Pukla tikva u EU: Sada pršte varnice oko pregovora sa Rusijom na koje ih niko i – ne zove
© Sputnik / Alexey Vitvitsky
Pratite nas
Evropska unija je kao raštimovani orkestar, što ne čudi budući da više nema onu kohezivnu i homogenizujuću moć koju je, možda, imala u ranijem periodu. Kako se ukrajinska kriza produbljuje i kako ne uspeva da pronađe adekvatan odgovor na situaciju u vezi sa Ukrajinom, ali i na šire globalne izazove, tako gubi svoju političku, ali i ekonomsku snagu.
Ovako naučni saradnik i filozof sa Instituta za političke studije dr Mario Kalik komentariše razdor koji se produbljuje unutar Evropske unije, podstaknut različitim stavovima zemalja članica po pitanju rata u Ukrajini.
Na svečanoj večeri na kraju samita EU u Briselu, umesto o Kini, razgovor evropskih lidera pretvorio se u raspravu o Rusiji i Ukrajini, nakon čega je Vladimir Zelenski napustio skup. Dok su mnogi podržali ideju predsednika Evropskog saveta Antonija Košte da se obnovi dijalog s Rusijom, bilo je i onih koji su se tome protivili. Najveći otpor pružili su francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Fridrih Merc, tvrdeći da nije pravo vreme za to, a da bi, kada dođe pravi trenutak, inicijativu trebalo da preuzmu Berlin, Pariz i London.
Naravno da čitava stvar sve više deluje iluzorno. Velike evropske sile više ne mogu da nametnu svoju volju svim ostalim članicama. Upravo je poljski ministar Sikorski rekao da velika trojka, koju čine Nemačka, Francuska i Engleska, ne može da ignoriše ostatak Evropske unije i da francusko-nemački motor, kako se slikovito izrazio, više ne može sam da pokreće čitavu mašineriju EU, koja je postala daleko složenija i veća nego ranije, rekao je Kalik za Sputnjik.
Sa promenama na geopolitičkom nivou i pojavom novih sila na istoku i jugu, uticaj Evropske unije se smanjuje, objašnjava naš sagovornik. To, kaže, dovodi do krize unutar same EU, pa pojedine članice sve više biraju da pragmatično i racionalno slede sopstvene interese, a ne interese Unije, koje sve češće doživljavaju kao suprotstavljene svojim nacionalnim interesima.
Svako vuče na svoju stranu
U međuvremenu, nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful izjavio je da je sada trenutak za pokretanje pregovora i da ne treba propustiti ovo leto, kako se ne bi u međuvremenu Amerikanci nametnuli, podseća Kalik. Njihov je strah da pregovori krenu da se vode između Rusije i Amerike, kao što je i bilo započeto na Aljasci, u Enkoridžu, jer bi oni u tom slučaju bili potisnuti iz čitavog procesa. Takođe, mora se reći i da vrh EU niko i ne zove na pregovore vezane za Ukrajinu, već se sami povremeno nameću, pa tako sami i „odustaju“.
Plaše se američkog preuzimanja pregovora jer smatraju da Amerika ne prati u dovoljnoj meri njihove interese. To je otvoreno poručio i nemački ministar spoljnih poslova. Oni nemaju poverenja da će administracija Donalda Trampa u dovoljnoj meri uvažiti interese Ukrajine i Evrope. To nije iznenađujuće, jer je Tramp i ranije pokazivao rezervisan i distanciran odnos prema Evropskoj uniji. Njegovi prioriteti su pre svega zapadna hemisfera, Latinska Amerika, Centralna Amerika, Bliski istok i Kina.
Kalik je podsetio na primer Poljske koja je u poslednje vreme vrlo kritična prema Kijevu u tolikoj meri da je ukrajinskom predsedniku Vladimiru Zelenskom oduzela Orden Belog orla koji mu je prethodno dodeljen. Kao razlog za takav potez navedeno je veličanje ukrajinskih kolaboracionista i nacista iz perioda Drugog svetskog rata. To je, tvrdi naš sagovornik, samo jedan od simptoma narušavanja odnosa između pojedinih članica EU i Ukrajine.
Poljska takođe sve češće ističe da ulazak Ukrajine u Evropsku uniju doživljava kao pretnju sopstvenoj poljoprivredi. Istovremeno, šef poljske diplomatije naglašava da Poljska mora da bude uključena u donošenje odluka. Drugim rečima, ne može samo takozvana velika trojka — Francuska, Nemačka i Velika Britanija — da vodi pregovore u ime cele Evropske unije.
Sami sebi kontriraju
Nemačka, Francuska i Engleska već su formirali ,,Koaliciju voljnih" koju čine i ostale zemlje ,,voljne" da i dalje podržavaju Ukrajinu u sumanutom ratu protiv Rusije kao proksi strane Zapada i Evropske unije, objašnjava Kalik. Međutim, čak ni tu ne postoji potpuna saglasnost oko toga ko treba da predstavlja Evropu i u kom trenutku. Izjave Emanuela Makrona takođe su u određenoj meri kontradiktorne jer on racionalno priznaje da Evropska unija ne može biti posrednik jer je pristrasna, budući da je otvoreno na jednoj strani - podržava i finansira Ukrajinu, ali svakako želi da predvodi proces pomirenja.
Postoji strah čak i kod najvećih evropskih država članica da bi institucije EU mogle da preuzmu primat u pregovorima sa Rusijom, čime bi se umanjio njihov pojedinačni uticaj. Sve to pokazuje koliko je evropska politika po ovom pitanju raštimovana, neusaglašena i kontradiktorna.
Ko bi mogao biti pravi mirotvorac?
Za poziciju pregovarača i mirotvorca treba razmatrati zemlje koje nisu direktno uključene u sukob, ali imaju dobre odnose sa obe strane, kao što su Turska i Saudijska Arabija, a koje istovremeno predstavljaju značajne regionalne ili svetske sile.
Sam Zelenski je u svom tom bezumlju napravio jedan racionalan potez kada je predložio brazilskog predsednika Lula da Silvu , računajući da on ima dobre kontakte sa Rusijom i da bi mogao da bude dobar posrednik, što je da Silva i prihvatio. Ruska strana i dalje podseća na razgovore u Enkoridžu kao na važnu inicijativu koju bi trebalo nastaviti i razvijati, tako da iz ruske perspektive ne postoji suštinski problem ni da Amerika bude uključena u pregovarački proces, pod uslovom da se nastavi u duhu prethodnih razgovora, zaključuje Kalik.
Evropske države dele se i po pitanju daljih sankcija Rusiji i finansiranja ukrajinske vojske i svakodnevno je, naročito u istočnoj i centralnoj Evropi, sve jači otpor zapadnim ratnim jastrebovima.
Pogledajte i:
