Dva faktora! Evo zašto Berlin stalno cilja Rusiju – nacizam nije ključni momenat /video/
© Sputnik / Vladimir Astapkovič
/ Pratite nas
Matrica nemačkog odnosa prema Rusiji se ne menja vekovima, a oličena je u dva elementa: pogledu na Ruse i Slovene uopšte kao stanovništvo koje treba potisnuti, dok je drugi faktor aktuelna politika. Tako je bilo i pre 85 godina s iznenadnim napadom nacističke Nemačke na SSSR, čime je počeo Veliki otadžbinski rat, ocenjuju sagovornici Sputnjika.
Istoričar Goran Miloradović iz Instituta za savremenu istoriju objašnjava da uvek postoji neka predistorija kad je reč o pitanju šta inspiriše Nemačku, pa i Zapad šire gledano na stalne napade na Rusiju. Za Zapad su, kako kaže, kroz istoriju posebno inspirativni periodi kad im se učini da Rusija pokazuje izvesnu slabost.
„Da li se zvala Rusija, da li Sovjetski Savez, to nije ni bitno. Tako je početak Prvog svetskog rata usledio nedugo posle ruskog poraza od Japana. Učinilo im se da je sad zgodna prilika. To što agresori nisu bili odmah spremni odložilo je rat za desetak godina, ali rat je ipak došao. Oni su to iskoristili za medijsku, psihološku pripremu, za naoružavanje i za diplomatsku pripremu, odnosno u smislu da se mora napraviti situacija da izgleda kao da je agresija počela sa slovenske strane. Pri čemu su oni Slovene gledali kao jednu celinu, od Srbije, Bugarske, Crne Gore na jugu, pa skroz do Kamčatke. Sve je to jedna celina kad se gleda iz Evrope. To je jedan od elementa koji je ohrabrio početak rata 1914. godine“, kaže istoričar.
Program nestanka Slovena
Drugi svetski rat je, po njegom mišljenju, došao kao neka vrsta nastavka Prvog ili pokušaj revanša Nemačke, a opet nakon što je sovjetska strana pokazala određenu slabost, recimo u Španskom građanskom ratu, a kasnije u ratu SSSR sa Finskom, a program je opet bio nestanak Slovena.
„Sve do Urala bi bilo očišćeno, a ono iza Urala bi bila sledeća faza. Jer model kakav je Hitler primetio u Americi da je sproveden sa čišćenjem domorodaca i neseljavanjem belog stanovništa iz Evrope, on je na vrlo sličan način bukvalno zamišljao da će da se proširi do Pacifika.“
Miloradović podseća da je od 27 miliona sovjetskih žrtava 9,5 miliona bilo vojnih žrtava, dok su ostalo bili civili, uključujući i istrebljenje Jevreja na sovjetskim teritorijama koje je bilo sistematsko. Tu je zatim, kako kaže, kažnjavanje i uništavanje sela predviđenih za naseljavanje Nemaca, pre svega u Belorusiji, pri čemu su ta sela spaljivana zajedno sa stanovnicima da bi se oslobodio prostor za „višu rasu“. Najzad, u taj broj su uračunati sovjetski ratni zarobljenici koji su držani u neljudskim uslovima po nemačkim logorima.
Dva vektora Hitlerove politike prema Rusiji
Istoričar Petar Dragišić iz Instituta za noviju istoriju Srbije primećuje da je nemački pohod na istok u Drugom svetskom ratu imao novinu u odnosu na prethodne u vidu nacionalsocijalističke ideologije s rasističkim elementima.
„Mi ih nalazimo već u Majn Kampfu, Hitlerovom delu pisanom 1925. godine, gde on zaključno poglavlje posvećuje ruskom pitanju, odnosno istočnom pitanju i već tu vidimo rasističke elemente… Kad na to dodamo još i antislovenske sentimente, mi vidimo jedan rasistički odnos koji ima ta dva vektora, antislovenski i antisemitski jer su vodeći boljševici u toj prvoj fazi bili jevrejskog porekla.“
Dragišić ističe da je kroz istoriju bilo pokušaja rusko-nemačke koegzistencije, u eri Bizmarka, kao i u 20. veku.
„Setimo se i Brantove istočne politike u vreme Hladnog rata, pa i odnosa Gerharda Šredera i Vladimira Putina posle 2000. godine u toj prvoj deceniji 20. veka. Dakle, nije to uvek samo konfrontacija, ali u principu konfrontacija dominira tim odnosima.“
Miloradović napominje da u nemačkom pristupu Rusima treba imati u vidu dva elementa.
„Jedan je opšti pogled na istoriju i ljudsko društvo, kategorizacija ljudi na rase, na grupe, na civilizovane i necivilizovane varvare, i druga je ono što se nalazi u aktuelnoj politici. Dve stvari se uvek ukrštaju. Generalna ideologija, odnosno pogled koji je karakterističan za neku zemlju ili za njene intelektualce i političku elitu je jedno, ali se tu filtrira kroz trenutnu situaciju.“
Drugi element je pogled Nemaca na druge nacije i na druge narode koji je uvek arogantan i sa visine što, ističe istoričar, nije novost.
„Ne treba to vezivati samo za naciste i za Hitlera. To je nešto što je stizalo iz dubina 19. veka koji je bio vek ideologije, ali takođe i vek biologije. I postoji ta tačka ukrštanja gde biologija postaje jedan od elementa društvenih i političkih ideologija“, kaže Miloradović i povlači paralelu između odnosa prema ruskom i prema srpskom stanovništvu.
U Prvom svetskom ratu, podseća on, kad su austrijske trupe stajale na granici sa Srbijom, oficiri su im držali govore i čitali proglase. Zahtevalo se pod pretnjom kazne onih vojnika koji to ne izvrše da se bude okrutan prema lokalnom stanovništvu, sa najvećom surovošću da se postupa prema svima jer taj narod ne zaslužuje ni najmanje poverenje.
Pohod ka sirovinama
Miloradović skreće pažnju da se druga strana iste medalje može naći i kod levičara Fridriha Engelsa i Karla Marksa koji dele narode u Evropi na revolucionarne i reakcionarne, pri čemu su revolucionarni Nemci, Mađari i Poljaci.
„Ko su reakcionarni narodi? Pre svega Sloveni koji žive u Austriji, zatim svi drugi Sloveni, Rusija. Znači, Rusija je bastion reakcije i nju treba uništiti. Bastioni reakcije su i druge slovenske države, a pojavile su se dve za njihovog života, Srbija i Crna Gora. Na Berlinskom kongresu nisu mogli da oproste Austriji i Britaniji što su izašli u susret Rusiji i što su dozvolili državnost te dve države. Oni su bili za to da ti narodi budu ne samo ostavljeni bez države, da te države budu uništene, nego da ti narodi budu asimilovani uz obrazloženje da je to napredak i da je to civilizacijsko dostignuće. A oni koji ne budu u stanju da budu civilizovani treba budu istrebljeni.“
Dragišić smatra da nacizam ipak nije ključni momenat u konfrontaciji germanskog sveta sa istokom, nego da pretežu pragmatčni razlozi.
„Iza toga se kriju pravi interesi. I u principu i danas vidimo u svim tim pohodima pragmatični interes - pohod ka sirovinama, pohod ka životnom prostoru, danas pred svega ka sirovinama, i vidimo ideju o tome da je ovakva Rusija prejaka, i da je potrebno na neki način izvući korist iz tih njenih sirovinskih resursa, a da se ideologija koristi kao narativ. Zapravo vi ne možete mobilisati ljude i uvući ih u rat bez narativa. Vojska koja nema narativ je obična banda, a vojska koja ima narativ, oni su onda oslobodioci, borci za neku plemenitu stvar...“
Slična situacija je i danas kad je reč o ukrajinskom sukobu, gde su takođe u prvom planu ekonomski interesi, a sve ostalo ide kao nadgradnja te pragmatične ideje, zaključuje Dragišić.
Pogledajte i:
