Salaši, paori i ravnica: Svet koji je Sava Stojkov pretvorio u umetnost
© Valentina Bulatović
Pratite nas
Sava Stojkov pripada retkom krugu umetnika čije je delo vremenom preraslo okvire stila i epohe. Slikajući ravnicu, salaše i ljude bačkog podneblja, stvorio je poetski svet mira i dobrote, a sopstvenim životom potvrdio da istrajnost i vernost ličnom pozivu mogu postati umetnost same po sebi.
Dobri duh ravnice koji i dalje traje
Retrospektivna izložba dela Save Stojkova (1925 – 2014), pod nazivom „Dobri duh ravnice“, otvorena je u Galeriji RTS-a u Beogradu i može se posetiti do 16. avgusta. Na izložbi je predstavljeno šezdesetak pažljivo odabranih radova jednog od najznačajnijih vojvođanskih i jugoslovenskih slikara druge polovine dvadesetog veka, umetnika koji je tokom sedam decenija rada stvorio opus od više od dvadeset hiljada dela.
Prema rečima Milana Stojkova, arhitekte i umetnikovog sina, naziv izložbe upućuje ne samo na stvaralački opus Save Stojkova, nego i na njegovu ličnost, koja je odisala blagošću, smirenošću i dobronamernošću.
„Naziv izložbe nisam izmislio ja, nego ljudi oko njega. Stalno je postojala ta aura dobrog čoveka. Gde god da se pojavi, ljudi su govorili da mami osmeh, da širi dobrotu i smirenost. Upravo takve su bile i njegove slike. Zbog toga je vremenom i dobio taj epitet – dobri duh ravnice“, kaže Milan Stojkov u razgovoru za Sputnjik.
Između naive i poetskog realizma
Iako se ime Save Stojkova često dovodi u vezu sa naivnom umetnošću i Hlebinskom školom, njegov sin smatra da je takvo određenje nedovoljno za razumevanje celokupnog opusa.
Prema njegovim rečima, postojala je faza u kojoj je Stojkov, uglavnom zbog egzistencijalnih razloga i narudžbina iz inostranstva, radio slike bliske poetici naive. Međutim, to nikada nije bio pravac u kojem je istinski prepoznavao sebe.
„Postojale su narudžbine iz Italije u vreme kada porodica nije živela lako i on je radio jednu vrstu naive za određene galeriste. Ali taj način slikanja njemu nije bio blizak. Kada bi razgovarao s nama u porodici, uvek je govorio da je po svom osećanju realista. Pratio je impresionizam, realizam i renesansno slikarstvo, izučavao je literaturu i stare majstore. Zapravo, od samog početka bio je bliži impresionizmu, a kasnije ga je sve snažnije privlačio realizam“, kaže Milan Stojkov.
Naš sagovornik podseća na to da je njegov otac u ranijem periodu slikao špahtlom, brzo i virtuozno, stvarajući ponekad i po nekoliko slika dnevno. Vremenom je, međutim, sve dublje ulazio u realistički pristup.
Upravo je zbog te osobenosti istoričar umetnosti Dragoslav Đorđević njegovo stvaralaštvo nazvao poetskim realizmom – terminom koji je ostao vezan za Stojkova do kraja života i danas predstavlja najprecizniju odrednicu njegovog zrelog dela.
Povratak zavičaju
Rođen na periferiji Sombora, u porodici zemljoradnika, Sava Stojkov je detinjstvo proveo okružen njivama, salašima i životinjama. Iako se porodica početkom pedesetih godina preselila u grad, taj svet ga nikada nije napustio.
Milan Stojkov veruje da je upravo preseljenje u urbani ambijent pojačalo očevu potrebu da se kroz slikarstvo vraća ravnici.
„On je bio dete zemlje. Odrastao je pored salaša, njiva i životinja. Kada je prešao u grad, život nam se postepeno urbanizovao. Ali mislim da je baš taj prelazak kod njega stvorio još veću potrebu da se vraća onome iz čega je potekao. Kao da je žudeo za prostorom, za mirom, za tišinom koju donosi takav život. Možda su ga zato ljudi toliko voleli i prepoznavali u njegovim slikama“, kaže Milan Stojkov i dodaje da u pejzažima njegovog oca ravnica nije samo geografski prostor, već i duhovni zavičaj i simbol harmonije koju je savremeni svet postepeno gubio.
Čovek koji je portretisao prirodu
Likovni kritičari često su isticali da je Sava Stojkov „portretisao prirodu“. Ta formulacija, smatra njegov sin, nije slučajna - Stojkov je bio izuzetan portretista, a posebno su ga privlačili paori i ljudi sa sela, čija su lica nosila pečat dugog života i teškog rada.
„Najviše je voleo da slika te svoje paore. Na njihovim licima videle su se čitave životne priče – bore, umor, karakter, dostojanstvo. Kao što je portretisao ljude, tako je portretisao i salaše. Nije ih slikao kao predmete ili scenografiju, nego kao živa bića sa sopstvenom pričom“, ističe Milan Stojkov.
Samouk – ali ne i bez učitelja
U javnosti se Sava Stojkov često opisuje kao samouki slikar. Iako formalno ta odrednica jeste tačna, njegov sin naglašava da ona ponekad stvara pogrešnu predstavu. Sava Stojkov nije završio akademiju, ali je godinama učio, proučavao umetnost i usavršavao se u kontaktu s priznatim stvaraocima.
„Važno je razumeti da samouk ne znači neobrazovan. Otac nije imao priliku da studira, ali je neprestano učio. Čitao je, proučavao slikarstvo i usavršavao zanat. Čak je 1947. godine polagao prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti, na odseku vajarstva. Bio je prvi na rang-listi primljenih kandidata. To je veliki uspeh o kojem se malo zna“, navodi umetnikov sin.
Okolnosti posleratnog vremena odredile su drugačiji tok života Save Stojkova. Prema porodičnom sećanju, lokalne vlasti nisu podržale njegov odlazak na studije jer je bio jedan od najboljih fudbalera somborskog „Radničkog“.
„Rekli su mu da je potreban klubu i praktično mu onemogućili odlazak na akademiju. Ta nepravda ga je duboko pogodila. Kasnije je čak prestao da igra fudbal. Bio je ogorčen jer nije dobio priliku koju je zaslužio. Mislim da je to u velikoj meri odredilo njegovu kasniju upornost i potrebu da uspe kao umetnik“, ocenjuje naš sagovornik.
Odrastanje u kući punoj boja
Za Milana Stojkova odrastanje uz jednog od najpoznatijih srpskih slikara bilo je pre svega dragoceno životno iskustvo. Umetnost, kako kaže, nije bila nešto izdvojeno od porodičnog života, već je, naprotiv, prožimala svakodnevicu.
„Svi smo morali da učimo da slikamo. Mama, brat, ja – cela porodica. Stalno je pričao o kompoziciji, zlatnom preseku, crtežu. Ali to nije bilo nametanje. Za mene je to bila igra. Odrastao sam u mirisu boja i atmosferi ateljea. On mi je govorio da dobro slikam, a detetu takve reči mnogo znače. Upravo sam u kući stekao temelje koji su mi kasnije pomogli i kada sam upisao arhitekturu“, seća se Milan Stojkov.
Iako se profesionalno opredelio za arhitekturu, on priznaje da ga slikarstvo i danas privlači, kao neka vrsta porodičnog nasleđa koje je nemoguće potpuno napustiti.
Od stidljivog dečaka do svetski priznatog umetnika
Sklonost ka crtanju kod Save Stojkova ispoljila se veoma rano. Porodična anegdota koju Milan Stojkov rado prepričava govori o dečaku koji je prve crteže izlagao na prozoru porodične kuće kako bi posmatrao reakcije prolaznika.
„Nacrtao bi nešto, stavio na prozor i onda se sakrio iza zavese. Posmatrao je kako ljudi reaguju. Kada bi čuo pohvalu ili video da su se zadržali ispred crteža, to mu je bio podsticaj da nastavi. Već tada se videlo da ima potrebu da stvara i da komunicira sa svetom kroz sliku“, kaže Milan Stojkov i dodaje da je taj dečački impuls vremenom izrastao u jedan od najobimnijih i najprepoznatljivijih opusa srpskog slikarstva.
Zaostavština dobrote i vernosti sopstvenom putu
Kada govori o najvažnijem nasleđu koje je njegov otac ostavio, Milan Stojkov ne pominje nagrade, priznanja ili broj izložbi. Za njega je najvrednija lekcija nešto mnogo jednostavnije.
„Mladima bih preneo ono što je on svojim životom pokazao – da treba izabrati ono što volite i tome ostati veran. On je čitavog života radio samo ono što voli. Uspeo je da od svog rada živi, da bude priznat i da ostane svoj. Bio je otvoren, komunikativan, uporan i duboko je verovao u ono što radi. Bio je srećan čovek. A bili smo srećni i mi oko njega“, zaključuje Milan Stojkov.
Detalj s izložbe "Dobri duh ravnice" Save Stojkova u Galeriji RTS-a
© Foto : Sputnjiku ustupio Milan Stojkov
