Kusturica za Sputnjik iz Čuruga gde snima novi film: Rusija kao spoj večne rakete i večne duše
© Sputnik / Dejan Simić / Emir Kusturica
Pratite nas
O svom novom filmu čije je snimanje otpočelo na Tisi u Čurugu, o Maradoni, trčećim kokoškama koje reklamiraju žilete, slomu svetskog režima, nemačkoj želji da pokori Rusiju, Kirgistancu koji priča jezik Puškina i današnjim idolima, slavni Emir Kusturica govorio je za Sputnjik.
Rađen po romanu ruskog književnika Valentina Rasputina ,,Poslednji trenuci", Kusturičin novi film ,,Čuružanka" prati majku koja leži na samrti i njenu odraslu decu koja se okupljaju u rodnom domu kako bi je ispratili. Suočavanje sa smrću, otuđenost u porodici i teret ravnodušnosti prema onima koji nas najviše vole glavne su teme ovog ostvarenja.
Donja tačka na kojoj Srbi kao narod stoje i jedan od velikih resursa kojima ovladavamo jeste ljubav koja se u porodici ne iskazuje, ali zasigurno postoji, smatra Kusturica, a to je ujedno i osnova njegovog novog filma, prvog dugometražnog igranog posle 2016. i ,,Mlečnog puta".
Smrt je kao košulja
Ovu specifičnu temu, prožetu emocijama pre svega vezanim za porodicu, možda neće svuda podjednako razumeti, a publika u Kanu, Veneciji, Holivudu i Moskvi mogla bi drugačije da je doživi. Naš sagovornik smatra da do toga neće doći ako film zaista uspe da postigne potrebnu univerzalnost.
Ako ovaj film bude realizovan na nivou onoga kako je napisan, mislim da mora da postigne univerzalnost, pa da mu bude svejedno gde će biti. Uopšte mislim da je karakteristika onoga što sam ja radio u životu bila upravo ta kopča između lokalnog i univerzalnog i da to univerzalno nikad nije bila prva stanica. Taj put je bio satkan od uzbuđenja koje pruža hod po ivici, onoj tankoj žici između života i smrti i sa koje svakog trenutka čovek može da padne. Nema velikog finala, ili, što bi reko moj pokojni dedo: ,,Smrt je kao košulja, nosiš je sa sobom i samo je pitanje kad ćeš je obući", rekao je Kusturica.
U filmu se javlja i pitanje generacija, starosti i linije koja se otvara kao realna mogućnost za smrt, međutim, ona se savladava kroz veru da taj porodični život, koji pojava majke istovremeno i harmonizuje i unosi nemir, iscrtava likove na najprecizniji način, kaže proslavljeni reditelj.
Iscrtava ih upravo iz mog iskustva, iskustva mog života, odnosno velikog romana i velikog pisca koji je zaplet bazirao na jednoj vrsti čehovljevske vizije i ideje o čekanju Godoa. Dakle, svi su se skupili da se, pre nego što baka umre, nekako od nje oproste. Međutim, život počinje iz početka i dolazi do stalnog ponavljanja jednog pitanja kao refrena filma - ,,gde je Tanjica", odnosno ćerka koja živi daleko i koja nije došla da se oprosti. Na kraju čitav film dobije zaplet oko tog lika.
Tu postoji mera moralnosti koju uspostavlja dete, koje je čisto, neokaljano i koje deli lekcije svima, ali na vrlo simpatičan način: „Tata, ti nisi dobar“, „Tata je dobar“, „Mama nije dobra“ itd, objašnjava naš sagovornik. Time se postiže generacijska ravnoteža koja liniju razdvajanja života i smrti čini na neki način večnom kroz svoju dečju pojavu i kroz dobrotu koju ona nudi kroz svoje anđeosko postojanje.
Večna raketa i večna duša
Kusturica se nedavno vratio sa svetskog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu, a istovremeno čeka i ruski pasoš koji bi trebalo da dobije 2027. godine. Nama je pričao o prilikama u Rusiji i evropskom doživljaju ove velesile.
Nikolaj Trubeckoj, ruski lingvista koji je smatrao da je Petar Veliki izdajnik, koji je pobegao iz revolucije i pisao knjige vezane za projekciju Evroazije, konačno je došao na dnevni red. Rusija ne želi da se svađa, ali je u odbrani svog suvereniteta praktično ušla u taj sukob. I taj sukob je sve vidljiviji oko evropskih zemalja koje žele da prežive pa uzimaju nove kredite.
On je podsetio da je Nemačka trenutno zadužena dve i po hiljade milijardi, ali da sada uzima nove kredite kako bi se pripremila za rat s Rusijom. Oko hiljadu milijardi im treba da bi napravili oružje koje će preko Ukrajine biti smrtonosno za Rusiju, objašnjava reditelj. Kusturica se vraća na Trubeckojevu procenu da je Evroazija već počela da živi, ali objašnjava da je to proces koji se ne može ostvariti za deset godina. Potrebno najmanje pola veka da se ustanovi da sedam milijardi ljudi ima pretežnu silu u odnosu na ovu jednu milijardu ili devetsto miliona ljudi koji pripadaju elitnim kolonijalnim silama, kaže on.
Mislim da je taj slom svetskog režima upravo u toku i da je ključno pitanje opstanka Rusije sada otvoreno, uz ideju da ona predstavlja Evropu u Aziji. Kada Kirgistanac dođe u Moskvu, on kaže da je Kirgistanac, a kada dođe u Pariz, on kaže: „Ja sam Rus.“ Odnosno, jezik na kojem su pisali Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Lav Nikolajevič Tolstoj, Mihail Bulgakov i drugi, zapravo je bio stožer te ideje opstanka. Kada se oni pozivaju na svoju prošlost, uglavnom se ne pozivaju samo na svoju vojnu tradiciju, nego i na Puškina i na sve ono što je činilo i zaokruživalo njihov društveni kod.
Ekonomski gledano, Rusi se okreću ka Aziji i Azija praktično postaje njihov glavni interes. Naš sagovornik govori o Severnom toku i kaže da je baš pre nekoliko dana sedeo sa bivšim direktorom.
Izraženo brojkama, u vreme Severnog toka prihod je bio oko 700 miliona dolara dnevno. Država koja uzima 700 miliona dolara dnevno u svakom pogledu ima način da preživi, a najviše u tom spoju koji sam ja nazvao spojem večne rakete i večne duše, a može i obrnuto, zaključio je Kusturica.
Trčeće kokoške
Kusturica je snimio film ,,Maradona" o svom fudbalskom idolu, ali danas, kaže, tako nešto ne bi bilo moguće. Na Sputnjikovo pitanje da li postoji neki fudbaler koji bi svojim strašću prema igri, ali i životu, zavredeo da čuveni Kusta izvadi kameru i o njemu snimi film, proslavljeni reditelj odgovara odrično. Čak, kaže, neće ni pratiti ovogodišnje Svetsko prvenstvo.
Maradona je bio jedinstven sportista na čitavom svetu, kaže Kusturica. Ima i drugih imena koji su se pobunili protiv sistema, ima ih svuda, a bilo je takvih sportista i kod nas, kaže on, međutim, Maradona je na svetskom nivou bio najznačajniji. On je podržao Fidela Kastra, podržao je ugnjetene, podržao je ponižene i sve one za koje niko nije očekivao. Utoliko je bio junak, ističe naš sagovornik i dodaje da je baš zato i snimio film o njemu.
Ne možeš praviti film o ovim današnjim trkaćim kokošima koji eventualno mogu da reklamiraju žilet, sapun ili kolonjsku vodu. Tako nešto je u Maradoninom slučaju potpuno otpalo. On je jedno vreme jednostavno bio centar sveta. Gledao sam na Siciliji kako su ga dočekali, kao da je sam Bog stigao, kao da je sišao s neba. Dakle, on je uspeo da okalja svoj lični život raznim brutalnostima, a s druge strane da učini sve da bi ga svi voleli. Ne samo zbog igre, nego i zbog njegovih postupaka.
Danas fudbaler može da ima broj pratilaca, fanova, one koji vole driblinge levo i desno, ili brzo trčanje, ali se gubi ta ličnost koja izražava i svoje životne stavove. Njihovi stavovi su krajnje problematični zato što su tržišnog tipa, smatra Kusturica, dok je Maradonin stav bio ideološki i moralni, sa svim onim što dolazi između toga.
Pogledajte i:
