Od pečalbara do globalnog fenomena: Tango nije igra, već pogled na svet
© Sputnik / Alexei Danichev
/ Pratite nas
Tango je ples koji se ne može razumeti samo kroz pokret. On se čita kroz ljude, njihove živote i uspomene. Zbog toga je tango mnogo više od igre – u njemu se susreću nostalgija, strast, gubitak, nada, sećanje i kratkotrajni beg od svakodnevice, kaže u razgovoru za Sputnjik prevodilac Branko Anđić.
Izdavačka kuća „Laguna“ objavila je zbirku „Milonga strasnih senki – I to je tango“, koja sadrži 24 priče najznačajnijih latinoameričkih pisaca, posvećene kulturi tanga. Branko Anđić i Ksenija Bilbija odabrali su priče koje otkrivaju mentalitet i živote ljudi koji su tango stvorili kao univerzalni jezik emocija.
Posebno mesto u knjizi imaju književni majstori poput Horhea Luisa Borhesa, Hulija Kortasara, Huana Karlosa Onetija i Luise Valensuele, ali priređivači nisu želeli da se zadrže samo na klasicima, nego su u zbirku uvrstili i priče savremenih autora iz raznih zemalja Latinske Amerike, kako bi pokazali da tango nije samo argentinska tema, već kulturni fenomen celog kontinenta.
Da li je tango samo „tužna misao koja se pleše“?
Jedna od najpoznatijih definicija tanga, misao čuvenog argentinskog kompozitora, pesnika, glumca i režisera Enrikea Santosa Disepola da je to „tužna misao koja se pleše“, prema mišljenju Branka Anđića, suviše je uska i ne otkriva sve dimenzije ovog plesa.
„Tango nije misao, tango je transcedentalno osećanje i jedan pogled na svet, zbog čega i jeste toliko popularan. To je bila jedna protivrečna subkulturna pojava o kojoj može da se priča iz raznih aspekata – socijalnog, muzičkog, istorijskog. Jedna od najvećih protivrečnosti počiva u činjenici da je čuveni pevač i kompozitor tanga Karlos Gardel govorio da za velikog interpretatora tanga nije toliko važan glas koliko osećanje“, ističe Branko Anđić.
Junaci zbirke nisu veliki istorijski likovi, već obični ljudi koji u tangu traže utočište, smisao, ili priliku da bar na kratko postanu neko drugi. Njihove priče govore o ljubavi koja kasni, o ljubomori koja razara, o čežnji za domom.
Od plesa pečalbara do univerzalnog jezika emocija
Tango je, kako podseća naš sagovornik, nastao u lučkim četvrtima Buenos Ajresa i Montevidea, među doseljenicima koji su u Novi svet stigli u potrazi za boljim životom, ostavivši iza sebe porodice, zavičaj i prošlost. Zato je nostalgija postala jedan od temeljnih osećaja vezanih za tango.
„Tango su počeli da igraju skromni ljudi, pečalbari. Tako je rođen kult majke koji je vrlo prisutan u mnogim poznatim tango pesmama. Imalo je za čim da se žudi i o čemu da se razmišlja s nostalgijom. Te nesputane strasti najčešće su bile razočaranje, ljubomora, neispunjene želje i ideali ljudi koji su došli da traže bolji život. Upravo je to bilo važno za razvoj cele tango kulture“, objašnjava Branko Anđić.
Priređivači zbirke nisu želeli da naprave samo antologiju priča, već su je dopunili i kratkim uvodima, u kojima objašnjavaju važne pojmove, neodvojive od tango kulture – od milonge i kabesea, do bandoneona i kompadrita. Tako je ova zbirka postala i kulturna mapa jednog specifičnog sveta.
Šta povezuje Beograd i Buenos Ajres?
Ideja za zbirku je, kako priča Branko Anđić, nastala kada su on i Ksenija Bilbija shvatili koliko je tango popularan u Beogradu.
„Saznali smo da je Beograd važan tango centar i svi su nam se požalili da nema apsolutno nikakve literature o tangu. Zato smo odabrali 24 priče prvorazrednih autora, a uveli smo i pojmovnik, tako da to nije samo zbirka priča, nego i jedna vrsta podsticaja na razmišljanje šta sve tango zaista jeste“, kaže naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, Beograd i Buenos Ajres na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog, ali ih povezuje nešto što se ne može izmeriti geografijom.
„Mi nismo neka velika igračka nacija, ali jesmo nostalgičari. Beograd i Buenos Ajres su na nekom drugom nivou dva slična grada. Ja ih zovem nadrealističkim gradovima, zato što u njima ljudi mnogo više obraćaju pažnju na ono što bi hteli i mogli biti nego na ono što jesu. Kao da svi hodaju dvadesetak centimetara iznad zemlje. Ta vrsta nostalgije koju budi tango nije strana našim ljudima. A pošto tango nije samo igra nego i pogled na svet, on je istovremeno i način da se pobegne od svakodnevice“, kaže Anđić.
On, međutim, navodi da taj eskapizam koji u sebi nosi tango nije bekstvo od života, već pokušaj da se život na trenutak proživi drugačije.
„Tango je jedna od retkih besklasnih igara. Kada se uđe u milongu, iza vrata ostaje naš svakodnevni svet. Da li je neko doktor nauka ili ulični prodavac novina, potpuno je svejedno. U Buenos Ajresu je trenutno najpopularniji igrač tanga čovek koji je po zanimanju grobar. Preko dana kopa rake, a uveče se sredi, obuče dobro odelo i dame koje su možda direktorke velikih kompanija sede i umiru od želje da ih on pozove na igru. Ljudima je važno da ulaskom u svet tanga ostave svoj svet s druge strane vrata“, kaže Branko Anđić i dodaje da upravo zbog toga tango preživljava sve epohe i ne izlazi iz mode.
Tango kao stvarnost i metafora
Pripovetke u knjizi pokazuju da je tango istovremeno stvarnost i metafora. Kod Borhesa je povezan s nasiljem i sudbinom, kod Kortasara postaje prolaz ka transcendentalnom, a kod Luise Valensuele govori o identitetu. Kod savremenih autorki poput Solanž Beotegi i Milagros Sokoro dobija ironičnu dimenziju, odnosno žensku perspektivu.
Jedna od priča koja je na Anđića ostavila snažan utisak jeste pripovetka „Čas igranja“ Milagros Sokoro, koja na najbolji način objašnjava zašto je tehnika tanga mnogo više od niza plesnih pravila.
„On će stati pored tebe i isturiće grudi kao bedem da se na njega baciš. Tu imaš nekoliko opcija, možeš uz njega da se priljubiš, možeš čak da spljoštiš svoje grudi na njegovu košulju, ili možeš između dva tela stvoriti vazdušnu komoru po kojoj će tumarati i tvoje i njegove priče. Tvoja je kratka, dušo, ali ako me dobro slušaš, to niko neće primetiti“, kaže učiteljica tanga svojoj učenici u ovoj priči.
Time joj objašnjava suštinu tanga –plesa koji stvara prostor između dvoje ljudi, ispunjen njihovim pričama, uspomenama i onim što nikada nije izgovoreno.
I sam ples, primećuje naš sagovornik, počiva na paradoksima: dvoje ljudi stoje gotovo zagrljeni, ali između njih uvek postoji distanca koja održava napetost igre.
„Tango je izuzetno senzualan i predstavlja neobičan spoj bliskosti i odstojanja. Ljudi su u igri veoma blizu, komuniciraju dodirom i pogledom, a ipak uvek ostaje ta distanca kao nešto važno da bi se stvorila igračka, emocionalna i transcendentalna tenzija. Uprazo zato tango nije samo igra. Igre brzo izađu iz mode, a tango ostaje“, zaključuje Branko Anđić.
