https://lat.sputnikportal.rs/20260730/da-li-zemlja-ima-skriveni-ritam-katastrofa-dokazi-su-sve-ubedljiviji-1201819975.html
Da li Zemlja ima skriveni ritam katastrofa: Dokazi su sve ubedljiviji
Da li Zemlja ima skriveni ritam katastrofa: Dokazi su sve ubedljiviji
Sputnik Srbija
Masovna izumiranja, ogromne vulkanske erupcije i okeani koji iznenada ostaju bez kiseonika na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog, osim katastrofalnih... 30.07.2026, Sputnik Srbija
2026-07-30T23:00+0200
2026-07-30T23:00+0200
2026-07-30T23:00+0200
nauka i tehnologija
svemir
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/1d/1201820345_0:60:1152:708_1920x0_80_0_0_270333e3adf850c02cf0daf6b1ee2072.jpg
Ipak, naučnici se već decenijama pitaju da li ti naizgled nepovezani događaji slede neki skriveni ritam koji se proteže kroz stotine miliona godina, piše Science Alert.Puls od 27,5 miliona godinaIdeja o dugoročnom ritmu u geološkoj istoriji Zemlje nije nova i o njoj se raspravlja još od osamdesetih godina prošlog veka.Tada su istraživanja prvi put ukazala na mogućnost da se masovna izumiranja i drugi ključni geološki događaji ponavljaju u pravilnim vremenskim razmacima. Iako su i kasnije studije uočavale slične obrasce, čitava ideja ostala je kontroverzna.Nova analiza, objavljena u časopisu Evolving Earth, ponovo preispituje te dokaze na osnovu savremenih geoloških vremenskih skala i statističkih metoda.Autori zaključuju da su dokazi o geološkom ciklusu od približno 27,5 miliona godina sve ubedljiviji. To upućuje na mogućnost da mnogi od najvećih preokreta u istoriji Zemlje nisu bile izolovane katastrofe, već deo povezanih, dugotrajnih procesa.Geolog Majkl Rampinosa Univerziteta u Njujorku analizirao je 89 ključnih geoloških događaja tokom poslednjih 260 miliona godina. U svom radu oslonio se na ranije objavljene podatke, koje je obradio koristeći ažurirane procene starosti stena i nove statističke analize.Njegov skup podataka obuhvata masovna izumiranja u morima, periode anoksije (nedostatka kiseonika) u okeanima, erupcije kontinentalnih bazalta, promene nivoa mora, izumiranja kopnenih kičmenjaka, promene u brzini širenja okeanskog dna i talase vulkanske aktivnosti. Svi ti podaci zajedno otkrivaju dominantnu periodičnost od oko 27,5 miliona godina, uz slabiji ciklus od približno 8,9 miliona godina.Potraga za uzrocimaNova analiza ne tvrdi da jedna geološka katastrofa neposredno izaziva drugu. Umesto toga, ona ukazuje da više Zemljinih sistema periodično reaguje na iste osnovne procese koji traju desetinama miliona godina, a koji još uvek nisu u potpunosti razjašnjeni.Jedan od mogućih pokretača ovog ritma mogao bi da se nalazi duboko u unutrašnjosti planete. Zemljin plašt neprestano se kreće, iako izuzetno sporo.Periodične promene u tom kretanju ili pojava takozvanih plaštnih perjanica (uzlaznih tokova vrelog materijala iz dubine Zemlje) mogle bi da utiču na vulkanizam, tektoniku ploča i druge geološke procese. Pošto su ti sistemi međusobno povezani, poremećaji koji nastaju u dubini mogli bi vremenom da se prenesu na površinu, okeane, klimu i biosferu.Čini se da se najpouzdanije određene starosti geoloških događaja, ekoloških kriza i masovnih izumiranja tokom poslednjih 260 miliona godina poklapaju sa prolaskom Zemlje preko središnje galaktičke ravni otprilike svakih 32 miliona godina.Druga hipoteza usmerena je na interakciju između površine i unutrašnjosti Zemlje. Dugoročne promene Zemljine orbite utiču na klimu i nivo mora, što dovodi do preraspodele ogromnih masa vode, leda i sedimenata. Rampino smatra da te promene opterećenja na površini mogu suptilno da menjaju napone u Zemljinoj kori i gornjem delu plašta, utičući tako na tektonsku i vulkansku aktivnost.Kosmičke hipotezeRampino razmatra i moguće uticaje koji dolaze izvan Zemlje, o čemu razmišlja još od osamdesetih godina.Dok Sunčev sistem kruži oko središta Mlečnog puta, on se periodično kreće iznad i ispod galaktičke ravni, a vreme tih prolazaka poklapa se sa najvećim geološkim previranjima na Zemlji. Neki istraživači pretpostavljaju da ti prolasci gravitaciono remete putanje kometa u udaljenom Ortovom oblaku, povećavajući verovatnoću udara velikih nebeskih tela.Još spekulativnija ideja jeste da bi Zemlja mogla povremeno da privlači čestice tamne materije, ukoliko je ona koncentrisana u blizini galaktičke ravni. Tokom miliona godina taj proces bi mogao da stvara dodatnu unutrašnju toplotu i tako utiče na geološku aktivnost. Za sada, međutim, ne postoje neposredni dokazi koji bi potvrdili bilo koji od ovih mehanizama.U radu su posebno analizirani i udari velikih asteroida. Iako nisu bili deo statističke analize 89 geoloških događaja, izgleda da se vreme nastanka nekoliko najvećih poznatih udarnih kratera poklapa sa predloženim ritmom od 27,5 miliona godina. Rampino ističe da ovo podudaranje zaslužuje dalja istraživanja, ali ne tvrdi da postoji neposredna uzročno-posledična veza.Otvorena naučna raspravaI dalje ostaje otvoreno pitanje da li ovaj prividni ciklus zaista predstavlja stvarnu osobinu Zemljine istorije. Prepoznavanje periodičnih obrazaca kroz stotine miliona godina izuzetno je složen zadatak. Geološki zapisi su nepotpuni, procene starosti drevnih događaja postaju sve nesigurnije što se ide dalje u prošlost, a statističke analize ponekad mogu da ukažu na prividne cikluse koji kasnije nestanu sa pojavom novih podataka.Rampino, ipak, zaključuje da se predložena periodičnost održala uprkos decenijama sve preciznijih merenja i sve većem broju dostupnih podataka. Pošto je ova ideja u suprotnosti sa dugo prihvaćenim tumačenjima geoloških zapisa, verovatno će i ubuduće biti predmet naučnih sporova.Ukoliko buduća istraživanja potvrde ovaj obrazac, to bi značilo da najveća geološka previranja nisu samo izolovane katastrofe razbacane kroz prošlost. Ona bi mogla biti odraz procesa koji se periodično ponavljaju i oblikuju našu planetu već stotinama miliona godina.Rezultati istraživanja objavljeni su u naučnom časopisu Evolving Earth.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
svemir
Da li Zemlja ima skriveni ritam katastrofa: Dokazi su sve ubedljiviji
Masovna izumiranja, ogromne vulkanske erupcije i okeani koji iznenada ostaju bez kiseonika na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog, osim katastrofalnih razmera.
Ipak, naučnici se već decenijama pitaju da li ti naizgled nepovezani događaji slede neki skriveni ritam koji se proteže kroz stotine miliona godina, piše Science Alert.
Puls od 27,5 miliona godina
Ideja o dugoročnom ritmu u geološkoj istoriji Zemlje nije nova i o njoj se raspravlja još od osamdesetih godina prošlog veka.
Tada su istraživanja prvi put ukazala na mogućnost da se masovna izumiranja i drugi ključni geološki događaji ponavljaju u pravilnim vremenskim razmacima. Iako su i kasnije studije uočavale slične obrasce, čitava ideja ostala je kontroverzna.
Nova analiza, objavljena u časopisu Evolving Earth, ponovo preispituje te dokaze na osnovu savremenih geoloških vremenskih skala i statističkih metoda.
Autori zaključuju da su dokazi o geološkom ciklusu od približno 27,5 miliona godina sve ubedljiviji. To upućuje na mogućnost da mnogi od najvećih preokreta u istoriji Zemlje nisu bile izolovane katastrofe, već deo povezanih, dugotrajnih procesa.
Geolog Majkl Rampinosa Univerziteta u Njujorku analizirao je 89 ključnih geoloških događaja tokom poslednjih 260 miliona godina. U svom radu oslonio se na ranije objavljene podatke, koje je obradio koristeći ažurirane procene starosti stena i nove statističke analize.
Njegov skup podataka obuhvata masovna izumiranja u morima, periode anoksije (nedostatka kiseonika) u okeanima, erupcije kontinentalnih bazalta, promene nivoa mora, izumiranja kopnenih kičmenjaka, promene u brzini širenja okeanskog dna i talase vulkanske aktivnosti. Svi ti podaci zajedno otkrivaju dominantnu periodičnost od oko 27,5 miliona godina, uz slabiji ciklus od približno 8,9 miliona godina.
Nova analiza ne tvrdi da jedna geološka katastrofa neposredno izaziva drugu. Umesto toga, ona ukazuje da više Zemljinih sistema periodično reaguje na iste osnovne procese koji traju desetinama miliona godina, a koji još uvek nisu u potpunosti razjašnjeni.
Jedan od mogućih pokretača ovog ritma mogao bi da se nalazi duboko u unutrašnjosti planete. Zemljin plašt neprestano se kreće, iako izuzetno sporo.
Periodične promene u tom kretanju ili pojava takozvanih plaštnih perjanica (uzlaznih tokova vrelog materijala iz dubine Zemlje) mogle bi da utiču na vulkanizam, tektoniku ploča i druge geološke procese. Pošto su ti sistemi međusobno povezani, poremećaji koji nastaju u dubini mogli bi vremenom da se prenesu na površinu, okeane, klimu i biosferu.
Čini se da se najpouzdanije određene starosti geoloških događaja, ekoloških kriza i masovnih izumiranja tokom poslednjih 260 miliona godina poklapaju sa prolaskom Zemlje preko središnje galaktičke ravni otprilike svakih 32 miliona godina.
Druga hipoteza usmerena je na interakciju između površine i unutrašnjosti Zemlje. Dugoročne promene Zemljine orbite utiču na klimu i nivo mora, što dovodi do preraspodele ogromnih masa vode, leda i sedimenata. Rampino smatra da te promene opterećenja na površini mogu suptilno da menjaju napone u Zemljinoj kori i gornjem delu plašta, utičući tako na tektonsku i vulkansku aktivnost.
Rampino razmatra i moguće uticaje koji dolaze izvan Zemlje, o čemu razmišlja još od osamdesetih godina.
Dok Sunčev sistem kruži oko središta Mlečnog puta, on se periodično kreće iznad i ispod galaktičke ravni, a vreme tih prolazaka poklapa se sa najvećim geološkim previranjima na Zemlji. Neki istraživači pretpostavljaju da ti prolasci gravitaciono remete putanje kometa u udaljenom Ortovom oblaku, povećavajući verovatnoću udara velikih nebeskih tela.
Još spekulativnija ideja jeste da bi Zemlja mogla povremeno da privlači čestice tamne materije, ukoliko je ona koncentrisana u blizini galaktičke ravni. Tokom miliona godina taj proces bi mogao da stvara dodatnu unutrašnju toplotu i tako utiče na geološku aktivnost. Za sada, međutim, ne postoje neposredni dokazi koji bi potvrdili bilo koji od ovih mehanizama.
U radu su posebno analizirani i udari velikih asteroida. Iako nisu bili deo statističke analize 89 geoloških događaja, izgleda da se vreme nastanka nekoliko najvećih poznatih udarnih kratera poklapa sa predloženim ritmom od 27,5 miliona godina. Rampino ističe da ovo podudaranje zaslužuje dalja istraživanja, ali ne tvrdi da postoji neposredna uzročno-posledična veza.
I dalje ostaje otvoreno pitanje da li ovaj prividni ciklus zaista predstavlja stvarnu osobinu Zemljine istorije. Prepoznavanje periodičnih obrazaca kroz stotine miliona godina izuzetno je složen zadatak. Geološki zapisi su nepotpuni, procene starosti drevnih događaja postaju sve nesigurnije što se ide dalje u prošlost, a statističke analize ponekad mogu da ukažu na prividne cikluse koji kasnije nestanu sa pojavom novih podataka.
Rampino, ipak, zaključuje da se predložena periodičnost održala uprkos decenijama sve preciznijih merenja i sve većem broju dostupnih podataka. Pošto je ova ideja u suprotnosti sa dugo prihvaćenim tumačenjima geoloških zapisa, verovatno će i ubuduće biti predmet naučnih sporova.
Ukoliko buduća istraživanja potvrde ovaj obrazac, to bi značilo da najveća geološka previranja nisu samo izolovane katastrofe razbacane kroz prošlost. Ona bi mogla biti odraz procesa koji se periodično ponavljaju i oblikuju našu planetu već stotinama miliona godina.
„Iako se ove ideje u geologiji još uvek smatraju marginalnim, one bi mogle predstavljati prve korake ka važnom konceptualnom proboju u naukama o Zemlji. Taj proboj prepoznaje globalnu povezanost velikih geoloških događaja, periodičnu prirodu geoloških zapisa i astronomske veze koje bi našu planetu mogle jasnije da smeste u njen stvarni kosmički okvir“, zaključuje Rampino.
Rezultati istraživanja objavljeni su u naučnom časopisu Evolving Earth.
