https://lat.sputnikportal.rs/20260705/kraj-americke-imperije-radja-se-novi-hegemon-video-1200937809.html
Kraj američke imperije: Rađa se novi hegemon /video/
Kraj američke imperije: Rađa se novi hegemon /video/
Sputnik Srbija
Potezi Donalda Trampa, među kojima su i sasvim neočekivani poput insistiranja da se Grenland jednostavno pripoji SAD, iznenađuju i zvaničnike i političku... 05.07.2026, Sputnik Srbija
2026-07-05T18:02+0200
2026-07-05T18:02+0200
2026-07-05T18:19+0200
svet
svet
svet – politika
sad
donald tramp
emisija „prorok“
komentari i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/07/05/1201007062_0:161:3071:1888_1920x0_80_0_0_47d13e3ae503090a420ece7e11a9e8d3.jpg
Međutim, za ovo što se dešava oko promene spoljnopolitičkog pristupa SAD postoji i jedno teorijsko objašnjenje prema kojem Donald Tramp nije uzrok, nego posledica. A kada to za poslednje tri decenije razni američki političari nisu nastupali kao kauboji? Od Jugoslavije, preko Iraka do Ukrajine istovetne scene se ponavljaju, samo se protagonisti menjaju. Dakle, Tramp ne predstavlja izuzetak.Šta se kod Trampa promeniloOno što se promenilo jeste da Trampova administracija očigledno SAD više ne doživljava kao imperiju, već kao hegemona. I za duboku državu i za MAGA pokret SAD su i dalje najmoćnija država na svetu i supersila sposobna da upravlja globalnim procesima.Ipak, manifestacija imperijalne politike sasvim je drugačija od manifestacije hegemonističke politike. Duboka država je SAD doživljavala kao imperiju, najznačajniju u istoriji, čija je misija da demokratizuje ceo svet, liberalizuje međunarodnu trgovinu i ukine granice.Zasnovana najpre na internacionalizaciji ljudskih prava, ova politika kasnije je metastazirala ka političkoj korektnosti i ušla u degenerativnu fazu neoliberalnog fundamentalizma, ali to nije značilo da će ideolozi novog svetskog poretka od nje odustati. Naprotiv, protokom vremena duboka država postajala je sve agresivnija u zahtevima da se promovišu i prihvataju nove vrednosti.Imperije se zasnivaju na deljenju iste kulture ili pripadanju istoj ideološkoj matrici, pa se kroz te prizme posmatra svet. Majkl Dojl zaključuje da u imperijalnim sistemima centar i periferiju povezuju „naddržavne socijalne strukture“. Zbog toga se predstavnici perifernih država ili naroda poistovećuju sa imperijalnim ciljevima, za njih svrstavanje uz imperiju nije izdaja interesa države ili naroda koje predstavljaju, već viši cilj koji se tiče očuvanja visoke kulture (civilizacije) i ideoloških postulata čijim ispunjavanjem će „spasiti svet“ (komunistička imperija želela je da spašava svet od gladi i osigura klasnu ravnopravnost, a neoliberalna imperija želela je da spašava svet od diktatorskih režima i državno-etničkih nacionalizama koji su neprestano uzrokovali sukobljavanja). Imperije ne samo da imaju ambiciju da se mešaju u unutrašnja pitanja drugih (slabijih) država, nego to smatraju svojom obavezom kako bi se održao uspostavljeni poredak.Imperija na zalaskuNesreća sa imperijama je što se unutar njih često sve ostalo podređuje održavanju kulturnih ili ideoloških modela, usled čega se „ubija“ unutrašnja politička dinamika. Upravo to se desilo i sa konceptom političke korektnosti, čije kritikovanje i preispitivanje je faktički zabranjivano od strane neoliberalne elite.Sa jedne strane, nedostatak političke dinamike čini imperije „tromim“ i „nefunkcionalnim“, one više nisu u stanju da prepoznaju izazove, rizike i pretnje niti na unutrašnjem planu, niti iz okruženja, usled čega reaguju sporo i zakasnelo. Sa druge strane, pošto je kritika imperijalne politike onemogućena unutra, onda se ona artikuliše spolja, iz međunarodnog okruženja pa se tako nasuprot imperije uspostavlja antimperijalna koalicija.Takođe, treba podvući i da imperijalizam košta. Održavanje poretka, uz neprestano promovisanje (i nadogradnju) kulturnih i ideoloških modela (preko osmišljavanja psihološko-propagandnih operacija, kontrolisanje informativnog prostora, definisanje naučnih teorija kojima se dokazuje jedina moguća „istina“, školovanje i selekciju kadrova koji rukovode upravljačkim aparatom i td.) nije jeftino.U trenutku kada se suoči sa unutrašnjim problemom zbog nepostojanja dovoljne političke dinamike i spoljašnjim problemom zbog pojave potentnih „izazivača“ koji su sposobni da menjaju (međunarodni) poredak, imperija ulazi u „fazu prenapregnutosti“ koju je odlično opisao Pol Kenedi. Troškovi održavanja imperijlnog poretka tada postaju viši nego što su prihodi koje osigurava status imperije. To se desilo Sovjetskom Savezu osamdesetih, to se desilo SAD tri decenije kasnije.Hegemonija koja opstajeZa razliku od imperija, hegemonističke sile osiguravaju svoje mesto u sistemu anarhičnih međunarodnih odnosa jednostavnim upoređivanjem potencijala vojne, ekonomske i političke moći. Hegemone interesuje da ih slabiji akteri „prate“ i „podržavaju“ u kontekstu njihove spoljne i bezbednosne politike, a kakvo će biti unutrašnje uređenje tih slabijih partnera, kakvi će biti kulturni i ideološki modeli perifernih država – uopšte im nije bitno.Hegemone čak i ne interesuje da ih bilo ko voli (od čega „pate“ imperije), njima je dovoljno da ih se drugi plaše. Hegemonističke sile ne spašavaju svet, njihova funkcija je da se kroz artikulaciju spoljne i bezbednosne politike ostvare maksimalni mogući ciljevi vezani za nacionalne interese. Ovo je važno i za transformaciju svetskog političkog sistema i za međunarodnu bezbednost.Jer, SAD odavno više nisu imale kapacitet da sačuvaju neoliberalnu imperiju koju su sagradile devedesetih godina dvadesetog veka, pa je zato u drugoj deceniji 21. veka otpočela postepena transformacija strukture svetskog političkog sistema od jednopolarne ka multipolarnoj.Herfrid Minkler primećuje „da unutar imperijalnog prostora vlada mir, dok hegemonijalni prostor odlikuje ratobornost. To naravno ne znači da u imperijalnom poretku, u principu, nema primene vojne sile; ovde vrlo lako može doći do antiimperijalističkih oslobodilačkih ratova koji po pravilu traju duže od velikih hegemonističkih ratova.Ovi drugi, naravno, vode se na jedan neuporedivo nasilniji način i dovode do ogromnih gubitaka u vrlo kratkom roku. Ali zato, antiimperijalistički ratovi dovode u pitanje čitav imperijalni poredak, dok hegemonistički ratovi postojeći poredak pre učvršćuju. U njima se radi samo o promeni hegemona, dok sam poredak priznaju sve strane u sukobu.Imperije se od hegemonija razlikuju i kroz drugačiju funkciju rata“. Tranzicija SAD od imperije ka hegemonu, koju Donald Tramp očigledno izvodi, podrazumeva i pokušaj da se učvrsti novi poredak, najverovatnije asimetrično multipolaran, pri čemu će tu asimetriju praviti dominantan položaj SAD u odnosu na izazivače (dominacija nedovoljna za održavanje jednopolarnosti, ali dovoljna da SAD i dalje ostanu neprekisnoveni globalni lider koji će se najviše pitati u međunarodnim odnosima) u određenim sektorima.Održavanje imperije je preskupo, to košta SAD i zato američki imperijalizam više nije opcija. Ali, zato postoji i alternativa koja se tiče prestrojavanja ka vođenju hegemonističke politike. To, u teorijskom smislu, podrazumeva i konflikte, vrlo nasilne po karakteru i kratke po trajanju, a što onda znači i vrlo iznenađujuće političke poteze koji će konfliktima prethoditi.Zbog promene statusa SAD i karaktera njihove spoljne i bezbednosne politike koja više nije imperijalna već hegemonistička, Donalda Trampa uopšte ne zanima dokle se stiglo sa osiguravanjem prava LGBT zajednice u Vijetnamu, ali ga itekako interesuje da pripoji Grenland uprkos protestima koji stižu iz EU i mogućnosti da se usled toga raspadne NATO.Uostalom, za hegemonističko viđenje sveta i EU i NATO su samo puki ostaci prethodne imperijalne politike koja je potrošena i više za SAD ne može doneti nikakvu korist.
sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, sad, donald tramp, emisija „prorok“, komentari i analitika
svet, svet – politika, sad, donald tramp, emisija „prorok“, komentari i analitika
Kraj američke imperije: Rađa se novi hegemon /video/
18:02 05.07.2026 (Osveženo: 18:19 05.07.2026) Potezi Donalda Trampa, među kojima su i sasvim neočekivani poput insistiranja da se Grenland jednostavno pripoji SAD, iznenađuju i zvaničnike i političku javnost širom sveta. U tom „širokom svetu“, Tramp izgleda kao kauboj koji se više uzda u svoje revolvere nego u pravila i potpisane sporazume, pa su od njegove hirovitosti počeli da zaziru.
Međutim, za ovo što se dešava oko promene spoljnopolitičkog pristupa SAD postoji i jedno teorijsko objašnjenje prema kojem Donald Tramp nije uzrok, nego posledica. A kada to za poslednje tri decenije razni američki političari nisu nastupali kao kauboji? Od Jugoslavije, preko Iraka do Ukrajine istovetne scene se ponavljaju, samo se protagonisti menjaju. Dakle, Tramp ne predstavlja izuzetak.
Šta se kod Trampa promenilo
Ono što se promenilo jeste da Trampova administracija očigledno SAD više ne doživljava kao imperiju, već kao hegemona. I za duboku državu i za MAGA pokret SAD su i dalje najmoćnija država na svetu i supersila sposobna da upravlja globalnim procesima.
Ipak, manifestacija imperijalne politike sasvim je drugačija od manifestacije hegemonističke politike. Duboka država je SAD doživljavala kao imperiju, najznačajniju u istoriji, čija je misija da demokratizuje ceo svet, liberalizuje međunarodnu trgovinu i ukine granice.
Zasnovana najpre na internacionalizaciji ljudskih prava, ova politika kasnije je metastazirala ka političkoj korektnosti i ušla u degenerativnu fazu neoliberalnog fundamentalizma, ali to nije značilo da će ideolozi novog svetskog poretka od nje odustati. Naprotiv, protokom vremena duboka država postajala je sve agresivnija u zahtevima da se promovišu i prihvataju nove vrednosti.
Imperije se zasnivaju na deljenju iste kulture ili pripadanju istoj ideološkoj matrici, pa se kroz te prizme posmatra svet. Majkl Dojl zaključuje da u imperijalnim sistemima centar i periferiju povezuju „naddržavne socijalne strukture“. Zbog toga se predstavnici perifernih država ili naroda poistovećuju sa imperijalnim ciljevima, za njih svrstavanje uz imperiju nije izdaja interesa države ili naroda koje predstavljaju, već viši cilj koji se tiče očuvanja visoke kulture (civilizacije) i ideoloških postulata čijim ispunjavanjem će „spasiti svet“ (komunistička imperija želela je da spašava svet od gladi i osigura klasnu ravnopravnost, a neoliberalna imperija želela je da spašava svet od diktatorskih režima i državno-etničkih nacionalizama koji su neprestano uzrokovali sukobljavanja). Imperije ne samo da imaju ambiciju da se mešaju u unutrašnja pitanja drugih (slabijih) država, nego to smatraju svojom obavezom kako bi se održao uspostavljeni poredak.
Nesreća sa imperijama je što se unutar njih često sve ostalo podređuje održavanju kulturnih ili ideoloških modela, usled čega se „ubija“ unutrašnja politička dinamika. Upravo to se desilo i sa konceptom političke korektnosti, čije kritikovanje i preispitivanje je faktički zabranjivano od strane neoliberalne elite.
Sa jedne strane, nedostatak političke dinamike čini imperije „tromim“ i „nefunkcionalnim“, one više nisu u stanju da prepoznaju izazove, rizike i pretnje niti na unutrašnjem planu, niti iz okruženja, usled čega reaguju sporo i zakasnelo. Sa druge strane, pošto je kritika imperijalne politike onemogućena unutra, onda se ona artikuliše spolja, iz međunarodnog okruženja pa se tako nasuprot imperije uspostavlja antimperijalna koalicija.
Takođe, treba podvući i da imperijalizam košta. Održavanje poretka, uz neprestano promovisanje (i nadogradnju) kulturnih i ideoloških modela (preko osmišljavanja psihološko-propagandnih operacija, kontrolisanje informativnog prostora, definisanje naučnih teorija kojima se dokazuje jedina moguća „istina“, školovanje i selekciju kadrova koji rukovode upravljačkim aparatom i td.) nije jeftino.
U trenutku kada se suoči sa unutrašnjim problemom zbog nepostojanja dovoljne političke dinamike i spoljašnjim problemom zbog pojave potentnih „izazivača“ koji su sposobni da menjaju (međunarodni) poredak, imperija ulazi u „fazu prenapregnutosti“ koju je odlično opisao Pol Kenedi. Troškovi održavanja imperijlnog poretka tada postaju viši nego što su prihodi koje osigurava status imperije. To se desilo Sovjetskom Savezu osamdesetih, to se desilo SAD tri decenije kasnije.
Za razliku od imperija, hegemonističke sile osiguravaju svoje mesto u sistemu anarhičnih međunarodnih odnosa jednostavnim upoređivanjem potencijala vojne, ekonomske i političke moći. Hegemone interesuje da ih slabiji akteri „prate“ i „podržavaju“ u kontekstu njihove spoljne i bezbednosne politike, a kakvo će biti unutrašnje uređenje tih slabijih partnera, kakvi će biti kulturni i ideološki modeli perifernih država – uopšte im nije bitno.
Hegemone čak i ne interesuje da ih bilo ko voli (od čega „pate“ imperije), njima je dovoljno da ih se drugi plaše. Hegemonističke sile ne spašavaju svet, njihova funkcija je da se kroz artikulaciju spoljne i bezbednosne politike ostvare maksimalni mogući ciljevi vezani za nacionalne interese. Ovo je važno i za transformaciju svetskog političkog sistema i za međunarodnu bezbednost.
Jer, SAD odavno više nisu imale kapacitet da sačuvaju neoliberalnu imperiju koju su sagradile devedesetih godina dvadesetog veka, pa je zato u drugoj deceniji 21. veka otpočela postepena transformacija strukture svetskog političkog sistema od jednopolarne ka multipolarnoj.
Herfrid Minkler primećuje „da unutar imperijalnog prostora vlada mir, dok hegemonijalni prostor odlikuje ratobornost. To naravno ne znači da u imperijalnom poretku, u principu, nema primene vojne sile; ovde vrlo lako može doći do antiimperijalističkih oslobodilačkih ratova koji po pravilu traju duže od velikih hegemonističkih ratova.
Ovi drugi, naravno, vode se na jedan neuporedivo nasilniji način i dovode do ogromnih gubitaka u vrlo kratkom roku. Ali zato, antiimperijalistički ratovi dovode u pitanje čitav imperijalni poredak, dok hegemonistički ratovi postojeći poredak pre učvršćuju. U njima se radi samo o promeni hegemona, dok sam poredak priznaju sve strane u sukobu.
Imperije se od hegemonija razlikuju i kroz drugačiju funkciju rata“. Tranzicija SAD od imperije ka hegemonu, koju Donald Tramp očigledno izvodi, podrazumeva i pokušaj da se učvrsti novi poredak, najverovatnije asimetrično multipolaran, pri čemu će tu asimetriju praviti dominantan položaj SAD u odnosu na izazivače (dominacija nedovoljna za održavanje jednopolarnosti, ali dovoljna da SAD i dalje ostanu neprekisnoveni globalni lider koji će se najviše pitati u međunarodnim odnosima) u određenim sektorima.
Održavanje imperije je preskupo, to košta SAD i zato američki imperijalizam više nije opcija. Ali, zato postoji i alternativa koja se tiče prestrojavanja ka vođenju hegemonističke politike. To, u teorijskom smislu, podrazumeva i konflikte, vrlo nasilne po karakteru i kratke po trajanju, a što onda znači i vrlo iznenađujuće političke poteze koji će konfliktima prethoditi.
Zbog promene statusa SAD i karaktera njihove spoljne i bezbednosne politike koja više nije imperijalna već hegemonistička, Donalda Trampa uopšte ne zanima dokle se stiglo sa osiguravanjem prava LGBT zajednice u Vijetnamu, ali ga itekako interesuje da pripoji Grenland uprkos protestima koji stižu iz EU i mogućnosti da se usled toga raspadne NATO.
Uostalom, za hegemonističko viđenje sveta i EU i NATO su samo puki ostaci prethodne imperijalne politike koja je potrošena i više za SAD ne može doneti nikakvu korist.
