog svega navedenog, „mršavo primirje“ održalo se kratko, a od „istorijskog mira“ prilično smo daleko. Troškovi daljeg sukobljavanja postajaće veći, ne samo za SAD i Iran, nego i za svet u celini.Pogledajte i:
iran
sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, sukob na bliskom istoku, iran, sad, komentari i analitika, emisija „prorok“
svet, svet – politika, sukob na bliskom istoku, iran, sad, komentari i analitika, emisija „prorok“
Daleko od pravog mira: Druga faza novog zalivskog rata — sa nesagledivim posledicama /video/
Umesto najavljenog „istorijskog mira“ usledilo je tek „mršavo primirje“. Rat SAD i Irana nastavljen je, uprkos procenama da to može samo doprineti dodatnom iscrpljivanju obe strane. Samim tim, troškovi daljeg sukobljavanja, što direktni što indirektni, porašće do neslućenih razmera.
Druga faza novog zalivskog rata indukuje nesagledive posledice, pa je iz tog ugla posmatrano i logično što brojni akteri međunarodnih odnosa pozivaju na njeno brzo okončanje.
Ipak, posmatrano iz ugla teorijskih osnova koje nudi konfliktologija za ispitivanje uzroka, dinamike i razvoja sukoba, sa ciljem njegovog razrešavanja, kao i pregovaračke prakse ispoljene u raznim ratovima poslednjih decenija, izgleda i logično da se do „istorijskog mira“ uopšte ne može stići. Barem ne u ovom trenutku i u postojećim okolnostima.
Šest je razloga za takvu tvrdnju
Prvo, mirovna rešenja se ili nameću od strane učesnika u konfliktu koji je ostvario „odlučujuću pobedu“ ili od strane šire „međunarodne zajednice“ koja ne želi da trpi dalje posledice sukoba. Naravno, američka diplomatija uobičajila je prethodnih decenija da nameće rešenja, ostavljajući u sporazumima čitav niz nedorečenosti koje je kasnije mogla kontekstualizovati onako kako joj odgovara. Nakon prve faze rata niko nije ostvario „odlučujuću pobedu“, Iran iz tog okršaja uopšte nije izašao kao poražena strana, pa je nemoguće nametanje rešenja od strane SAD. Istovremeno, imajući u vidu raspored snaga na Bliskom istoku Iran nema kapacitet za takvu vrstu delovanja, a sa velikom pouzdanošću se može tvrditi i kako Amerikanci ni u jednoj varijanti ne bi pristali da im Teheran bilo šta nameće. Istovremeno, koordinirane akcije šire „međunarodne zajednice“ nema zato što bi to podrazumevalo konsenzus između preostalih ključnih aktera o rešavanju bliskoistočne krize, a to je u ovom trenutku jednostavno nemoguća misija. Kako da se, na primer, izgradi konenzus između EU i Rusije kada ni elementarna komunikacija ne postoji?
Drugo, u uslovima kada nema konsenzusa između ostatka „međunarodne zajednice“ velike sile i dobar deo regionalnih sila počinju da prave svoje računice. U anarhičnom okruženju svako štiti svoje interese kako zna i ume, a to je povezano i sa stvaranjem mreža savezništava i kreiranjem „geopolitičkih blokova“. Ovakav trend povećava konfliktni potencijal, pošto se paralelno sa njim odigrava i povećavanje nepoverenja između velikih i regionalnih sila, to jeste između nastalih saveza i „geopolitičkih blokova“. Iz tog razloga pozivi na brzo okončanje sukoba deluju neubedljivo.
Treće, preduslov za dogovor je poverenje da se proces pregovora organizuje zbog postizanja održivog (dugoročnog) rešenja. Svaka od strana preuzima određene obaveze i utvrđuju se mehanizmi za kontrolu ispunjavanja obaveza. Poverenja između SAD i Irana jednostavno nema, pošto se u Vašingtonu iranski nuklearni program doživljava kao prvorazredna pretnja vitalnim (geopolitičkim) interesima, a u Teheranu se američko prisustvo na Bliskom istoku doživljava kao egzistencijalna pretnja. Niti će Iranci dobrovoljno pristati na gašenje nuklearnog programa, niti će se Amerikanci sami povući iz regiona u kom su svoju infrastrukturu temeljno instalirali duže od pola veka.
Četvrto, usled međusobne percepcije druge strane kao važne ili egzistencijalne pretnje, neprijateljstvo se nastavlja eskalacijom oružanog sukoba kako bi se popravila pregovaračka pozicija ostvarivanjem „odlučujuće pobede“. Za SAD je to fizičko uništenje iranskog nuklearnog programa, a za Iran „debazifikacija“ američkog prisustva na Bliskom istoku. Pojmom „debazifikacija“ označava se likvidacija svih američkih baza i vojnih instalacija u iranskom okruženju, ali i neophodne energetske, saobraćajne i komunalne infrastrukture za održavanje prisustva (otuda ciljano gađanje rezervoara sa sirovom naftom, postrojenja za desalinizaciju, mostova u arapskim državama). Ovo pokreće spiralu međusobnih udara i vodi ka eskalaciji.
Peto, još u prvoj fazi rata u igru su uključeni svi regionalni saveznici na koje se moglo računati. Neki su svoju ulogu odigrali uspešno, neki neuspešno, ali u izraelsko-američkom ratu protiv Irana, koji sada postaje američko-izraelski rat protiv Irana, učesnici su i jemenski Huti, libanski Hezbolah, Kurdi, Palestinci, sirijski šiiti i suniti, niz arapskih država (voljno ili nevoljno, neposredno ili posredno). To čini sukob složenijim i komplikuje razgovore o mirovnom rešenju. Jedan dogovor ne mora značiti i obustavljanje svih započetih sukoba, a neki od započetih sukoba koji opstane može biti inicijalna kapisla za rušenje načelnog dogovora.
Šesto, na dnevnom redu je sada i otvoreno pitanje Ormuskog moreuza, koje do pre samo godinu dana uopšte nije postojalo. Ormusko pitanje se nakon pokretanja izraelsko-američkog napada pretvorilo u hiperaktuelno ne zbog kratkoročnog značaja i rasta cene sirove nafte, već zbog toga što kontrola prolaza od strane Irana može postati veoma značajan instrument za ubrzano dekonstruisanje petrodolarskog sistema i dedolarizaciju globalne ekonomije. Ova svojevrsna bitka za Ormuz mnogo je važnija za SAD, nego za Iran. Iranska ekonomija i do sada je funkcionisala bez prihoda od kontrole Ormuza, ali je otvoreno kako i koliko može funkcionisati američka ekonomija bez petrodolarskog sistema.
U Teheranu su bili svesni ovoga mnogo pre nego što je sukob počeo, a pošto su Persijanci među najveštijim trgovcima na svetu, u pregovorima se Ormusko pitanje aktualizovalo tako brzo i postavilo na prvo mesto da bi se dobili ustupci na drugim stranama (i postigla „debazifikacija“). Čini se da administracija Donalda Trampa, rukovođena kratkotrajnim interesima američkih naftnih korporacija ovu iransku strategiju nije prozrela, a sada nema drugi način da ispravi takav previd osim eskalacijom oružanog sukoba.
Zbog svega navedenog, „mršavo primirje“ održalo se kratko, a od „istorijskog mira“ prilično smo daleko. Troškovi daljeg sukobljavanja postajaće veći, ne samo za SAD i Iran, nego i za svet u celini.
