https://lat.sputnikportal.rs/20260613/vladan-matijevic-za-sputnjik-stari-sukobi-se-ne-zavrsavaju-a-novi-se-otvaraju--ovde-je-to-tako-1200261396.html

Vladan Matijević za Sputnjik: Stari sukobi se ne završavaju, a novi se otvaraju – ovde je to tako

Vladan Matijević za Sputnjik: Stari sukobi se ne završavaju, a novi se otvaraju – ovde je to tako

Sputnik Srbija

Ako pogledate Balkan videćete da mnoge stvari istovremeno traju. Nisu završeni sukobi iz prošlih vekova, nisu završene podele između različitih političkih i... 13.06.2026, Sputnik Srbija

2026-06-13T13:00+0200

2026-06-13T13:00+0200

2026-06-13T13:00+0200

kultura

kultura

sputnjik intervju

vladan matijević

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/1e/1167049430_0:0:2730:1537_1920x0_80_0_0_4ce53fd3b36fce052ba2d1cc0e17dcec.jpg

Ovako jedan od najnagrađivanijih pisaca Vladan Matijević objašnjava za Sputnjik zašto je pojam svevremenosti jedan od temelja njegove nove knjige „Nora i Zmija”, zbirke sastavljene od trideset jedne priče koje su raspoređenie u pet celina.Iako smeštene u različita vremena i prostore, njih povezuje zajednička vizija sveta i čoveka koji pokušava da pronađe smisao u stvarnosti lišenoj čvrstih oslonaca.Da li će posle nagrađivanih zbirki „Prilično mrtvi“ i „Pristanište“ i nova zbirka „Nora i zmija“ jednako lako pronaći put do čitalaca?„Najvažnije mi je da knjiga dođe do čitalaca i da oni u njoj pronađu nešto blisko sebi, nadam se da će i sa ovom zbirkom to biti slučaj. Voleo bih da čitaoci žive sa tim pričama i junacima, da ih razumeju i prihvate takve kakvi jesu. Neki od tih likova imaju mnogo mana, neki nisu ni naročito pozitivni, ali bih voleo da budu ljudski bliski. Ako se između čitalaca i junaka uspostavi veza, onda je knjiga ostvarila svoj najvažniji cilj. Sve ostalo – nagrade, priznanja i procene – manje je važno“.Sudbine vaših junaka koji žive u različitim epohama prepoznaju se u savremenosti. Koliko je za Vas važna ta ideja preplitanja vremena?„Veoma je važna. U ovoj knjizi sam pokušao da pišem o onome što nazivam „svevremenost“. Godinama govorim da kod nas ništa zapravo nije završeno, da sve počinje i sve traje paralelno. Ta ideja me je vodila dok sam pisao. Zato pojedine priče počinju u antičkom ili srednjovekovnom dobu, a njihovi junaci se gotovo neprimetno pojavljuju u savremenosti. Takav prelaz ne narušava priču, upravo zato što verujem da se čovek suštinski ne menja. Menjaju se tehnologije, zakoni, običaji, društveni sistemi, ali ljudska priroda ostaje ista. Čoveku su i pre dve hiljade godina bili potrebni toplina, hrana, ljubav, razumevanje i bliskost. Potrebni su mu i danas. Zato mi se činilo prirodnim da jedan junak iz davne epohe na kraju zakorači u naše vreme. To je svojevrsni književni eksperiment, ali i potvrda mog uverenja da su ljudska osećanja trajna“.Iako zbirka sadrži 31 priču, moglo bi se reći da u njoj postoji pet velikih priča, s obzirom da svaka celina ima svoju dominantnu temu.„Tačno. Prva govori o životu pisca i o književnosti. Druga je posvećena životu u prigradskom naselju i ljudima koji tamo pokušavaju da pronađu svoje mesto. Treća se bavi ljubavima koje su neobične, pomerene, ponekad i prilično nastrane. Četvrta je najbliža ideji „svevremena“ i pokazuje kako se različite epohe prelivaju jedna u drugu. Peta celina donosi više fantastičnih elemenata, neobičnih bića i motive koji na prvi pogled deluju udaljeno od stvarnosti. Međutim, sve te celine međusobno su povezane. Ponekad ih povezuje tema, nekada junaci, nekada prostor. Neki likovi izranjaju u jednoj priči, a zatim se pojavljuju u drugoj. Zato kažem da se knjiga može čitati i kao zbirka od trideset jedne priče i kao pet velikih priča koje se međusobno prepliću“.Iz kojih razloga antičke motive i junake poput Lepe Jelene i Pelopa, povezujete sa savremenim korporativnim svetom?„Zanimalo me je koliko su određeni obrasci opstali do danas. U jednoj priči ljudi čekaju posao u savremenoj korporaciji. Oko njih su kamere, fascikle, nadzor i neizvesnost. U jednom trenutku pojavljuje se slika antičke arene i gladijatora koje razdiru zveri. Ljudi koji čekaju posao posmatraju lice vlasnika kompanije na monitoru i gotovo kao rimski gladijatori poručuju: „Pozdravljaju te oni koji će umreti“. Naravno, to nije doslovna istorijska paralela, već književna metafora. Hteo sam da pokažem kako se određeni odnosi moći ponavljaju, samo u drugačijim oblicima“.I u ovoj knjizi postoji dosta fantastike, da li zbog toga što i naša stvarnost obiluje fantastikom?„I kada pišem o čudovištima, divovima ili neobičnim bićima, zapravo govorim o našem vremenu. Jedno rečno čudovište, na primer, povezano je sa pričom o švercu goriva, televizijskim kamerama i savremenim društvom. Dakle, čak i kada se pojavljuju fantastični motivi, oni su duboko ukorenjeni u stvarnost koju živimo. Fantastika je samo drugo sredstvo da se progovori o istim problemima, strahovima i ljudskim sudbinama“.Vaši junaci uglavnom pokušavaju da opstanu u svetu koji nije naročito naklonjen čoveku. Oni nisu heroji.„To jeste osećanje koje je prisutno u ovoj knjizi. Ti ljudi često nisu heroji. Nemaju velike šanse da ostvare svoje snove niti da promene svet. Ipak, oni žive, vole, pate i nastavljaju dalje. U tome postoji neka vrsta dostojanstva. Upravo ta ljudska upornost zanima me više od velikih pobeda. Čovek nastavlja da traži smisao čak i kada zna da svet nije naročito pravedan“.Da li su Vas brojne nagrade i godine književnog rada učinile bar malo optimističnijim piscem?„Ne verujem. Jednom sam pročitao misao da književnost treba da probudi čoveka koji ide ka vešalima. To mi je veoma blisko. Pišem o svetu onakvom kakav jeste i želim da uznemirim čitaoca taman toliko da počne da postavlja pitanja. Kuda ide? Šta radi? Kako živi? Naravno da se trudim da u tekstovima postoji i humor, i nežnost, i svetliji tonovi. Verujem da ih ima i u „Nori i Zmiji“. Ali ne mogu da ignorišem tamnije strane stvarnosti. A posle toliko godina pisanja verovatno je i kasno da se potpuno promenim kao pisac“.Koliko se ova knjiga oslanja na Vaše ranije romane?„Više nego na prethodne zbirke priča. Mnogi motivi i postupci iz mojih romana prisutni su i ovde. Fragmentarnost me povezuje sa „Časovima radosti“. Tema pisca i književnosti podseća na „Pisca izdaleka“. Život u provinciji i prigradskim naseljima prisutan je i u romanima „Neminovno“ i „Susret pod neobičnim okolnostima“. Fantastični elementi takođe imaju svoje prethodnike. Moglo bi se reći da je ova knjiga priča drugačija od prethodne dve zbirke, ali ako se pogleda moj celokupan opus, videće se da su gotovo svi njeni motivi već negde postojali u drugačijem obliku“.U knjizi ima mnogo književnih aluzija i skrivenih referenci. Koliko su Vam one važne?„One su prirodan deo mog pisanja. Postoje pozivanja na druge autore, na određene knjige, filozofske ideje i književne tradicije. Čitalac koji je mnogo čitao verovatno će prepoznati te tragove i knjiga će mu zbog toga biti dodatno zanimljiva. Ali važno mi je da priče funkcionišu i bez toga. Ne želim da književne reference budu prepreka. One su dodatni sloj značenja, a ne uslov za razumevanje knjige“.Na kraju, ostavlja li „Nora i zmija“ prostor za nadu?„Mislim da ostavlja. U jednoj priči junakinja očekuje tovar blaga i na kraju dobija sanduk pun knjiga. To mi je važna slika. Književnost možda ne može da promeni svet, ali može da pomogne čoveku da ga bolje razume. Ako postoji nešto što lebdi nad ovom knjigom, onda je to vera da ljudskost ipak opstaje. Da bez obzira na istoriju, nasilje, prolaznost i sve naše zablude, ostaje neko seme ljudskosti koje može da proklija. U to još verujem.“Pogledajte i:

2026

Vesti

sr_RS

kultura, sputnjik intervju, vladan matijević