Lordan Zafranović o svom novom filmu: Istina o Jasenovcu mora da se kaže – neki je neće prihvatiti!
20:17 01.07.2026 (Osveženo: 21:16 01.07.2026)
Pratite nas
Ekskluzivno
Bivši nemački kancelar Vili Brant napravio je veliki, svetski gest kada je kleknuo u Aušvicu i zatražio oproštaj. Jedino tako nešto ima snagu. Dok neko ne klekne u Jasenovcu, na onom strašnom mestu gde je ubijeno toliko nevinih ljudi, Jasenovac neće dobiti svoj epilog. I dalje će biti mesto optužbi, mržnje i podela, kaže reditelj Lordan Zafranović.
Proslavljeni reditelj se od rane mladosti bavi temom zla – kako ono nastaje, kako se razvija i kako se ostvaruje, posebno onog zla koje su počinili Hrvati – ustaše, ljudi ponikli iz njegovog naroda. Zafranović svojim delima opominje: budimo ljudi, suočimo se prvo sa sopstvenim gresima i učinimo sve što je do nas da se takvi zločini više nikada ne ponove. O svom poslednjem filmu „Zlatni rez 42 – Djeca Kozare“, koji će otvoriti FEST u oktobru 2026. godine, govori za Sputnjik u emisiji Marine Rajević Savić – „Dok anđeli spavaju“.
Krv je sada na tuđim rukama
Sva duhovnost prikazana na filmu proizašla je iz verovanja da su stradalnici zapravo sveci. To je, objašnjava autor, veoma odgovorno i veoma važno kada je u pitanju ovakva tema, jer umetnik nema posla samo sa ovozemaljskim, nego i sa onim što je iznad toga. Iz tog razloga, objašnjava Zafranović, njegovo novo ostvarenje traje četiri sata. Razvoj likova zahtevao je da oni budu ispraćeni do kraja, da do kraja budu osvetljeni.
Ovde gledamo ljude koji su u početku obični, međutim, čim im se otvorila mogućnost da čine zlo, oni kreću. To se pogotovo dešava ako zlo nije sankcionisano, ako ga podržavaju rasni zakoni. Kada postoje takvi zakoni, otvara se prostor neviđenog terora. Tada se zlo koje nosimo u sebi počinje okupljati u grupe, pa u vojske, pa u čitave pokrete. I onda kreće. Kreće masovno. I nastaju ogromne tragedije.
U njegovim filmovima ljudi postaju gori od zveri, a čine takva nepočinstva da ih se i đavo zastidi. On priča o svom ličnom iskustvu, odlasku u Jasenovac i preobraženju koje je tamo doživeo.
Odlazak u Jasenovac bio je ponižavajući za mene kao ljudsko biće. Sedam ili osam dana stideo sam se što pripadam vrsti ljudi koja je to napravila. Jednostavno, mi to nismo znali. U školi smo možda nešto čuli, ali vrlo, vrlo površno. Kada smo se vraćali kombijem, neko je počeo – ne znam da li ja ili neko drugi – da peva neke arije iz opera, svom snagom. Još se sećam vozača koji je pevao tako da je izgledalo kao da će mu pući šoferšajbna. Pevali smo Verdija, Pučinija svom snagom, samo da bismo izbacili iz sebe taj užas koji smo doživeli u tih sat vremena, priča Zafranović za Sputnjik.
Smatrao je da se ta istina mora reći, bez obzira na to koliko boli. Zemlje u kojima je živeo – Francuska, Češka, naravno Hrvatska – nisu spremne da prihvate istinu o sebi, koja je istorijski prilično ružna, kaže on.
A da ne govorim o nacizmu na izvoru, to je Nemačka, nakon čega je došao do periferije koja se zvala NDH. To je moja Dalmacija, to je moja zemlja. Hteo sam da se i sam od toga očistim, da kažem: nisam i ja to. To sam mislio da uradim preko filma, jer je to jedini alat koji poznajem, i onda sam tu krvavu ustašku košulju pokušao da skinem sa sebe. Možda sam uspeo, a možda i nisam, videćemo. Ovo je moj mali prilog da se to očisti. Dok to društvo kojem sam ja pripadao, u kojem sam se rodio, shvati da ja to radim iz velike ljubavi prema tom prostoru, prema Hrvatskoj, da ja to radim iz velike ljubavi da se to nikada više ne ponovi, da se to očisti, da zatražimo oprost, i kolektivni i pojedinačan, do tada neće biti mira. Ne mislim samo na mir u regionu, već i na mir unutar Hrvatske.
Kaže da ne zna kakve će biti reakcije na film, ali da ima osećaj da ga Evropa neće primiti sa velikom simpatijom. Međutim, tu je čitav svet van Starog kontinenta, tako da tu, kaže, neće biti problema.
Ništa više neće biti isto
Film je, kaže Zafranović, postao i jedna vrsta zabave. Postoje filmovi koji pričaju pričice, prave kriminalističku priču, prave humor, nešto za zabavu, nešto za razbrigu, ali ipak postoji i druga vrsta filma – medij koji može da otkrije određene tajne, one najskrivenije. Tu se rečima stvaraju ratovi i stvara se nešto što čoveka razori iznutra.
Čim se kaže Jasenovac, svako već nosi određenu asocijaciju. Ako pođemo od tog osnova, da smo nekako apsolvirali tu činjeničnu osnovu, onda na njoj možemo da izgradimo neku priču i da se podignemo u sfere razmišljanja o unutrašnjem stanju tih junaka koje pratimo.
U svom filmu „Zlatni rez 42“, Zafranović kaže da prvenstveno prati negativne junake, jer je misterija zla nešto gde čovek mora poći sam od sebe. Autor veruje da svi ljudi u svom genetskom kodu nose i to zlo, da su tako stvoreni. U sebi sabiraju i ljubav i mržnju i zavist i ljubomoru, poseduju sve elemente i dobra i zla. Jedan od komentara nakon gledanja „Zlatnog reza“, a koji je došao od rediteljeve saradnice, bio je taj da posle gledanja ovog filma kod nas, ali i u svetu, ništa više neće biti isto u svetskoj kinematografiji.
Ja pripadam jednoj provinciji italijanske kulture, jer to je Dalmacija, a ovde sam došao u kulturu pravoslavlja. Učinilo mi se u jednom momentu da mi je pravoslavlje mnogo bliže od katoličanstva. Tako sam počeo to da istražujem. Sprijateljio sam se sa patrijarhom Porfirijem još u Zagrebu, a kasnije i sa vladikom Ćulibrkom. Nekako sam osećao da se razumemo i da mi je to blisko. Počeo sam da istražujem tu duhovnost. Ja namerno izbegavam da upotrebim reč Bog ili Božije, zato što je to reč koje čovek mora da se boji, ali mislim da je ovaj film krenuo ka tome, posebno u nekoliko scena, da ta čuda koja se inače dešavaju kod svetaca i svetih ljudi, da su realna stvar. Ona su ušla u narod, ušla su u sve pore duše.
Lordan Zafranović i autor emisije ,,Dok anđeli spavaju" Marina Rajević Savić
© Sputnik
Četiri sata filma
Mnogi su skretali pažnju Zafranoviću da će se film koji traje četiri sata teško gledati, da će ga manji broj ljudi gledati, da mnogi neće imati strpljenja da ga isprate do kraja, međutim, on nije želeo da „kasapi“ svoje ostvarenje. Mnogi koji su ga do sada pogledali, uronjeni u njegove strahote i bolnu istinu, istakli su da je prošao „za tren“, te da bi bio greh kratiti ga.
Recimo, patrijarh Porfirije je gledao film tri puta i sva tri puta je, čim se projekcija završila, rekao: „Prošlo mi je kao sat i po.“ Odmah je to govorio, jer su producent i distributeri smatrali da film treba skratiti. Njihov problem nije bio u ritmu, u umetničkim vrednostima ili u bilo čemu sličnom. Problem je bio isključivo u trajanju, jer film nisu mogli lako da uklope u bioskopski repertoar.
Zafranovićev kolega, proslavljeni reditelj Emir Kusturica, rekao je da je „Zlatni rez“ sublimacija Lordanovog celokupnog opusa, da nikad nije gledao nešto slično, te da ne postoji scena koju bi mogao izbaciti, kao i to da je svojim ostvarenjem na najveličanstveniji način odao zasluženu poštu srpskom narodu, na način na koji to niko pre njega nije uradio.
Za film, spremni!
Čim je zavrpio snimanje „Zlatnog reza“, Zafranović je počeo da razmišlja o novom poduhvatu. Kako kaže, na tapetu su „Carev štitonoša“ i „Čerupanje anđela“, međutim, priča o Kozari još nije ispričana. Reditelj kaže da bi voleo da se ona ispriča u Hrvatskoj jer je film pravio, između ostalog, i za tamošnju pobliku. Međutim, sumnja da će naići na dobrodošlicu.
Skeptičan sam, s obzirom na masovno podizanje ruku u znak ustaškog pozdrava „za dom spremni“. To je van pameti da se pozdravlja sa znakom pod kojim je toliko ljudi ubijeno i to na zverske i neopisive načine. Jednostavno ne mogu verovati da moji ljudi dižu ruke uz taj pozdrav, i to masovno. To znači da je rađeno na toj mržnji, da neko zamagljuje istinu i da uče nove generacije da se mržnja još više pojača. U takvoj atmosferi sve deluje kao da je spremno za novi sukob. Rat devedesetih, po mom mišljenju, još nije završen. Sve je napeto, naoružava se, i samo se traži povod da se ponovo krene u novu tragediju.
Suprotno njegovim željama, Zafranović sumnja da će se film čak i ignorisati. Mogli bi da ga shvate kao neku vrstu srpske propagande, međutim, kaže, on tu ništa ne može. Film je istinit, ne samo po onome šta prikazuje i jer je zasnovan na dokumentovanim činjenicama, već i zato što je rađen po autorovoj ličnoj nameri.
Ako ga budu cenili i razumeli kao krik protiv zla – biće dobro. Ako ga ignorišu – ne znam kako će se to dalje odraziti, ni na film, ni na ovu našu regiju, zaključuje Zafranović.
Pogledajte i:
