https://lat.sputnikportal.rs/20260727/revolucionara-je-pregazilo-vreme-ali-ne-i-njegove-ideje-sport-marselo-bijelsa-fudbal-svetsko-prvenstvo-mundijal-2026-1200801473.html
Revolucionara je pregazilo vreme, ali ne i njegove ideje
Revolucionara je pregazilo vreme, ali ne i njegove ideje
Sputnik Srbija
Eliminacija Urugvaja već u grupnoj fazi Svetskog prvenstva predstavlja jedno od najvećih razočaranja turnira, ali je istovremeno ponovo otvorila staru raspravu –... 27.07.2026, Sputnik Srbija
2026-07-27T11:12+0200
2026-07-27T11:12+0200
2026-07-27T11:12+0200
mundijal 2026
sp 2026 – skener
sport
fudbal
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/06/1d/1200801316_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_fbfbb8282d76ca10ce05e87b7cb4b105.jpg
Argentinski stručnjak već decenijama uživa status jednog od najuticajnijih trenera modernog fudbala. Njegove ideje inspirisale su generacije trenera, od Pepa Gvardiole do Maurisija Poketina i Lionela Skalonija. Međutim, posle neuspeha sa Argentinom 2002. godine, eliminacije Čilea u osmini finala 2010. i sada ispadanja Urugvaja već posle grupne faze, sve je više onih koji se pitaju da li je vreme pregazilo čoveka koji je promenio način na koji mnogi razmišljaju o fudbalu.Urugvaj je u grupi osvojio samo dva boda, remizirao je sa Saudijskom Arabijom i Zelenortskim Ostrvima, a zatim izgubio od Španije. Tako je Bijelsa upisao treću eliminaciju na Svetskim prvenstvima, a statistika mu nije nimalo naklonjena – u deset utakmica na mundijalima ostvario je svega tri pobede.Ipak, problem nije bio u onome što je Urugvaj radio bez lopte.Gde je zapelo?Bijelsin prepoznatljiv sistem visokog presinga, orijentisan na čoveka, ponovo je dobro funkcionisao. Za razliku od ekstremnog presinga koji koristi Đan Pjero Gasperini, Bijelsa najpre ostavlja jednog protivničkog igrača slobodnim, dok dodatni defanzivac obezbeđuje poslednju liniju. Tek kada protivnik pronađe tog slobodnog igrača, Urugvaj agresivno iskorači i praktično pređe u igru „čovek na čoveka“. Upravo je ta organizacija igre bez lopte jedan od razloga što Urugvaj tokom turnira nije ostavljao utisak ekipe koja se lako brani.Problem je nastajao kada bi lopta došla u noge Urugvaja.Kao i tokom čitave karijere, Bijelsa je insistirao na formaciji 4-3-3, sa izuzetno ofanzivnim bekovima, krilnim napadačima koji ulaze u sredinu i velikim brojem igrača u poslednjoj liniji protivnika. U pojedinim fazama napada Urugvaj je praktično napadao u formaciji 2-1-7 – sa samo dvojicom štopera i jednim zadnjim veznim iza lopte, dok je čak sedam fudbalera napadalo poslednju liniju rivala.Takav pristup predstavlja ogroman problem za svaku odbranu, ali istovremeno ostavlja ogroman prostor iza leđa napadačkog bloka. Ako protivnik preseče akciju ili očisti centaršut, ostaju veliki prostori za kontranapad, a samo trojica igrača zadužena su da zaustave tranziciju.Upravo je to bio jedan od najvećih problema Urugvaja na ovom turniru.Bijelsine ekipe tradicionalno pokušavaju da napreduju preko bokova, uz stalne rotacije, utrčavanja i kombinacije sa „trećim igračem“. Zato koristi klasična krila na prirodnim stranama, kako bi mogla da ulaze iza odbrane i šalju upotrebljive centaršuteve.Međutim, tokom ovog Mundijala Urugvaj je praktično ostao bez alternative. Većina prilika dolazila je upravo posle centaršuteva, dok je igre kroz sredinu bilo veoma malo.Razloga za to bilo je više.Pre svega, povreda Đorđijana de Araskaete pokazala se kao ogroman udarac. Upravo je on igrač sposoban da prima loptu između linija i organizuje napad u završnoj trećini terena.Zapelo je...Drugi problem bio je način na koji je Bijelsa koristio Rodriga Bentankura i Federika Valverdea.Umesto da diktiraju igru iz dubine, obojica su često završavali gotovo u poslednjoj liniji napada. Valverde je u pojedinim fazama prve utakmice izgledao kao desno krilo, dok je Bentankur igrao daleko više nego što odgovara njegovim karakteristikama.To je posebno zanimljivo ako se zna da je Bijelsa samo nekoliko meseci ranije pronašao mnogo bolji balans. Tada je Bentankur igrao kao zadnji vezni, Valverde kao „osmica“, a De Araskaeta kao klasična „desetka“. Ta postavka je omogućavala da sva trojica igraju na pozicijama koje najbolje koriste njihove kvalitete.Na Svetskom prvenstvu ta ravnoteža je nestala.Naravno, na to su uticale i okolnosti. Bez De Araskaete, a uz želju da zadrži ekstremno ofanzivan pristup, Bijelsa je bio prinuđen na kompromise koji su, ispostavilo se, više naškodili nego pomogli ekipi.Zato mnogi smatraju da problem nije bio u intenzitetu igre, po kojem su Bijelsine ekipe oduvek poznate.Naprotiv.Protiv Španije Urugvaj je možda bio čak i previše agresivan. Ono što mu je nedostajalo bila je jasna ideja kako da stvori prilike kada protivnik zatvori bokove i onemogući igru po širini.To je ujedno i najveća kritika koja se danas upućuje Bijelsi.Fudbal se promenio. Kalendar je nikada gušći, igrači igraju više utakmica nego ikada, a sistem koji zahteva neprestano kretanje, ogromne međusobne distance i konstantan visok intenzitet sve je teže održati, posebno na klupskom nivou.Sam Bijelsa više puta je govorio da oseća kako je fudbal postao industrija u kojoj novac sve češće potiskuje ljubav prema igri. Njegova pedantnost, opsesivnost detaljima i beskompromisni zahtevi prema igračima upravo su ono što ga je učinilo legendom, ali možda i ono što mu danas najviše otežava rad.Ironija je u tome što je njegov uticaj na moderni fudbal veći nego što rezultati pokazuju.Ali se i dalje kotrlja!Dok Bijelsa napušta Svetsko prvenstvo već posle grupne faze, u nokaut rundi ostaju treneri koji su godinama isticali da su upravo njegove ideje oblikovale njihove karijere. Svetski šampion Lionel Skaloni, selektor Sjedinjenih Američkih Država Maurisio Početino i selektor Ekvadora Sebastijan Bekasese samo su neki od njegovih učenika.Bekasese je čak otišao korak dalje – na leđima nosi tetovažu Marsela Bijelse, kao simbol čoveka koji mu je promenio život i trenersku filozofiju.Zato se posle eliminacije Urugvaja ne postavlja pitanje da li je Marselo Bijelsa veliki trener. To je odavno nesporno.Pravo pitanje glasi: da li je fudbal koji je nekada bio ispred svog vremena danas postao suviše zahtevan za igru koja se promenila brže nego njegov tvorac?Ako je ovo zaista bio Bijelsin poslednji nastup na Svetskom prvenstvu, onda se jednoj od najvećih trenerskih karijera moderne ere teško može poželeti ovako skroman epilog, ali njegove ideje nastaviće da žive kroz generacije trenera koje je inspirisao.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
sp 2026 – skener, sport, fudbal
sp 2026 – skener, sport, fudbal
Revolucionara je pregazilo vreme, ali ne i njegove ideje
Eliminacija Urugvaja već u grupnoj fazi Svetskog prvenstva predstavlja jedno od najvećih razočaranja turnira, ali je istovremeno ponovo otvorila staru raspravu – da li je fudbalska filozofija Marsela Bijelse i dalje sposobna da donosi rezultate na najvišem nivou?
Argentinski stručnjak već decenijama uživa status jednog od najuticajnijih trenera modernog fudbala. Njegove ideje inspirisale su generacije trenera, od Pepa Gvardiole do Maurisija Poketina i Lionela Skalonija.
Međutim, posle neuspeha sa Argentinom 2002. godine, eliminacije Čilea u osmini finala 2010. i sada ispadanja Urugvaja već posle grupne faze, sve je više onih koji se pitaju da li je vreme pregazilo čoveka koji je promenio način na koji mnogi razmišljaju o fudbalu.
Urugvaj je u grupi osvojio samo dva boda, remizirao je sa Saudijskom Arabijom i Zelenortskim Ostrvima, a zatim izgubio od Španije.
Tako je Bijelsa upisao treću eliminaciju na Svetskim prvenstvima, a statistika mu nije nimalo naklonjena – u deset utakmica na mundijalima ostvario je svega tri pobede.
Ipak, problem nije bio u onome što je Urugvaj radio bez lopte.
Bijelsin prepoznatljiv sistem visokog presinga, orijentisan na čoveka, ponovo je dobro funkcionisao. Za razliku od ekstremnog presinga koji koristi Đan Pjero Gasperini, Bijelsa najpre ostavlja jednog protivničkog igrača slobodnim, dok dodatni defanzivac obezbeđuje poslednju liniju.
Tek kada protivnik pronađe tog slobodnog igrača, Urugvaj agresivno iskorači i praktično pređe u igru „čovek na čoveka“. Upravo je ta organizacija igre bez lopte jedan od razloga što Urugvaj tokom turnira nije ostavljao utisak ekipe koja se lako brani.
Problem je nastajao kada bi lopta došla u noge Urugvaja.
Kao i tokom čitave karijere, Bijelsa je insistirao na formaciji 4-3-3, sa izuzetno ofanzivnim bekovima, krilnim napadačima koji ulaze u sredinu i velikim brojem igrača u poslednjoj liniji protivnika.
U pojedinim fazama napada Urugvaj je praktično napadao u formaciji 2-1-7 – sa samo dvojicom štopera i jednim zadnjim veznim iza lopte, dok je čak sedam fudbalera napadalo poslednju liniju rivala.
Takav pristup predstavlja ogroman problem za svaku odbranu, ali istovremeno ostavlja ogroman prostor iza leđa napadačkog bloka. Ako protivnik preseče akciju ili očisti centaršut, ostaju veliki prostori za kontranapad, a samo trojica igrača zadužena su da zaustave tranziciju.
Upravo je to bio jedan od najvećih problema Urugvaja na ovom turniru.
Bijelsine ekipe tradicionalno pokušavaju da napreduju preko bokova, uz stalne rotacije, utrčavanja i kombinacije sa „trećim igračem“. Zato koristi klasična krila na prirodnim stranama, kako bi mogla da ulaze iza odbrane i šalju upotrebljive centaršuteve.
Međutim, tokom ovog Mundijala Urugvaj je praktično ostao bez alternative. Većina prilika dolazila je upravo posle centaršuteva, dok je igre kroz sredinu bilo veoma malo.
Razloga za to bilo je više.
Pre svega, povreda Đorđijana de Araskaete pokazala se kao ogroman udarac. Upravo je on igrač sposoban da prima loptu između linija i organizuje napad u završnoj trećini terena.
Drugi problem bio je način na koji je Bijelsa koristio Rodriga Bentankura i Federika Valverdea.
Umesto da diktiraju igru iz dubine, obojica su često završavali gotovo u poslednjoj liniji napada. Valverde je u pojedinim fazama prve utakmice izgledao kao desno krilo, dok je Bentankur igrao daleko više nego što odgovara njegovim karakteristikama.
To je posebno zanimljivo ako se zna da je Bijelsa samo nekoliko meseci ranije pronašao mnogo bolji balans. Tada je Bentankur igrao kao zadnji vezni, Valverde kao „osmica“, a De Araskaeta kao klasična „desetka“. Ta postavka je omogućavala da sva trojica igraju na pozicijama koje najbolje koriste njihove kvalitete.
Na Svetskom prvenstvu ta ravnoteža je nestala.
Naravno, na to su uticale i okolnosti. Bez De Araskaete, a uz želju da zadrži ekstremno ofanzivan pristup, Bijelsa je bio prinuđen na kompromise koji su, ispostavilo se, više naškodili nego pomogli ekipi.
Zato mnogi smatraju da problem nije bio u intenzitetu igre, po kojem su Bijelsine ekipe oduvek poznate.
Protiv Španije Urugvaj je možda bio čak i previše agresivan. Ono što mu je nedostajalo bila je jasna ideja kako da stvori prilike kada protivnik zatvori bokove i onemogući igru po širini.
To je ujedno i najveća kritika koja se danas upućuje Bijelsi.
Fudbal se promenio. Kalendar je nikada gušći, igrači igraju više utakmica nego ikada, a sistem koji zahteva neprestano kretanje, ogromne međusobne distance i konstantan visok intenzitet sve je teže održati, posebno na klupskom nivou.
Sam Bijelsa više puta je govorio da oseća kako je fudbal postao industrija u kojoj novac sve češće potiskuje ljubav prema igri. Njegova pedantnost, opsesivnost detaljima i beskompromisni zahtevi prema igračima upravo su ono što ga je učinilo legendom, ali možda i ono što mu danas najviše otežava rad.
Ironija je u tome što je njegov uticaj na moderni fudbal veći nego što rezultati pokazuju.
Dok Bijelsa napušta Svetsko prvenstvo već posle grupne faze, u nokaut rundi ostaju treneri koji su godinama isticali da su upravo njegove ideje oblikovale njihove karijere. Svetski šampion Lionel Skaloni, selektor Sjedinjenih Američkih Država Maurisio Početino i selektor Ekvadora Sebastijan Bekasese samo su neki od njegovih učenika.
Bekasese je čak otišao korak dalje – na leđima nosi tetovažu Marsela Bijelse, kao simbol čoveka koji mu je promenio život i trenersku filozofiju.
Zato se posle eliminacije Urugvaja ne postavlja pitanje da li je Marselo Bijelsa veliki trener. To je odavno nesporno.
Pravo pitanje glasi: da li je fudbal koji je nekada bio ispred svog vremena danas postao suviše zahtevan za igru koja se promenila brže nego njegov tvorac?
Ako je ovo zaista bio Bijelsin poslednji nastup na Svetskom prvenstvu, onda se jednoj od najvećih trenerskih karijera moderne ere teško može poželeti ovako skroman epilog, ali njegove ideje nastaviće da žive kroz generacije trenera koje je inspirisao.
