Tajna stara hiljadu godina: Ko je zapravo prvi doneo hrišćanstvo u Rusiju
© Sputnik / Pelagiya Tikhonova
/ Pratite nas
Rusija obeležava Dan krštenja ruskog naroda. Prema tradicionalnom shvatanju, ovaj prelomni događaj odigrao se 988. godine. Međutim, poslednjih godina istoričari pronalaze sve više dokaza da su crkve i sveštenici postojali na prostoru stare ruske države i pre tog perioda, što ukazuje na mogućnost da je hrišćanstvo bilo prihvaćeno znatno ranije.
„Vladimir je poslao glas po celom gradu, govoreći: 'Ako se neko sutra ne pojavi na reci, neka mi bude neprijatelj'. Čuvši to, narod je krenuo s radošću, veseleći se i govoreći: 'Da ovo nije dobro, ni knez ni boljari to ne bi prihvatili'“, navodi se u letopisu „Povest minulih leta“.
Odlomak iz „Povesti minulih leta“ govore o događajima iz 6496. godine od stvaranja sveta (988. godine od Hristovog rođenja). To je, verovatno, najpoznatiji istorijski izvor koji svedoči o krštenju Rusije.
Ali nije i jedini. Malo ko se danas seća da postoji i poslanica carigradskog patrijarha Fotija upućena njegovoj pastvi.
„Porobivši susedne narode i zbog toga se prekomerno uzgordivši, Rusi su digli ruku na Romejsko carstvo. Ali sada su i oni zamenili jelinsku i bezbožničku veru čistim hrišćanskim učenjem. U njima se rasplamsala takva žudnja za verom i revnost da su primili pastira i s velikom usrdnošću izvršavaju hrišćanske obrede“, ističe se u poslanici.
Postoji, međutim, jedan važan detalj: ovaj dokument napisan je 867. godine. Samo krštenje, prema mišljenju pojedinih istoričara, moglo je da se dogodi još ranije i dovodi se u vezu sa kneževima Askoldom i Dirom.
Prema mišljenju pojedinih stručnjaka, nakon pohoda na Carigrad, Rjurikovi ratnici su sa sobom doveli jednog vizantijskog episkopa. On je preveo mnoštvo ljudi u hrišćanstvo, i to na veoma neuobičajen način: bacio je Jevanđelje u vatru pred svima.
„Posle izvesnog vremena sveti svitak pronađen je netaknut, neoštećen i nimalo zahvaćen vatrom. Videvši to, varvari su bez oklevanja počeli da se krštavaju,“ piše hroničar.
Štaviše, ako je verovati predanju, za vreme Askolda i Dira u Kijevu je podignuta i prva crkva.
Između želja i stvarnosti
Rasprava o tom pitanju ne jenjava. Dodatni problem predstavlja činjenica da vizantijski izvori često protivreče jedni drugima. Tako se u priči o „Fotijevom krštenju“ posebno naglašava masovni karakter „obraćenja Rusa“ u novu veru. Međutim, već posle samo nekoliko decenija drugi hroničar stanovnike Kijevske Rusije naziva „mračnim paganima“.
Za to postoji više objašnjenja. Prema mišljenju ruskog istoričara Igora Frojanova, Grci su jednostavno „predstavljali su želje kao stvarnost“.
„Iza preuveličanih vesti o ‘krštenju Rusije’ i uspostavljanju ruske eparhije krili su se prvi pokušaji vizantijskih misionara da propovedaju hrišćanstvo među istočnim Slovenima“, pisao je naučnik u jednom od svojih radova na tu temu.
Međutim, napori Grka nisu doneli željeni rezultat: „Rusija je još neko vreme ostajala u okrilju paganstva.“
S druge strane, poznato je da su do sredine 10. veka mnogi predstavnici staroruskog plemstva već ispovedali hrišćanstvo. O tome svedoči odlomak iz „Povesti minulih leta“ o mirovnom sporazumu koji je 944. godine sklopljen između kneza Igora i Carigrada.
„Mi smo ovaj sporazum napisali na dve hartije, jedna se čuva kod nas, careva, na njoj su zabeleženi krst i naša imena, a na drugoj imena vaših poslanika i trgovaca. Mi pak, oni među nama koji su kršteni, zakleli smo se u sabornoj crkvi pred časnim krstom i ovom poveljom da ćemo poštovati sve što je u njoj napisano i da ništa od toga nećemo prekršiti“, ukazuje se u mirovnom sporazumu.
Štaviše, Igorova supruga, kneginja Olga, deset godina posle njegove pogibije takođe je primila hrišćanstvo. Malo ko zna da je njen plan bio da celu Rusiju preobrati u novu veru. U tu svrhu čak su poslani izaslanici sa molbom da se pošalje episkop. Ali ne u Vizantiju.
Obraćanje Zapadu
U 10. veku hrišćanstvo još nije bilo podeljeno na pravoslavlje i katoličanstvo. Ipak, tenzije između zapadnih i istočnih hrišćanskih zajednica već su rasle. Rimski papa i carigradski patrijarh vodili su borbu za zone uticaja nad najvećim političkim tvorevinama u Evropi, a među njima su bila i slovenska plemena.
U tadašnjim okolnostima, Olga nije želela samo da pokrsti svoj narod, već i da obezbedi podršku Rima i Vizantije. I najpre se obratila Zapadu.
„Izaslanici Jelene (imena koje je kneginja Olga dobila prilikom krštenja), kraljice Rusa, koja je primila krštenje u Carigradu za vreme vizantijskog cara Romana, pojavili su se pred kraljem (Otonom I) i, pod lažnim izgovorom (kako se kasnije ispostavilo; naime, obezbedili su prijem putem obmane), zatražili da se za njihov narod postave episkop i sveštenici”, beleži nemačka „Hronika“ Reginoa iz Prima.
Odlučeno je da se pošalje izvesni monah Libucije iz opatije u Majncu. Ali on iz nekih razloga nije stigao do Rusije. Umesto njega, za episkopa je postavljen drugi Nemac Adalbert, koji je 961. godine stigao u Kijev. Do tada je tamo već vladao Olgin sin Svjatoslav – veliki protivnik hrišćanstva.
„Propovednik je bio prinuđen da pobegne nakon što su njegovi saputnici ubijeni”, napisao je francuski istoričar Žorž Fesel. Verska misija Zapada u Rusi doživela je neuspeh.
Nije prošlo bez Vikinga
Skoro deceniju i po kasnije, islandski monah Torvald Kodranson stigao je u Kijev. Tamo je sreo sunarodnika Olava Trigvasona (budućeg norveškog kralja), koji je služio u pratnji kneza Vladimira.
Prema mišljenju brojnih istraživača, misionar je ovog čoveka preveo u hrišćanstvo „po grčkom obredu”. On je kasnije uticao na vladara Rusa. To posredno potvrđuje „Povest minulih leta“, u kojoj se pominje izvesni Varjag koji je „sanjao o raju i paklu”. Čak je moguće da je Olav kasnije putovao kao izaslanik u Carigrad tokom čuvenog „izbora vere”.
To se ne može tvrditi sa sigurnošću. Međutim, već krajem 10. veka u Kijevu i drugim gradovima postojale su hrišćanske zajednice. A monah Torvald je, kako su stručnjaci utvrdili, postao prvi episkop Polocka.
Ipak, ostaje jedna nedoumica. Vizantijski izvori, inače poznati po preciznom beleženju datuma, slažu se da je upravo 988. godina bila godina pokrštavanja Rusi. Savremeni istoričari smatraju da je Vladimirovo krštenje imalo snažan politički karakter: novu veru su najpre prihvatili kneževski krugovi, boljari, kneževa družina i gradsko stanovništvo.
Što se tiče običnog naroda, taj proces je mogao da se oduži godinama, pa čak i decenijama. Stanovništvo, naročito u ruralnim krajevima, nije žurilo da napusti paganizam.
Ipak, činjenica ostaje: do 988. godine hrišćanstvo je u Rusiji već bilo dobro poznato. Knez Vladimir je na kraju rešio to pitanje - njegov odlučujući doprinos procesu hristijanizacije je nesporan.
Pogledajte i:
