„Moj klijent se ne žuri“: Kako je Antonio Gaudi prevario vreme za čitav vek
© Sputnik / Alexei Danichev
/ Pratite nas
Ludak, genije, umetnik, inženjer, mistik, vizionar – Antonio Gaudi bio je stvaralac čija su dela prevazišla vreme u kojem je živeo. Sto godina posle smrti arhitekte, njegove građevine, prepoznatljive po svojim talasastim fasadama i formama koje podsećaju na stabla i krošnje, školjke i druge oblike iz prirode, i dalje deluju iznenađujuće savremeno.
Ludak ili genije
Ime ovog arhitekte neodvojivo je od Barselone, koja je zahvaljujući njemu postala jedan od najprepoznatljivijih gradova sveta. Kaza Mila, Park Guelj i, naravno, Sagrada Familija – monumentalna bazilika koja se gradi već više od jednog veka, nisu samo originalne umetničke tvorevine, nego i inženjerska čuda i vizije budućnosti.
Gaudi je stvarao krajem 19. i početkom 20. veka, a inspiraciju je pronalazio u prirodi. Umesto klasičnih nacrta, koristio je modele od lanaca i tegova, kako bi gravitacija sama pokazala idealnu formu građevine. Danas, u vremenu digitalne arhitekture i parametarskog dizajna, mnoge arhitekte kažu da savremeni softveri rade upravo ono što je Gaudi radio ručno pre više od sto godina.
„Antonio Gaudi je bio čovek čiji su život i rad bili isprepleteni s neobičnim navikama, dubokom religioznošću i vizionarskim idejama koje su često bile neshvaćene u njegovo vreme. Kada je diplomirao na Visokoj školi arhitekture u Barseloni 1878. godine, direktor škole je izjavio: 'Dali smo ovu diplomu ludaku ili geniju. Vreme će pokazati'. Vreme je definitivno presudilo u korist genija, jer je sedam njegovih dela danas pod zaštitom Uneskoa“, kaže u razgovoru za Sputnjik arhitekta Slobodan Maldini.
Moj klijent se ne žuri
Antonio Gaudi je često govorio da se originalnost sastoji u povratku izvoru, misleći na prirodu kao vrhunsko delo stvoritelja. Zato u njegovim delima gotovo da nema pravih linija jer ih, kako je tvrdio, nema ni u prirodi.
„Kada su ga pitali zašto izgradnja remek-dela Sagrade Familije traje toliko dugo (a gradi se od 1882. godine), on je odgovorio: 'Moj klijent se ne žuri', misleći na Boga“, napominje Slobodan Maldini.
Kada je Antonio Gaudi smislio buduću svetsku katedralu, nije krenuo od arhitektonskog projekta onako kako to inače rade arhitekti, već je krenuo od inverzne arhitekture.
Umesto da crta na papiru, on je na plafonu svoje radionice, u određenim tačkama, fiksirao kanape koji su slobodno visili, stvarajući prirodne krivine pod uticajem sopstvene težine. Shvatio je da, ako taj oblik okrene naopačke, dobija savršen luk koji će, kada se izgradi od kamena, biti pod čistom kompresijom, odnosno pritiskom na dole.
„Radio je seriju eksperimenata, tako što je na kanape kačio male džakove napunjene peskom ili olovnom sačmom. Svaka vrećica predstavljala je desetohiljaditi deo stvarne težine koju će taj deo zgrade imati. Potom je postavljao ogledalo na pod, ispod modela, i fotografisao ga, a zatim je fotografije okretao naopačke. Celu Sagradu Familiju je izgradio putem tih modela, a ne uz pomoć matematike ili mogućnosti koje nam daje savremena statika“, navodi naš sagovornik.
Za vreme Španskog građanskog rata, između 1936. i 1939. godine, anarhisti su upali u radionicu arhitekte i spalili većinu njegovih nacrta, fotografija, beležaka i gipsanih modela Sagrade Familije, na kojima je decenijama radio.
Gaudijeva vizija, međutim, nije potpuno nestala. Njegovi saradnici su rizikovali živote da bi skupili ono što je arhitekta ostavio iza sebe i uspeli da pronađu više od 10.000 fragmenata modela Sagrade Familije.
„Arhitekte su provele više od 16 godina rekonstruišući originalne modele. Gaudijev logički sistem sada se dešifruje uz pomoć savremene tehnologije, 3D štampanja, specijalnih softvera za modelovanje krivina koji su razvijeni za vazduhoplovnu industriju, CNC mašina koje precizno seku kamen u radionicama van grada, kao i parametarskog dizajna. Među pionirima koji su digitalizovali Gaudijevu metodu bio je arhitekta Marko Bario koji je koristio algoritme koji simuliraju sile gravitacije i težine baš onako kako je Gaudi to radio u svojoj radionici“, objašnjava Slobodan Maldini.
Sagrada Familija – remek-delo koje se gradi više od veka
Bez obzira na sva pomagala i tehnologiju savremene arhitekture i graditeljstva Sagrada Familija je veoma veliki poduhvat i pretpostavlja se da će konačno biti završena tek 2036. godine. Na stogodišnjicu Gaudijeve smrti, u februaru ove godine, završena je srednja kula, visine 172 metra, tako da su time svi veliki građevinski radovi privedeni kraju.
„Sagrada Familija ima konstruktivnu strukturu drveta, prirode. Stubovi nisu ravni od vrha do dna, već se kao i drveće pri vrhu granaju tako da podupiru plafon, poput krošnje. Gaudi je napravio paraboličnu konstrukciju koja ne zahteva spoljašnje lukove, već na prirodan način prenosi opterećenje na tlo. Baza stuba kod Gaudija je u obliku zvezde. Stub se potom uvrće i menja broj krakova, tako da iz osmougla prelazi u krug, a onda se grana kao drvo. Taj efekat stvara utisak da stubovi rastu i menjaju se dok ih posmatramo“, navodi Maldini.
Antonio Gaudi je koristio razne materijale da bi imitirao snagu prirode. Najčvršći su crveni granitni stubovi koji nose najveći teret, a oni svetliji i tanji napravljeni su od mermera koji je mekši.
„Postoji i igra svetlosti – kao što su krošnje drveća u šumi filteri za svetlost, u Sagradi Familiji svetlost prolazi tako da podseća na sunčeve zrake koji se probijaju kroz lišće u šumi. Boje se menjaju od hladnoplavih i zelenih na istoku, do toplih crvenih i narandžastih tonova na zapadu, prateći putanju sunca“, kaže Maldini.
On dodaje da je Gaudi bio fanatik kada je reč o realizmu, što se ogleda i u skulpturama koje krase katedralu.
„Umesto da vajarima prepusti slobodnu interpretaciju, on je hteo da svaka figura na fasadi katedrale izgleda kao živa osoba koju biste mogli sresti na ulici. Za biblijske likove je koristio obične ljude iz komšiluka, lokalne radnike, vojnike. Da bi postigao savršene proporcije i nabore odeće, Gaudi bi ljude ili životinje namazao mašću, a potom ih direktno prekrivao gipsom. Čim bi se gips stegao, pažljivo bi ga skinuli, a dobijeni kalup bi služio kao osnova za kamenu skulpturu. Na taj način fasada Sagrade Familije je i neka vrsta zamrznute fotografije tadašnjeg stanovništva Barselone, pretvorena u kamen“, ističe Maldini.
Sagrada Familija
© Sputnik / Artem Nilov
Kaza Mila – od „rugla“ do prestiža
Jedna od najpoznatijih kuća koje je projektovao Gaudi jeste Kaza Mila, poznatija kao „La Pedrera“, odnosno „Kamenolom“. Stanovnici Barselone nisu prihvatali tu kuću, a danas je to jedno od najprestižnijih zdanja na svetu.
„Mnogo pre modernizma Gaudi je uneo u arhitekturu teoriju modernog plana. To znači da se zgrada ne oslanja na unutrašnje zidove, već na sistem betonskih i čeličnih stubova i greda. Nijedan zid unutar stana nije noseći. Zahvaljujući tome, vlasnici stanova mogu da ruše zidove, da menjaju raspored prostorija kako god žele, bez opasnosti da se zgrada sruši. Svi stanovi su dvostrano orijentisani, prozori gledaju na ulicu i na ta dvorišta, tako da imaju neverovatnu količinu prirodne svetlosti i ventilacije u svakom svom kutku“, ističe naš sagovornik.
Koliko je Gaudi bio revolucionaran pokazuje i njegova opsednutost ergonomijom, odnosno prilagođavanjem predmeta ljudskom telu.
„Svaka kvaka na vratima i prozorima u stanovima dizajnirana je tako da savršeno naleže na dlan. On je bukvalno oblikovao glinu stiskanjem šake i po tom kalupu izlivao kvake u bronzi. Svaki prozor je unikatan, prilagođen pravcu strujanja vazduha i količini svetlosti koja je potrebna određenoj prostoriji. Kaza Mila je bila i jedna od prvih zgrada u Evropi koja je imala podzemnu garažu za kočije i automobile“, kaže Slobodan Maldini.
U unutrašnjosti zgrade nema ravnih plafona.Svaka prostorija ima reljefne ukrase od gipsa koji podsećaju na morske talase, ili na peščane dine, čime je Gaudi želeo da izbriše granicu između enterijera i spoljašnjeg prirodnog sveta.
„Čak je i nameštaj dizajnirao u tom stilu. To je takozvani antropomorfni dizajn koji je usklađen s oblikom ljudskog tela. Njegove stolice i klupe nemaju nijednu ravnu liniju, dizajnirane su tako da prate krivinu kičme, položaj ruku i prirodan nagib nogu“, napominje Maldini.
Park Guelj – jedinstvo arhitekture i prirode
Jedan od njegovih veličanstvenih projekata je i Park Guelj, koji je prvobitno bio zamišljen kao luksuzno naselje, ali je projekat propao, pa je postao javni park.
„Tu možemo da vidimo čuvenu tehniku 'trekandis', na dugačkoj vijugavoj klupi koja izgleda kao zmija. Antonio Gaudi je koristio otpad – keramičke pločice, posuđe, tanjire, činije. Reciklirao je u 19. veku. On je jedan od pionira umetnosti reciklaže. Taj otpad je smeštao u zidove, klupe, praveći mozaike od razbijenih flaša, keramičkih pločica“, priča Slobodan Maldini.
Gaudi je projektovao i Palatu Guelj, koja se razlikuje od svega što je radio i pokazuje tamnu stranu genija. Smeštena je u blizini ulice La Rambla i jedno je od njegovih ranih dela.
„Dok su njegove kasnije zgrade svetle, organske, ova palata je misteriozna. Unutrašnjost podseća na set za film o Betmenu ili Drakuli. A krov palate je apsolutni vrhunac. Na njoj su šareni dimnjaci koji su bili uvertira za sve ono što je kasnije radio. Vredi videti i kriptu Kolonije Guelj, u kojoj se nalazi Gaudijeva skrivena laboratorija. To se mesto nalazi izvan Barselone, u selu Santa Koloma de Serveljo. Tu je testirao svoje modele s kanapima. Kripta izgleda kao pećina koja raste iz zemlje, a stubovi su toliko nagnuti da deluju kao da prkose fizici“, kaže Maldini.
Od dendija do mistika
Gaudi je, napominje Slobodan Maldini, verovao da je božji arhitekta, da ga je Bog predodredio za profesiju kojom se bavi.
„Karijeru je počeo kao dendi. Lepo se oblačio, izlazio, voleo je da popije, da prošeta, voleo je život. A potom je počeo da se zatvara u sebe, posvetio se Bogu i čak je petnaestak godina pred smrt napustio svoj dom, preselio se u malu zapuštenu radionicu unutar gradilišta Sagrade Familije, spavao na običnom krevetu, na daskama, pored svojih modela, okružen prašinom i nacrtima“, navodi Maldini.
Čuveni arhitekta nije imao porodicu. Postao je ekstremni vegetarijanac. Njegov ručak se često sastojao od samo nekoliko listova salate umočenih u mleko i od orašastih plodova.
Život je završio na način koji niko nije mogao da predvidi za slavnog arhitektu. Dok je 1926. godine šetao ka crkvi na svakodnevnu molitvu, pregazio ga je tramvaj. Zbog njegovog zapuštenog izgleda i stare odeće prolaznici i taksisti su mislili da je beskućnik, pa su odbili da ga voze u bolnicu. Preminuo je tri dana kasnije u bolnici za siromašne.
„Bio je toliko predan postu da je jednom prilikom zamalo umro od izgladnjivanja, pa je intervenisao sam biskup da bi ga ubedio da počne da jede. Bio je izuzetno pobožan čovek, koji je svoj život posvetio veri. U Vatikanu je 2003. godine pokrenut proces za njegovu beatifikaciju, a ako bude završen, on bi mogao postati prvi zvanični svetac među arhitektama“, navodi Slobodan Maldini.
