Ombudsman BiH: Odbacivanjem Dodikove apelacije ostalo otvoreno pitanje ovlašćenja visokog predstavnika
© Sputnik / Alekseй Vitvickiй
/ Pratite nas
Evropski sud za ljudska prava odbacio je apelaciju Milorada Dodika kojom je ukazivano na povrede ljudskih prava u krivičnom postupku vođenom pred Sudom Bosne i Hercegovine, saopštio je u autorskom tekstu za RTRS ombudsmen za ljudska prava BiH iz srpskog naroda Nevenko Vranješ.
Odluku je, navodi, doneo sudija pojedinac, a protiv takve odluke nisu predviđena dalja pravna sredstva.
To, ukazao je Vranješ, ujedno znači da predmet neće biti razmatran pred sudskim većem, niti će Evropski sud za ljudska prava doneti meritornu odluku o pravnim pitanjima koja su ovom apelacijom pokrenuta,
„Posledica ovakvog ishoda jeste da će stručna i šira javnost ostati uskraćena za stav Suda o nizu složenih pitanja koja se odnose na pravni položaj visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, domet njegovih ovlašćenja i mogućnost sudske kontrole njegovih akata. Reč je o temama koje već decenijama predstavljaju jedno od najspornijih pitanja u ustavnopravnom i političkom životu BiH, te čije bi razjašnjenje imalo značaj daleko izvan okvira konkretnog predmeta“, naveo je Vranješ.
Prema navodima iz apelacije, dodaje Vranješ, , apelant je ukazivao da je pravosnažno osuđen za krivično delo koje je u krivičnopravni sistem BiH uvedeno odlukom Kristijana Šmita.
„Istovremeno je osporavao njegov legitimitet i ovlašćenja za donošenje akata takve pravne snage. Bez obzira na različita pravna i politička stanovišta koja o ovom pitanju postoje, nesumnjivo je da se radi o problemu od izuzetnog značaja za pravni poredak BiH, koji do danas nije dobio konačan i opšteprihvaćen sudski odgovor. U dosadašnjoj praksi Evropski sud za ljudska prava je zauzimao stav da nije nadležan za ocenu postupanja visokog predstavnika. Međutim, ovaj predmet je otvorio i određena nova pitanja, pre svega u pogledu pravnih posledica odluka kojima se neposredno menja zakonodavni okvir i stvaraju osnovi za krivičnopravnu odgovornost pojedinaca. Upravo zbog toga postojala su očekivanja dela stručne javnosti da bi Evropski sud za ljudska prava mogao iskoristiti priliku da se podrobnije izjasni o dometu i granicama ovlašćenja visokog predstavnika sa stanovišta Evropske konvencije o ljudskim pravima“, smatra Vranješ.
Navodi da jedno od ključnih pitanja koje ostaje otvoreno jeste pitanje delotvorne pravne zaštite lica koja smatraju da su im aktima visokog predstavnika povređena ljudska prava.
„Naime, ukoliko domaći sudovi smatraju da nisu nadležni da meritorno preispituju takve akte, a međunarodne sudske instance takođe izbegavaju da se o tome izjasne, postavlja se pitanje na koji način pojedinci mogu ostvariti pravo na delotvoran pravni lek garantovan Evropskom konvencijom. Za ovo pitanje, po svemu sudeći, nisu nadležni redovni sudovi u Bosni i Hercegovini, uključujući i Sud BiH, koji ima status redovnog suda i čija ovlašćenja su ograničena pozitivnim pravom. Praksa Ustavnog suda BiH takođe je uglavnom polazila od stanovišta da se ne može upuštati u ocjenu akata koji ne potiču od domaćih zakonodavnih organa. Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava se u ranijim predmetima proglašavao nenadležnim ili je izbegavao da zauzme meritorno stanovište o samom pravnom položaju visokog predstavnika“, smatra Vranješ.
Dodaje da se sličan pristup može uočiti i u pravnim sistemima država iz kojih dolaze visoki predstavnici.
„Sudovi tih država uglavnom polaze od stanovišta da se radi o licima koja svoje funkcije obavljaju u okviru međunarodnog mandata, te da njihove aktivnosti u BiH ne podležu redovnoj kontroli nacionalnih sudova država čiji su državljani. Bez obzira na opravdanost takvog pristupa sa stanovišta međunarodnog prava, ostaje otvoreno pitanje ko je nadležan da obezbedi sudsku zaštitu licima koja smatraju da su im aktima visokog predstavnika povređena prava garantovana Evropskom konvencijom“, ukazao je Vranješ.
Tako se, dodaje Vranješ, stvara utisak postojanja pravne praznine u pogledu sudske kontrole odluka visokog predstavnika.
„Ukoliko ni domaće ni međunarodne institucije ne smatraju sebe nadležnim za meritorno preispitivanje takvih akata, postavlja se ozbiljno pitanje usklađenosti takvog stanja sa načelom vladavine prava i pravom na delotvornu pravnu zaštitu. S aspekta zaštite ljudskih prava, od posebnog značaja je činjenica da građani moraju imati pristup mehanizmu koji će omogućiti preispitivanje odluka javne vlasti ili drugih subjekata koji svojim aktima neposredno utiču na njihov pravni položaj. Za pojedinca je od sekundarnog značaja ko je formalno nadležan za određeno postupanje; od suštinskog značaja je postojanje efikasnog pravnog mehanizma koji može otkloniti povredu prava i obezbediti odgovarajuću pravnu zaštitu“, rekao je Vranješ.
Poručio je da posebnu pažnju privlači i dinamika postupanja Evropskog suda za ljudska prava u ovom predmetu.
„Iako Sud, prema dostupnim statističkim podacima, veliki broj predmeta rešava u periodu od više godina (tri do šest) od dana njihove registracije, dok je postupak u ovom slučaju okončan u relativno kratkom roku. Najpre je početkom aprila 2026. godine odbijen zahtev za izricanje privremene mere, da bi 14. juna 2026. godine apelacija bila odbačena. Takvim ishodom iscrpljena su i preostala međunarodna pravna sredstva koja su apelantu stajala na raspolaganju. Međutim, bez obzira na procesni ishod postupka, suštinska pravna pitanja koja su ovim predmetom otvorena ostaju i dalje bez odgovora. Javnost nije dobila stav Evropskog suda za ljudska prava o tome da li i u kojem obimu odluke visokog predstavnika podležu kontroli sa stanovišta Evropske konvencije, niti da li postoji institucija koja je nadležna da obezbedi potpunu i delotvornu zaštitu prava lica pogođenih takvim aktima“, rekao je Vranješ.
Zbog toga će ovaj predmet, dodaje on, bez obzira na činjenicu što nije meritorno razmatran pred sudskim većem Evropskog suda za ljudska prava, nesumnjivo ostati predmet interesovanja pravne teorije i prakse.
„Pitanje pravnog položaja visokog predstavnika, dometa njegovih ovlašćenja i mehanizama sudske kontrole njegovih akata ostaje jedno od najznačajnijih otvorenih pitanja u ustavnopravnom sistemu Bosne i Hercegovine. Odgovor na ta pitanja biće od presudnog značaja ne samo za budući razvoj domaće sudske prakse, već i za jačanje načela vladavine prava i pravne sigurnosti u BiH“, istakao je Vranješ.
Pogledajte i:
