Ogromna promena u ukupnom svetskom poretku: Mir između Amerike i Irana smeta samo – Izraelu
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Iran i Amerika
Pratite nas
Mir između Amerike i Irana postignut je zahvaljujući obostranoj želji za prekidom neprijateljstva, Amerika je više popustila, trajni mir će zavisiti od narednih poteza Izraela, najteže će biti ostvariti prekid sukoba u Libanu, a najvažnije tačke mira su otvaranje Ormuza i normalizacija energetskih tokova na globalnom nivou.
Ovako politikolog i analitičar Aleksandar Pavić komentariše potpisivanje Memoranduma o razumevanju Sjedinjenih Američkih Država i Irana za okončanje rata koji su potpisali predsednici ovih dveju država.
Njime se predviđa trajni prekid neprijateljstava, otvaranje Ormuza, postepeno ukidanje sankcija Teheranu i potvrdu Irana da neće razvijati nuklearno oružje.
Ko je konačno popustio?
Pavić veruje da je Amerika zasigurno popustila više od Irana, što je čak i sam Tramp vrlo otvoreno rekao na zasedanju G7.
Tramp je rekao da su strateške rezerve nafte na nedopustivo niskom nivou i da bi za četiri meseca praktično nestale, i to ne samo u Americi. To bi bio ogroman problem, energetski šok, kao i cenovni šok za čitavu svetsku ekonomiju, što bi Trampu uništilo šanse na izborima u novembru mesecu, tako da je, na prvom mestu, ovo sigurno popuštanje Amerike, kaže Pavić za Sputnjik.
Ovde postoji i druga komponenta, dodaje on, koja se mogla zapaziti u obraćanju iranskog predsednika Pezeškijana, koji je dan-dva pre potpisivanja memoranduma javno dao do znanja da po ovom pitanju postoje neslaganja unutar samog Irana. Pezeškijan je izjavio da Iran mora iskoristiti ovu priliku da postigne mir, staviviši jasno do znanja da postoji i ona druga, tvrda struja u Iranu, koja je protiv sporazuma.
Unutar Irana je ipak pobedila struja koja je za kompromis i koja nije htela dalje da ratuje. Postoji i ta komponenta, ali ipak, na prvom mestu, najviše je zavisilo od stava Sjedinjenih Američkih Država i od Trampove pozicije, od činjenice da dolaze izbori u Americi i da postoji potencijalno neizdrživa situacija na ekonomskom planu.
Koliko će trajni mir zaista trajati?
Koliko će odredbe memoranduma potrajati i da li će „trajni mir“ zaista zaživeti ponajviše zavisi od izraelskog premijera Netanjahua koji tu predstavlja glavni faktor, tvrdi Pavić. Po njegovom mišljenju, i Iran i SAD žele da ovaj dogovoreni mir opstane, da je to u interesu i jednih i drugih, ali da to ujedno nije u interesu tvrde struje u Izraelu, pogotovo Netanjahua, koga na jesen čekaju izbori.
Ako stvari ostanu na ovome, dakle na Memorandumu o razumevanju, Netanjahu nema sa čim da izađe pred birače. Nije ostvario nijedan proklamovani cilj – niti je došlo do promene režima u Iranu, niti je završio posao u Libanu, niti je uništio Hezbolah, a još će Iranu odmrznuti sredstva, 300 milijardi evra za obnovu. Imajući to u vidu, Netanjahuu ne preti samo politička penzija, već i politička sramota.
Veliko je pitanje da li će Izrael dozvoliti da se mir učvrsti, pogotovo kada je reč o Libanu. Bezalel Smotrič i Ben-Gvir, od kojih zavisi Netanjahuova koalicija, rekli su da ne sme biti povlačenja iz Libana, a izraelska vojska uopšte ne namerava da napusti bezbednosni pojas koji je uspostavila u Libanu. Upravo na tome Iran i insistira, što bi dalje moglo da zakomplikuje i oteža opstanak mira.
Kome smeta mir?
Kada je reč o trećim stranama, Pavić vidi Izrael kao jednu od onih strana kojima bi ovaj mir smetao. Čak i Evropskoj uniji mir takođe odgovara, budući da su ušli u ogromne probleme sa energentima, još veće od onih koje imaju Amerikanci. Njima odgovara sve što će stabilizovati cene energenata, a tu nije reč samo o nafti i gasu, već i o drugim sirovinama važnim za industriju.
Mir najmanje odgovara Netanjahuu i tvrdoj struji u Izraelu, a posle njih, uslovno rečeno, tvrdoj struji u Iranu, pre svega Iranskoj revolucionarnoj gardi. Međutim, čak i oni u ovome vide mnoge koristi — značajna novčana sredstva će ući u Iran i imaće priliku da obnove industriju i vojsku. Tako da, od trećih aktera, ovo najmanje odgovara Izraelu i tvrdoj struji u Izraelu.
Glavne tačke mira
Od svih proklamovanih tačaka ovog mirovnog sporazuma, Pavić veruje da će se najteže ostvariti prekid sukoba u Libanu i poštovanje teritorijalnog integriteta Libana, dok su najvažnije odredbe otvaranje Ormuskog moreuza i normalizacija energetskih tokova na globalnom nivou, što je najvažnije za najveći deo svetske populacije. Naravno, dodaje on, ovo je izuzetno važno i za uspostavljanje mira u čitavom regionu, pogotovo na Bliskom istoku.
Što se tiče svetske ekonomije, najvažnije je da će ponovo krenuti normalni tokovi nafte, mada to neće ići tako brzo kako mnogi misle, ali će smiriti tržište u svakom slučaju. Ovo da se Iran obavezuje da neće kupovati niti posedovati nuklearno oružje imali smo i ranije. Tu su čak garancije maglovitije nego što su bile ranije, tako da tu nema neke suštinske promene, osim što je Iran ponovo izjavio da neće posedovati nuklearno oružje.
Energetski tokovi i uspostavljanje mira su dve najvažnije stvari, ali ne treba zaboraviti ni to da ovaj mir donosi i moralnu pobedu za Iran, podvlači naš sagovornik. Iranu se ovim dogovorom odmrzavaju sredstva i postepeno ukidaju sankcije, a za zemlju koja je već skoro pedeset godina pod nekom vrstom sankcija, to predstavlja revolucionarnu promenu.
Na kraju, bitno je i to što će sve ovo morati da potvrdi Savet bezbednosti UN. To će praktično predstavljati veliku promenu u novom svetskom poretku, to će biti ogromna promena u odnosu svetskih snaga, koja će biti legalizovana i legitimisana kroz Savet bezbednosti – ukoliko uopšte zaista dođemo do te faze.
Pavić ponovo naglašava da postoji bar jedan akter kome nije u interesu da se ovaj mir učvrsti i objašnjava da još mnogo toga može da se desi u pogledu diverzija iz same američke duboke države, kojoj sigurno ne odgovara da Tramp bude u boljoj ekonomskoj poziciju za predstojeće izbore. Iz svih ovih razloga, smatra on, ne smemo misliti da je posao sada završen.
Kada je reč o trećim stranama koje su priželjkivale ovakvu vrstu dogovora i pomagale u postizanju mira, naš sagovornik ističe ogromnu ulogu koju je Pakistan odigrao. Pakistan i Katar su kao posrednici uradili ogroman posao, ali Pakistan to ne bi mogao da uradi bez velike podrške Kine. Sa druge strane, Iran je imao stalnu podršku ne samo Kine, nego i Rusije i to su zemlje najzaslužnije za ishod kakav smo, bar za sada, dobili, zaključuje Pavić.
Pogledajte i:
