Štit protiv balističkih raketa: Još jedan projekat briselskih elita za stvaranje evropske superdržave
© AP Photo / Virginia Mayo
Pratite nas
Najavljeno formiranje „antibalističke koalicije“, koju će činiti Ukrajina i devet evropskih država, predstavlja pokušaj postepenog uključivanja Kijeva u zajedničku evropsku odbrambenu arhitekturu, mimo formalnog članstva u NATO-u, smatra bivši oficir švedskih oružanih snaga i protivvazduhoplovne odbrane Mikael Valterson.
Kako navodi on dalje, čitav projekat je istovremeno i korak ka dubljoj političkoj integraciji Evropske unije.
Iako se novoformirana „antibalistička koalicija“ predstavlja kao isključivo odbrambena inicijativa, Valterson ocenjuje da je njen pravi značaj mnogo širi od zaštite od balističkih raketa.
Prema njegovim rečima, većina vojnih saveza formalno ima odbrambeni karakter, ali se suština menja kada se uspostavi mreža međusobno povezanih bezbednosnih mehanizama.
"Antibalistička koalicija formalno nije vojni savez, ali u praksi jedinstvena evropska arhitektura protivraketne odbrane jeste savez. Ako bi neka država bila napadnuta balističkim raketama, za njenu odbranu koristili bi se zajednički kapaciteti svih članica. To je očigledan pokušaj najproukrajinskijih evropskih država da Ukrajinu posredno uključe u zajedničku evropsku odbrambenu strukturu i tako zaobiđu moguće veto mehanizme koji bi sprečili njeno pristupanje NATO-u", smatra Valterson.
On ukazuje da Evropa još nema tehnološku i industrijsku osnovu za samostalnu izgradnju sveobuhvatnog sistema protivraketne odbrane.
Kako objašnjava, evropska industrija trenutno raspolaže ograničenim kapacitetima za proizvodnju savremenih raketa zemlja–vazduh, dok je proizvodnja najnaprednijih sistema i dalje zavisna od Sjedinjenih Američkih Država i Izraela.
"Nemačka je dobila licencu za proizvodnju starijih raketa „Patriot“ PAC-2, ali razgovori o proizvodnji modernijih PAC-3 raketa nisu napredovali. Evropa je i dalje zavisna od američkih raketa „Patriot“ i izraelskog sistema „Erou 3“. Biće potrebno najmanje deset godina, a verovatno i više, da evropske države razviju sopstvene proizvodne kapacitete za najsavremenije sisteme protivraketne odbrane", ocenjuje on.
Osvrćući se na ulogu Ukrajine u budućoj koaliciji, Valterson smatra da je njen značaj u velikoj meri zasnovan na percepciji borbenog iskustva, ali dovodi u pitanje pouzdanost podataka koje Kijev saopštava o efikasnosti svoje protivvazduhoplovne odbrane.
"Mnogi Evropljani, koji nemaju sopstveno borbeno iskustvo, visoko cene Ukrajinu zbog njenih navodnih uspeha na bojnom polju. Veliki deo tog ugleda zasniva se na informacijama koje dolaze iz Ukrajine, a one su deo pažljivo osmišljene strategije informacionog ratovanja", tvrdi Valterson.
Prema njegovoj oceni, ukrajinske tvrdnje da je oboreno 80 do 90 odsto ruskih raketa „Iskander“, kao i približno polovina hipersoničnih raketa „Kinžal“, nisu realne.
"U stvarnosti je procenat uspešnih presretanja verovatno ispod 30 odsto kod „Iskandera“, dok je kod „Kinžala“ znatno manji. I takvi rezultati postižu se samo upotrebom ogromnog broja raketa-presretača", navodi on.
Iako ne spori da će se evropski sistem protivraketne odbrane vremenom razvijati, Valterson smatra da će njegovi konkretni vojni efekti u narednoj deceniji biti ograničeni.
"Ovaj program je dugoročni projekat, ali će tokom narednih deset godina imati veoma ograničenu praktičnu primenu. Istovremeno, predstavlja još jedan deo projekta briselskih elita za stvaranje evropske superdržave, koja bi postepeno zamenila nacionalne države većim stepenom integracije na evropskom nivou. Pored toga, cilj mu je usmeravanje većih finansijskih sredstava ka evropskoj odbrambenoj industriji, ali i sve dublje uključivanje Ukrajine u evropske vojne i političke integracije", zaključuje Valterson.
