https://lat.sputnikportal.rs/20260712/goran-gocic-mozda-srbija-ne-moze-da-promeni-svet-ali-moze-da-promeni-sebe-1201174107.html

Goran Gocić: Možda Srbija ne može da promeni svet, ali može da promeni sebe

Goran Gocić: Možda Srbija ne može da promeni svet, ali može da promeni sebe

Sputnik Srbija

Vrlo je teško rasturiti jednu zemlju ako u njoj ne postoje dovoljno jake snage koje će to učiniti iznutra. Zavere uspevaju samo tamo gde za njih postoji plodno... 12.07.2026, Sputnik Srbija

2026-07-12T09:15+0200

2026-07-12T09:15+0200

2026-07-12T09:15+0200

kultura

kultura

intervju

goran gocić

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/06/1a/1125746759_0:0:1271:716_1920x0_80_0_0_c0ebf7b9bb21f26d2d7751df31389251.png

Izdavačka kuća „Kosmos“ objavila je novi roman Gorana Gocića „Fikser“, autofikciju u kojoj su, kroz prizmu ljubavne priče, spojeni iskustvo jedne generacije i svedočanstvo o godinama u kojima se raspadala jedna država, a nastajali novi identiteti.Glavni junak nosi ime svog autora, radio je kao fikser, odnosno asistent za strane novinare, tokom ratnih godina i kreće se kroz prostor u kojem se prepliću ljubav i nasilje, Eros i Tanatos, privatna drama i velika istorija.Može li ljubavna priča da ispriča istoriju jedne zemlje? Koliko vremena treba da prođe da bi ratno iskustvo postalo tema književnosti? Gde se završava autobiografija, a gde počinje roman? O tome razgovaramo s Goranom Gocićem.Fikser je, kako ste sami objasnili, najniži rang u novinarstvu, odnosno u ratnom izveštavanju. Vi ste se tim zanimanjem bavili dve godine, iako ste bili pre svega prevodilac. Koliko je sama figura fiksera, kao naslov romana, simbolična? Da li je glavni junak u svim tim velikim događajima - kao neka vrsta potrčka - simbol običnog čoveka koji je nemoćan pred istorijom?- Čini mi se da je to dobar ugao. Ja sam postao fikser 1990. godine, na čuvenom Četrnaestom kongresu Saveza komunista Jugoslavije. To mi je bio prvi fikserski zadatak. Živo se toga sećam. Ima celo poglavlje o tome. Naravno, možemo da čitamo memoare Bila Klintona iz tog vremena ili memoare drugih aktera. Mnogo je pisano o jugoslovenskom građanskom ratu, i velikih i malih učesnika. Međutim, ti uglovi su, uglavnom, pomalo nadobudni. Meni je bio zanimljiv jedan, uslovno rečeno, hrabalovski ugao — ugao malog čoveka koji sve to posmatra iz žablje perspektive. Iz tog ugla se, čini mi se, istorija najbolje vidi. Nije isto kada vam istoriju priča Čerčil i kada vam je priča neki običan engleski vojnik koji je bio u rovovima. Ovo je, dakle, rovovski izveštaj, bar ga ja tako vidim. I moj junak jeste čovek sa strane. On ne donosi odluke, nego ih trpi. On čak i ne ratuje direktno, nego u svemu tome učestvuje kao svedok i saradnik. Iskustvo je pokazalo da su upravo takvi junaci najbolji svedoci.Roman nas vraća u turbulentne devedesete, do najsitnijih detalja. Podseća nas i na neke, iz današnje perspektive, gotovo neverovatne pojave — poput piramidalne štednje, novčanica s bezbroj nula... Prikazujete kako su strani mediji izveštavali o ratu, kako se sve zahuktavalo, šta su govorili domaći i strani političari, ali sve je to ispričano kroz ugao glavnog junaka, kroz njegove dijaloge i doživljaje. Koliko je bilo teško uklopiti dokumentarni materijal u književni tekst?- Jedan detalj jeste bio težak. Kao novinar sam već pisao o mnogim od tih stvari. Između ostalog i o piramidalnom bankarstvu. To je bio regionalni fenomen. Pojavio se u mnogim zemljama regiona — u Srbiji, zatim u Rumuniji, Albaniji, Rusiji... Veoma je zanimljivo kada počnete da proučavate sve to. Na Zapadu je već bilo poznato da je reč o prevari, ali kao da smo mi morali sve to ponovo da proživimo. Kao da nismo mogli da iskoristimo tuđe iskustvo. Prišli smo svemu tome s nekom nevinošću, kao da se nikada ranije nije dogodilo. Ono što je bilo teško jeste prelazak iz novinarskog jezika u jezik fikcije.U čemu je razlika?- Vrlo je teško to racionalno objasniti. I danas pišem tekstove u prvom licu. Pozivam se na anegdote, govorim „ja“, ali je intonacija drugačija. U novinarstvu čovek mora da se osloni na činjenice, mora da teži istini. U fikciji sve mora da bude u funkciji razmišljanja glavnog junaka, njegovog pogleda na svet. Sve mora da bude ispričano iz njegove perspektive. U novinarskom tekstu nemate junaka. Vi nešto tvrdite, dolazite do zaključaka, iznosite činjenice i brojeve. U romanu, međutim, junak mora da ima svoj jezik, uverenja, emocije. To je suštinska razlika. Praktično sam morao iznova da napišem iste stvari, samo potpuno drugačijim jezikom. Čovek pomisli da može jednostavno da uzme dobar novinarski tekst i ubaci ga u roman. To uopšte ne funkcioniše.U romanu se često osvrćete na istorijske činjenice, na postupke naših i stranih političara, govorite o ratnoj propagandi i propustima koji su možda mogli da se izbegnu. Da nije bilo svih tih grešaka na koje nas podsećate, da li bi se ipak sve dogodilo isto? Da li je taj rat, zapravo, bio neminovnost, bez obzira na to kako su postupali politički akteri, obični ljudi i svi ostali?- Mislim da smo mi u Srbiji skloni defetizmu i verovanju u sudbinu. Kao da su to neke sile koje su neumoljive i protiv kojih ništa ne možemo. Ja se s tim uopšte ne slažem. Sloboda je potpuna i ono što uradimo — to će se i dogoditi. Mi smo glavni akteri sopstvene istorije. Vrlo je teško rasturiti jednu zemlju ako u njoj ne postoje dovoljno jake snage koje će to iznutra uraditi. Naši izgovori su, međutim, najčešće da je uvek neko drugi kriv. Da je neko drugi sve organizovao ili skrojio zaveru protiv nas. Naravno da i toga ima. Ali zavere uspevaju samo tamo gde za njih postoji plodno tlo.Upravo sam na to i mislila - da li smo mi kao društvo takvi da sve to nije moglo da se izbegne? Koliko mi iz tih grešaka zaista učimo? Da li ta kataklizma, na neki način, proizlazi iz našeg mentaliteta?- To je stvarno dobro pitanje. Verovatno proizlazi. I to verovanje u sudbinu, to političko sujeverje, takođe je deo našeg karaktera. Ja verujem da možemo da menjamo sudbinu, da utičemo na stvari, ali kao da imamo neko unutrašnje ograničenje koje proizlazi iz našeg istorijskog iskustva. Bili smo žrtve velikih istorijskih pokreta i često zaista nismo mogli mnogo toga da promenimo. Ipak, uvek smo pokušavali da budemo akteri istorije. Kao što kaže Denis de Ružmon, budućnost je naša stvar. Istorija je u našim rukama. Možda mala Srbija ne može da promeni čitav svet, ali može da promeni sebe. Može da uredi sopstveno društvo onako kako njoj odgovara. Ja u to iskreno verujem.U romanu je veoma snažno prisutna suprotstavljenost Erosa i Tanatosa. S jedne strane, ljubavni i seksualni odnos dvoje glavnih junaka iz stranice u stranicu postaju sve složeniji, dok se, s druge strane, zahuktava rat. I sve to zajedno klizi ka nečemu što liči na patologiju. Da li ste od početka imali ideju da napišete roman o sukobu Erosa i Tanatosa ili se to razvilo spontano tokom pisanja?- Ne mogu da se setim šta je bila prva iskra. Odjednom su mi navrla sećanja na rat. Prvo sam objavio nekoliko tekstova — jedan o Dubrovniku, jedan o Vukovaru — i onda je sve krenulo kao lavina. Zašto baš trideset godina kasnije, ne umem da odgovorim. Jednostavno je, valjda, došlo na red negde iz podsvesti. Kada sam rešio da spojim motive erosa i tanatosa, toga nisam bio sasvim svestan. Bilo je to vreme korone. Verovatno je imalo veze i s mojim godinama. Dok sam bio mlad, ne bih bio sposoban da napišem ovakvu knjigu. Nikada nisam imao uzore u pornografskoj literaturi, niti sam ikada držao u rukama pornografski roman. Moji uzori bili su veliki pisci koji su pisali o erotici, poput Henrija Milera. On se s tom temom suočio potpuno otvoreno, bez licemerja i uvijanja. I to je bilo revolucionarno. Danas su okolnosti drugačije. Kada sada gledam unazad, shvatam da uopšte nije lako književno opisati, recimo, orgazam. Treba pronaći ravnotežu — da ne bude banalno, da ne bude preterano romantizovano, ali ni suviše dokumentarno. Zanimljivo je, međutim, da niste bili brutalni u opisivanju ratnih scena. Taj nivo romana jeste potresan i vraća nas u veoma teške trenutke koje su mnogi od nas proživeli, ali tu nema eksplicitnosti kakvu imaju ljubavne scene. Na neki način ste nas, kao čitaoce, tu poštedeli.- Možda zaista jesam. Što se rata tiče, tu sam bio mnogo dokumentarniji. Opisao sam ono što sam zaista video. I to što je viđeno ima svoju snagu, jer potiče iz neposrednog iskustva. Nisam morao da prepričavam kako je izgledao susret s Arkanom ili kako je bilo biti u vukovarskoj bolnici. Rat je sam po sebi nadrealan. Postoji jedno mesto u romanu gde govorim o susretu s mrtvima. To je vrlo neobično iskustvo. Deluje kao scenografija. Ne možete da prihvatite da je to stvarnost. U svakodnevnom životu nemate takvo iskustvo. Ako neko umre, brzo dođu po telo. Smrt je danas, na neki način, sanitarizovana. Na frontu je sve to neposredno i veoma intenzivno. Pokušao sam u prvoj verziji da te scene opišem detaljnije, ali sam ih kasnije izbacio. Suviše su odudarale od tona romana. Bile su nepotrebna nadgradnja. Shvatio sam da nema potrebe da idem dalje.Čini mi se da, kao što vaši junaci pokušavaju da pobegnu od onoga što se oko njih dešava, tako i vi čitaocima pružate mogućnost da kroz njihovu ljubavnu i erotsku priču pobegnu od rata i haosa u kojem žive.- Da, tačno. Literatura nam i služi kao jedna vrsta bekstva. Zašto čitamo? Zašto gledamo filmove i serije? Zašto slušamo muziku? Da bismo napravili predah od svakodnevice i njene banalnosti. Rat je svakako nešto od čega čovek želi da pobegne. Moj junak nije umetnik, ali nalazi sopstveni način da se sačuva. Naravno da razmišlja o svemu što se dešava, to je neizbežno. I ja sam se dugo trudio da sve to zaboravim. Zapravo, više sam se trudio da zaboravim nego da zapamtim svoja iskustva s fronta. Ali ona su sve vreme bila potisnuta.Na početku romana postavljate pitanje zašto muškarci vode ratove. Pred kraj romana Vaš glavni junak kaže: „Ne mogu da govorim u ime svih muškaraca. Meni je lično rat doneo suočenje sa sopstvenom vrednošću, i nisam jedini. Umetnost je dozirati intenzitet doživljaja — da budu dovoljno snažni da čoveka otrezne, ali ne toliko snažni da mu pomute razum. Samo na toj varljivoj granici između opamećivanja i raspamećivanja rat može da bude pozitivno iskustvo. On odgovara na pitanje: Ko si ti?“ Može li rat uopšte biti pozitivno iskustvo?- Ko je rat iskusio, taj je protiv rata. Praktično svi ljudi koji su istinski antiratno nastrojeni imaju neko lično iskustvo s njim. Neko ko nikada nije bio tamo može da misli da je rat patriotizam, herojstvo i sve one velike reči koje se uz njega vezuju. Ali ko je video kako to zaista izgleda, taj je protiv toga. To je jedan tragičan deo ljudske istorije. Mnogo je motiva zbog kojih ljudi odlaze u rat. To sam video na frontu. Kada sam razgovarao s ljudima, nisam ni morao da ih pitam, sami su govorili zašto su tu. Neki razlozi bili su sasvim razumni. Ako stojite s puškom na pragu svoje kuće i čekate da vojska dođe, možda je racionalnije da se priključite nekoj vojnoj formaciji i pokušate da to predupredite. Ima, međutim, i ljudi koji u ratu vide priliku da ukinu zakon i rade šta hoće. Video sam čak i zapadnjake koji su uživali u toj suspenziji pravila. Sećam se dvojice novinara iz Belgije koji su svake večeri po frontu vozili iznajmljeni auto 150 kilometara na sat. To kod kuće nikada ne bi smeli. Odmah bi bili uhapšeni. A na frontu više nije bilo nikakvog prekršaja.Kao igra male dece.- Apsolutno. To je tipično muški poriv — da se probiju barijere sistema, da odjednom sve bude dozvoljeno. Ili ljudi koji pale i ruše. To je jedan dečji nagon za uništavanjem. Postoji u svima nama. Ne zato što žele da kazne neprijatelja, nego zato što sama destrukcija donosi izvesno zadovoljstvo. Kao dete koje napravi dvorac od peska, pa ga na kraju samo šutne. Pitanje je zašto to pričinjava zadovoljstvo.Na prvi pogled u romanu pobeđuje Tanatos, ali kada se malo razmisli o kraju romana, čini se da ipak pobeđuje Eros. Kako vi to vidite?- Voleo bih da je tako. Voleo bih da je Eros taj koji pobeđuje, ali možda je bolje da to tumače čitaoci, a ne ja. Očigledno je da su oba nagona veliko iskušenje za glavnog junaka. Rekli ste da sam bio uzdržaniji u opisima ratnih užasa. Možda je razlog i to što smo se naslušali previše izmišljenih zločina i izmišljene destrukcije. Ljudi su tada bili motivisani da lažu i preuveličavaju. Mediji su takve priče obožavali. One prodaju novine i povećavaju gledanost. Imaju i propagandnu svrhu — da demonizuju drugu stranu. Ispostavilo se da se mnoge od tih priča uopšte nisu dogodile. Kada jednom počnete da demonizujete čitav jedan narod, na kraju se dogodi da se sve pretvori u samoispunjavajuće proročanstvo. To, nažalost, vidimo i danas... Krajnji cilj bi, ipak, trebalo da bude težnja ka istini.

2026

Vesti

sr_RS

kultura, intervju, goran gocić