https://lat.sputnikportal.rs/20260730/ovo-je-vise-od-projekta-rusiji-se-preko-severne-afrike-otvaraju--kapije-mediterana-1201849868.html
Ovo je više od projekta: Rusiji se preko severne Afrike otvaraju – kapije Mediterana
Ovo je više od projekta: Rusiji se preko severne Afrike otvaraju – kapije Mediterana
Sputnik Srbija
Ponuda istočne Libije da ruske kompanije grade rafinerije logičan je nastavak sve intenzivnije saradnje Moskve i arapskog sveta. U trenutku kada se vodi... 30.07.2026, Sputnik Srbija
2026-07-30T22:17+0200
2026-07-30T22:17+0200
2026-07-30T22:17+0200
svet
svet
svet – politika
rusija
libija
haftar
nafta
rafinerija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/131/79/1317927_38:0:1000:541_1920x0_80_0_0_60af297cc174ee7f8531963621c8528a.jpg
Ovako ekonomista, profesor dr Snežana Šantić ocenjuje izjavu ministra za investicije vlade koju je imenovao parlament u Tobruku, Alija el Kaidija.„Ruskoj strani smo uputili niz predloga, pre svega u oblasti energetike. Rusija je jedna od vodećih zemalja u proizvodnji nafte. Predložili smo ruskim kompanijama da razmotre mogućnost izgradnje rafinerija u Libiji. Te rafinerije bi omogućile ruskoj strani da trguje naftnim derivatima sa teritorije Libije, a ne direktno iz Rusije“, rekao je El Kaidi.Libija neće biti jedinaPrema mišljenju Šantićeve, izgradnja ruskih rafinerija predstavljala bi više od običnog investicionog projekta – ukoliko bi ponuda bila realizovana, mogla bi da učvrsti rusko prisustvo u severnoj Africi i otvori Moskvi novu energetsku i logističku kapiju na Mediteranu i to u trenutku kada Zapad, raznim merama, od sankcija do piraterije, pokušava da ograniči ruski uticaj na svetskom energetskom tržištu.Ona smatra da Libija neće ostati jedina država koja će Rusiji ponuditi ovakav vid saradnje.Naša sagovornica podseća da SAD (i Izrael) pokušavaju da ostvare monopol nad svetskim putevima kojima prolaze resursi, među kojima je nafta najvažniji. Međutim, Donald Tramp i Benjamin Netanjahu su se, kako kaže, zaigrali u Persijskom zalivu.Geopolitički značaj ponudeU tom kontekstu posmatrano, El Kaidijeva ponuda ne može se svesti samo na poslovnu ideju. Ona ima mnogo širi geopolitički značaj i zato nije slučajna. Vlasti iz Tobruka ne nude Rusiji samo pristup nalazištima nafte, već žele da privuku kapital i tehnologiju za razvoj prerađivačke industrije.Libija izvozi ogromne količine sirove nafte, ali raspolaže ograničenim rafinerijskim kapacitetima. Izgradnjom novih rafinerija mnogo veći deo dodate vrednosti ostajao bi u zemlji, dok bi ruske kompanije dobile proizvodnu bazu na Mediteranu i mogućnost da učestvuju u obnovi ratom razrušene Libije.Posebno je zanimljiv deo izjave libijskog ministra u kojem kaže da bi ruska strana trgovala derivatima iz Libije, a ne direktno iz Rusije. Ta formulacija pokazuje da istočne vlasti žele da svoju teritoriju pretvore u regionalni energetski centar i logističku platformu za izvoz goriva prema Africi, Bliskom istoku i Mediteranu.Dve mogućnosti za realizaciju projektaŠantićeva smatra da postoje dva moguća modela realizacije posla. Prva je da se izgrade nove, a druga da se u Libiju iz drugih afričkih zemalja u delovima uvezu rafinerije koje su tamo postojale, a više ne rade. One bi, uz doradu u skladu sa novim tehnološkim trendovima bile montirane na libijskom tlu.Na pitanje, kada bi projekat mogao da bude realizovan, odgovara da je u ovom trenutku rano govoriti o rokovima.Najveće naftne rezerve u AfriciLibija je od svrgavanja Moamera Gadafija 2011. godine faktički podeljena na dva centra vlasti. Zapadnim delom zemlje upravlja Vlada nacionalnog jedinstva sa sedištem u Tripoliju, koju priznaju Ujedinjene nacije i koja uživa snažnu podršku Turske. Na istoku zemlje vlast imaju Predstavnički dom u Tobruku, vlada koju je imenovao parlament i Libijska nacionalna armija pod komandom feldmaršala Kalife Haftara.Upravo taj istočni deo zemlje, poznat po svom istorijskom imenu Kirenaika, predstavlja energetsko srce Libije. Na njenoj teritoriji nalaze se najveća naftna polja – Sarir, Mesla, Nafura i Vaha – kao i najvažniji izvozni terminali Ras Lanuf, Es Sider, Marsa el Brega i Tobruk, preko kojih se izvozi najveći deo libijske nafte.Libija raspolaže sa oko 48 milijardi barela dokazanih rezervi nafte, što je čini državom sa najvećim naftnim rezervama u Africi i jednom od deset vodećih u svetu. Većina tog bogatstva nalazi se upravo u istočnoj i centralnoj Libiji, na teritoriji pod kontrolom Haftarovih snaga. Zbog toga nije preterano reći da ko kontroliše Kirenaiku, u velikoj meri kontroliše i libijsku naftu.Proizvodnja nafte tek počela da se oporavljaPre nego što je izbio građanski rat i NATO intervencija dovela do Gadafijevog pada, Libija je proizvodila između 1,6 i 1,8 miliona barela nafte dnevno. Nafta je činila okosnicu privrede i donosila ogromne prihode državnom budžetu, dok je zemlja važila za jednog od najznačajnijih izvoznika kvalitetne lake sirove nafte u Evropu.Nakon rata usledili su višegodišnji sukobi različitih frakcija, blokade naftnih polja i terminala, kao i politička podela zemlje. U pojedinim periodima proizvodnja je padala na svega nekoliko stotina hiljada barela dnevno, a pojedina nalazišta mesecima nisu radila.Tek poslednjih godina proizvodnja se postepeno oporavlja i danas iznosi oko 1,4 miliona barela dnevno, ali je i dalje ispod nivoa iz Gadafijevog perioda. Stručnjaci smatraju da bi uz političku stabilnost i nova ulaganja Libija relativno brzo mogla ponovo da dostigne ili čak premaši predratni nivo proizvodnje.Rusija je posle svrgavanja i ubistva Gadafija izgubila milijarde dolara vredne ugovore koje je imala u Libiji. Međutim, od sredine prošle decenije Moskva postepeno obnavlja veze sa istočnim delom zemlje i administracijom koju predvodi Kalifa Haftar.Saradnja je u početku bila usmerena na politička i bezbednosna pitanja, da bi vremenom sve više dobijala ekonomsku dimenziju. Energetika je prirodno postala jedna od ključnih oblasti interesa, budući da Kirenaika raspolaže najvećim delom libijskih naftnih rezervi.Pogledajte i:
https://lat.sputnikportal.rs/20260729/ruskim-kompanijama-ponudjena-izgradnja-rafinerija-u-zemlji-sa-najvecim-rezervama-nafte-u-africi-1201816148.html
libija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Nikola Joksimović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Nikola Joksimović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Nikola Joksimović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
svet, svet – politika, rusija, libija, haftar, nafta, rafinerija
svet, svet – politika, rusija, libija, haftar, nafta, rafinerija
Ovo je više od projekta: Rusiji se preko severne Afrike otvaraju – kapije Mediterana
Ponuda istočne Libije da ruske kompanije grade rafinerije logičan je nastavak sve intenzivnije saradnje Moskve i arapskog sveta. U trenutku kada se vodi globalna borba za energente i resurse, sve više država otvara vrata Rusiji.
Ovako ekonomista, profesor dr Snežana Šantić ocenjuje izjavu ministra za investicije vlade koju je imenovao parlament u Tobruku, Alija el Kaidija.
„Ruskoj strani smo uputili niz predloga, pre svega u oblasti energetike. Rusija je jedna od vodećih zemalja u proizvodnji nafte. Predložili smo ruskim kompanijama da razmotre mogućnost izgradnje rafinerija u Libiji. Te rafinerije bi omogućile ruskoj strani da trguje naftnim derivatima sa teritorije Libije, a ne direktno iz Rusije“, rekao je El Kaidi.
Prema mišljenju Šantićeve, izgradnja ruskih rafinerija predstavljala bi više od običnog investicionog projekta – ukoliko bi ponuda bila realizovana, mogla bi da učvrsti rusko prisustvo u severnoj Africi i otvori Moskvi novu energetsku i logističku kapiju na Mediteranu i to u trenutku kada Zapad, raznim merama, od sankcija do piraterije, pokušava da ograniči ruski uticaj na svetskom energetskom tržištu.
„Dobri odnosi i način na koji Rusija već duže vreme radi sa arapskim zemljama, kao i činjenica da je veliki deo državnog i privatnog kapitala još mnogo pre ovog rata bio preusmeren u arapske zemlje, doveli su do toga da je ovo bio jedan logičan i normalan sled događaja“, kaže Šantićeva.
Ona smatra da Libija neće ostati jedina država koja će Rusiji ponuditi ovakav vid saradnje.
„Neće se to desiti samo ovde. Vrlo brzo ćemo videti još neke zemlje koje će na zvaničan način otvoriti vrata Rusiji, jer ne možemo da živimo na ovaj način, da imate monopol svega, da se uvozi preskup tečni gas iz Amerike i da pojedine zemlje nemaju stratešku pozadinu za svoju energetsku bezbednost“, ističe Šantićeva.
Naša sagovornica podseća da SAD (i Izrael) pokušavaju da ostvare monopol nad svetskim putevima kojima prolaze resursi, među kojima je nafta najvažniji. Međutim, Donald Tramp i Benjamin Netanjahu su se, kako kaže, zaigrali u Persijskom zalivu.
„To nije rat za teritorije, to je rat za kontrolu energenata, ovo je rat da bi oni kontrolisali protok energenata u svakom pogledu“, konstatuje ona.
Geopolitički značaj ponude
U tom kontekstu posmatrano, El Kaidijeva ponuda ne može se svesti samo na poslovnu ideju. Ona ima mnogo širi geopolitički značaj i zato nije slučajna. Vlasti iz Tobruka ne nude Rusiji samo pristup nalazištima nafte, već žele da privuku kapital i tehnologiju za razvoj prerađivačke industrije.
Libija izvozi ogromne količine sirove nafte, ali raspolaže ograničenim rafinerijskim kapacitetima. Izgradnjom novih rafinerija mnogo veći deo dodate vrednosti ostajao bi u zemlji, dok bi ruske kompanije dobile proizvodnu bazu na Mediteranu i mogućnost da učestvuju u obnovi ratom razrušene Libije.
Posebno je zanimljiv deo izjave libijskog ministra u kojem kaže da bi ruska strana trgovala derivatima iz Libije, a ne direktno iz Rusije. Ta formulacija pokazuje da istočne vlasti žele da svoju teritoriju pretvore u regionalni energetski centar i logističku platformu za izvoz goriva prema Africi, Bliskom istoku i Mediteranu.
Dve mogućnosti za realizaciju projekta
Šantićeva smatra da postoje dva moguća modela realizacije posla. Prva je da se izgrade nove, a druga da se u Libiju iz drugih afričkih zemalja u delovima uvezu rafinerije koje su tamo postojale, a više ne rade. One bi, uz doradu u skladu sa novim tehnološkim trendovima bile montirane na libijskom tlu.
„Imate toga u Africi. Postoje zemlje koje su nekada imale rafinerije ili su bile u pokušaju njihove izgradnje, pa iz raznih razloga to nije završeno. Ili će se graditi nove. To sada zavisi od dogovora“, objašnjava ona.
Na pitanje, kada bi projekat mogao da bude realizovan, odgovara da je u ovom trenutku rano govoriti o rokovima.
„Ne možemo sada da kažemo da li će to biti za godinu, dve ili pet godina. Zavisi gde će Libija dozvoliti izgradnju, kakvi će kapaciteti biti korišćeni, kako će se transportovati i kakav će biti konačan dogovor. Ali očekujemo da to ide relativno brzo“, kaže Šantićeva.
Najveće naftne rezerve u Africi
Libija je od svrgavanja Moamera Gadafija 2011. godine faktički podeljena na dva centra vlasti. Zapadnim delom zemlje upravlja Vlada nacionalnog jedinstva sa sedištem u Tripoliju, koju priznaju Ujedinjene nacije i koja uživa snažnu podršku Turske. Na istoku zemlje vlast imaju Predstavnički dom u Tobruku, vlada koju je imenovao parlament i Libijska nacionalna armija pod komandom feldmaršala Kalife Haftara.
Upravo taj istočni deo zemlje, poznat po svom istorijskom imenu Kirenaika, predstavlja energetsko srce Libije. Na njenoj teritoriji nalaze se najveća naftna polja – Sarir, Mesla, Nafura i Vaha – kao i najvažniji izvozni terminali Ras Lanuf, Es Sider, Marsa el Brega i Tobruk, preko kojih se izvozi najveći deo libijske nafte.
Libija raspolaže sa oko 48 milijardi barela dokazanih rezervi nafte, što je čini državom sa najvećim naftnim rezervama u Africi i jednom od deset vodećih u svetu. Većina tog bogatstva nalazi se upravo u istočnoj i centralnoj Libiji, na teritoriji pod kontrolom Haftarovih snaga. Zbog toga nije preterano reći da ko kontroliše Kirenaiku, u velikoj meri kontroliše i libijsku naftu.
Proizvodnja nafte tek počela da se oporavlja
Pre nego što je izbio građanski rat i NATO intervencija dovela do Gadafijevog pada, Libija je proizvodila između 1,6 i 1,8 miliona barela nafte dnevno. Nafta je činila okosnicu privrede i donosila ogromne prihode državnom budžetu, dok je zemlja važila za jednog od najznačajnijih izvoznika kvalitetne lake sirove nafte u Evropu.
Nakon rata usledili su višegodišnji sukobi različitih frakcija, blokade naftnih polja i terminala, kao i politička podela zemlje. U pojedinim periodima proizvodnja je padala na svega nekoliko stotina hiljada barela dnevno, a pojedina nalazišta mesecima nisu radila.
Tek poslednjih godina proizvodnja se postepeno oporavlja i danas iznosi oko 1,4 miliona barela dnevno, ali je i dalje ispod nivoa iz Gadafijevog perioda. Stručnjaci smatraju da bi uz političku stabilnost i nova ulaganja Libija relativno brzo mogla ponovo da dostigne ili čak premaši predratni nivo proizvodnje.
Rusija je posle svrgavanja i ubistva Gadafija izgubila milijarde dolara vredne ugovore koje je imala u Libiji. Međutim, od sredine prošle decenije Moskva postepeno obnavlja veze sa istočnim delom zemlje i administracijom koju predvodi Kalifa Haftar.
Saradnja je u početku bila usmerena na politička i bezbednosna pitanja, da bi vremenom sve više dobijala ekonomsku dimenziju. Energetika je prirodno postala jedna od ključnih oblasti interesa, budući da Kirenaika raspolaže najvećim delom libijskih naftnih rezervi.
