Motiv nije samo siromaštvo: Šta se krije iza invazije Marokanaca na Španiju
© AP Photo / Antonio Sempere
Pratite nas
Masovni pokušaj prelaska gotovo 50.000 migranata u špansku enklavu Seutu nije moguće objasniti samo siromaštvom i željom za odlaskom u Evropu. Kriza ima i geopolitičku dimenziju, jer se pojavljuje u trenutku novih tenzija između Maroka, Španije i SAD.
Masovni prodor migranata ka španskoj enklavi Seuti, na granici sa Marokom, predstavlja jednu od najvećih migrantskih kriza u Evropi poslednjih godina. Prema procenama španskih vlasti, oko 49.000 ljudi pokušalo je ili uspelo da pređe granicu u veoma kratkom periodu, što je izazvalo ozbiljnu bezbednosnu i humanitarnu krizu.
Desetine hiljada ljudi na granici, pokušaji prelaska morskim putem i sukobi sa policijom ponovo su otvorili pitanje zbog čega se migrantski talasi iz severne Afrike povremeno naglo intenziviraju.
Nije razlog samo siromaštvo…
Međutim, prema mišljenju dr Marka Gagića, sa Katedre za arabistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odgovor se ne nalazi samo u ekonomskim problemima, već i u složenim političkim odnosima u regionu.
Gagić, koji govori i marokanski dijalekat arapskog jezika i koji je više puta boravio u Maroku, smatra da aktuelnu krizu treba posmatrati kroz spoj nekoliko faktora – unutrašnjih problema marokanskog društva, odnosa Rabata i Madrida, ali i šireg geopolitičkog konteksta koji uključuje Sjedinjene Američke Države.
Ne zvuči neverovatno da je otvaranjem iznenadne migrantske krize na svojim granicama Španija „kažnjena“ od strane Vašingtona zbog stavova svoje vlade povodom izraelskog napada na Gazu (koji Gagić naziva genocidom), kao i sukobom u Persijskom zalivu.
Sličan scenario već viđen 2021. godine
Prema njegovim rečima, posebno je važno što se sličan migrantski pritisak dogodio i 2021. godine, kada su odnosi Maroka i Španije bili ozbiljno narušeni zbog političkog spora oko Zapadne Sahare.
„Pre nekoliko godina oko deset hiljada ljudi preplivalo je u Španiju. Tada je konkretan povod bio spor oko Zapadne Sahare, odnosno zbog toga što je jedan od lidera Fronta Polisario (koji se bori za nezavisnost Zapadne Sahare) bio primljen na lečenje u Španiji. To je izazvalo ozbiljne tenzije između Rabata i Madrida“, podseća Gagić.
On smatra da je upravo ponavljanje sličnog obrasca razlog zbog kojeg aktuelne događaje treba pažljivo analizirati.
„Novost nije to što ljudi pokušavaju da pređu granicu. To se dešava godinama. Novost je da sada to pokušavaju u tako velikom broju i praktično organizovano. Teško mogu da zamislim da to bude potpuno spontano. Možda jeste delimično spontano, možda poludirigovano ili poluorganizovano“, navodi Gagić.
On naglašava da nema dokaze da iza migrantskog talasa stoji neka država ili organizacija, ali smatra da iskustvo iz 2021. godine pokazuje da migrantski pritisak može postati instrument političkog pritiska kada se pojave ozbiljni diplomatski sporovi.
Maroko, SAD i pitanje Zapadne Sahare
Gagić ocenjuje da se današnja kriza ne može odvojiti od odnosa između Maroka i Sjedinjenih Američkih Država, kao i od promenjene pozicije pojedinih zapadnih država prema pitanju Zapadne Sahare.
Maroko već decenijama smatra Zapadnu Saharu svojim istorijskim i teritorijalnim pitanjem od najvećeg nacionalnog značaja. Sa druge strane, oko tog područja postoji međunarodni spor koji uključuje Front Polisario i pitanje budućeg statusa teritorije.
„Za Marokance je to jedno od najvažnijih nacionalnih pitanja. Oni to doživljavaju kao sastavni deo svoje države i oko toga postoji gotovo potpuni nacionalni konsenzus“, kaže Gagić.
On podseća da je važan trenutak bio 1975. godine, kada je Španija napustila tadašnju Špansku Saharu, nakon čega je organizovan čuveni Zeleni marš, događaj koji je postao jedan od simbola savremenog marokanskog nacionalnog identiteta.
Prema Gagićevim rečima, podrška koju je Maroko dobio od Vašingtona po pitanju Zapadne Sahare dodatno je učvrstila strateško partnerstvo dve zemlje.
„Amerikanci su podržali marokansku poziciju oko Zapadne Sahare. Posle toga su i Francuska i Nemačka zauzele mnogo povoljniji stav prema marokanskom planu autonomije. To je za Rabat ogromna diplomatska pobeda“, ocenjuje on.
Istovremeno, Gagić navodi da je Maroko zbog toga napravio određene spoljnopolitičke ustupke, među kojima je bilo i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom.
Posebnu pažnju, prema njegovim rečima, izaziva činjenica da je Maroko istovremeno važan američki saveznik, dok veliki deo stanovništva te zemlje snažno podržava Palestinu i kritički gleda na izraelsku politiku.
Seuta i Melilja – otvoreno pitanje
Pored Zapadne Sahare, još jedno pitanje koje decenijama opterećuje odnose Rabata i Madrida jesu španske enklave Seuta i Melilja na severu Afrike.
„Marokanci smatraju da su Seuta i Melilja njihove. To nije pitanje koje je nestalo. Ono postoji u javnosti i politici već decenijama“, kaže Gagić.
Iako su ove teritorije pod španskom upravom i predstavljaju spoljne granice Evropske unije, u Maroku postoji široko rasprostranjeno uverenje da bi one u budućnosti trebalo da budu deo marokanske države.
Gagić smatra da se zbog toga aktuelni migrantski talas ne može posmatrati izolovano od širih političkih procesa.
„Kada pogledate odnose Maroka i SAD, pitanje Zapadne Sahare, odnose Španije i Vašingtona oko Gaze i činjenicu da se nešto slično već dogodilo 2021. godine, meni je teško da poverujem da je sve potpuno spontano. To je moja procena i moje viđenje situacije“, kaže on.
„Dva Maroka“
Ipak, prema njegovim rečima, nijedna politička kalkulacija ne bi bila moguća bez dubokog ekonomskog i socijalnog nezadovoljstva koje postoji među velikim delom marokanskog stanovništva.
Gagić ukazuje na paradoks savremenog Maroka – zemlje koja ulaže ogromna sredstva u infrastrukturu i želi da se predstavi kao regionalna (čak i kontinentalna) sila, ali istovremeno ima veliki broj mladih ljudi koji ne vide budućnost u sopstvenoj zemlji.
„Maroko pretenduje da bude regionalni lider ili čak kontinentalni lider i dosta ulaže. Grade brze pruge, imaju najbrži voz u Africi koji povezuje Tanger, Rabat i Kazablanku. Železničke stanice izgledaju kao nešto što je na nivou zapadne Evrope“, navodi on.
Međutim, iza te slike modernizacije postoji drugačija svakodnevica za veliki broj građana.
„Postoji Maroko za one koji imaju novca i postoji Maroko za Marokance koji nemaju novca. Veliki broj njih nema perspektivu i nema mesta u takvom Maroku“, ocenjuje Gagić.
On navodi da su nezaposlenost, posebno među mladima i visokoobrazovanima, neujednačen kvalitet obrazovanja i problemi u zdravstvenom sistemu među glavnim razlozima zbog kojih mnogi žele da odu.
„Veliki broj mladih želi da emigrira u Evropu, bilo da je to Španija, Francuska ili neka druga zemlja zapadne Evrope. To nije nova pojava. Novost je da to sada pokušavaju u tako velikom broju“, kaže on.
Očaj prevazilazi strah
Prema Gagićevim rečima, spremnost ljudi da rizikuju život prelaskom granice pokazuje dubinu problema.
„Možete da zamislite nivo nečijeg očaja ili nezadovoljstva kada je spreman da rizikuje sopstveni život da bi stigao negde odakle će ga možda odmah vratiti nazad. To pokazuje koliko je ozbiljan problem i koliko ljudi ne vide budućnost u svojoj zemlji“, kaže on.
On dodaje da se ne radi o ljudima koji ne vole svoju zemlju: Marokanci su generalno patriote, vole da ističu da su Marokanci, ali, istovremeno veliki broj njih ima veoma jaku želju da ode iz Maroka, objašnjava Gagić.
Zbog toga, zaključuje on, migrantsku krizu u Seuti treba razumeti kao posledicu preplitanja dva procesa – geopolitičkih interesa velikih sila i dugoročnih ekonomskih problema koji guraju veliki broj mladih ljudi ka Evropi.
Političke tenzije mogu biti okidač, ali osnovni razlog zbog kojeg desetine hiljada ljudi kreću ka granici jeste činjenica da veliki deo stanovništva već godinama ne vidi dovoljno razloga da ostane.
Pogledajte i:
