Između sreće i tuge: Šta je postporođajna depresija i kako je pobediti? /video/
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Rođenje deteta je period koji bi trebalo da bude ispunjen radošću, ali za mnoge majke to može biti doba ispunjeno strahom, anksioznošću, osećajem krivice, iscrpljenošću i dubokom tugom. Koliko je ovaj problem čest, kako prepoznati simptome, kada potražiti pomoć i kako pomoći majkama koje pokušavaju da balansiraju između sreće i tuge?
Postporođajna depresija
Postporođajna depresija nije nedostatak ljubavi prema detetu niti znak da je neko loš roditelj. Reč je o zdravstvenom problemu koji može pogoditi svaku ženu i koji zahteva razumevanje, podršku i, kada je potrebno, stručnu pomoć.
Statistike pokazuju da jedna od pet ili jedna od šest žena tokom trudnoće ili nakon porođaja razvije depresivnu epizodu, odnosno kliničku depresiju. Prema rečima dr Maje Milosavljević, psihijatra Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, za razliku od uobičajenih emocionalnih promena i kratkotrajne osetljivosti koje mnoge majke doživljavaju u prvim danima nakon rođenja deteta, odnosno čuvenog „bejbi bluza“ - stanja koje najčešće traje do 10 ili 15 dana nakon porođaja, spontano prolazi i ne zahteva nikakvo lečenje, postporođajna depresija traje duže i karakteriše se znatno izraženijim simptomima.
Tako žena može biti preterano tužna, stalno plačljiva, bez interesovanja za osnovne svakodnevne aktivnosti, ništa joj ne pričinjava zadovoljstvo, nema volje da brine o sebi, a često nema snage ni da brine o bebi.
„Specifično je da se u postporođajnom periodu depresija često ispoljava kroz razdražljivost - žene lako planu, sve ih nervira, dolazi do narušavanja partnerskih odnosa. To mnoge žene ne prepoznaju kao simptom pa se kasno javljaju za pomoć, misleći da će tegobe same proći. Među čestim simptomima su i poremećaji sna - neke žene ne mogu da spavaju čak ni kada beba spava, dok druge spavaju preterano mnogo, ali se ipak bude umorne, sumorne i nezadovoljne. Javljaju se i poremećaji apetita, anksioznost, napetost, a posebno teško padaju osećaji krivice i uverenje da nisu dovoljno dobre majke ili da ne mogu svom detetu da pruže sve što mu je potrebno“, ističe gošća podkasta „Porodično…sa Sandrom Čerin“.
Pored toga, dodaje, mogu se javiti i opsesivne misli koje se ženi nameću protiv njene volje.
„To su strahovi da bi mogla nešto loše da uradi ili da povredi bebu. Važno je naglasiti da to nisu želje ili namere da se dete povredi, već upravo suprotno - preterani strah da bi se nešto loše moglo dogoditi. Nažalost, u teškim oblicima bolesti mogu se javiti i misli o samopovređivanju ili povređivanju deteta. U takvim situacijama neophodna je hitna stručna pomoć, jer je reč o ozbiljnim medicinskim stanjima“, kategorična je dr Milosavljević.
Peripartalna depresija
Danas se, kaže, zapravo više govori o peripartalnoj depresiji.
„Porastom interesovanja za ovu temu mi dobijamo sve više podataka o kliničkoj slici, načinima da pomognemo ženama pa i o samom toku poremećaja, pa je tako uočeno da skoro polovina postporođajnih depresija zapravo počne već u toku trudnoće, ali da nisu bile prepoznate, da se tek time niko nije bavio. Tako da je američki klasifikacioni sistem negde 2013. godine potpuno promenio koncept i mi danas pričamo o jednom depresivnom raspoloženju, depresivnom poremećaju koji nastaje u toku trudnoće i posle porođaja“, objašnjava dr Milosavljević.
Dužina tog perioda posle porođaja je, dodaje, nešto o čemu još uvek ni struka ne može da se dogovori:
„Kriterijumi kažu to je negde četiri nedelje, neki kažu šest nedelja, u kliničkoj praksi ćete videti da je to nekada i do šest meseci, da nije samo tih prvih dva ili tri meseca aktuelno. Ali suštinski jedan naknadni pik, jedan skok broja žena koje imaju depresiju nakon rađanja se dešava u osmom ili devetom mesecu posle porođaja, te ih tako mi pratimo godinu dana nakon porođaja.“
Faktori rizika
Postoje i faktori koji povećavaju rizik.
„Nakon porođaja dolazi do naglih hormonalnih promena - pad estrogena i progesterona najveći je i najbrži hormonalni pad koji žena može da doživi tokom života. Važnu ulogu ima i porodična istorija - ako su majka, baka ili sestra imale peripartalnu depresiju, veća je verovatnoća da će se ona javiti i kod žene. Takođe, žene koje su i ranije imale depresiju ili anksiozne poremećaje su u većem riziku. Ako je žena imala postporođajnu depresiju nakon prethodne trudnoće, verovatnoća da će se ona ponoviti nakon narednog porođaja veća je od 50 odsto. Među faktorima rizika su i samohrano roditeljstvo, neželjena ili neplanirana trudnoća, loši socioekonomski uslovi i, posebno, nedostatak podrške“, kaže dr Milosavljević.
Ali, bez obzira na to koliko je neka situacija teška, ako žena ima dobru podršku partnera, porodice, prijatelja, ali i zdravstvenog sistema, mnogo lakše će prevazići krizu. Na značaj podrške stalno se treba vraćati jer je ona jedan od najvažnijih faktora rizika za nastanak ovih poremećaja, ali i jedan od najvažnijih oslonaca u stabilizaciji žene.
„Dakle, svaku izraženu i dugotrajnu promenu ponašanja treba shvatiti ozbiljno. Ako žena duže vreme deluje neraspoloženo, nema interesovanja za aktivnosti koje su je ranije radovale, izbegava druženje, ne brine o sebi kao ranije ili pokazuje znake beznađa i iscrpljenosti, potrebno je razgovarati sa njom i ohrabriti je da potraži stručnu pomoć. Podrška treba da počne još tokom trudnoće. Briga o mentalnom zdravlju trudnice i porodilje ne sme biti prepuštena slučaju. Što se problem ranije prepozna, veće su šanse za brz i uspešan oporavak“, objašnjava dr Milosavljević.
Sistemska rešenja
U prepoznavanju simptoma, pored psihijatara, važnu ulogu imaju i ginekolozi, lekari opšte prakse, pedijatri, medicinske sestre i patronažne sestre.
„Ali, treba imati na umu da je perinatalna psihijatrija relativno mlada oblast koja se intenzivnije razvija tek poslednjih dvadesetak godina širom sveta. Čak ni u najrazvijenijim zemljama nema dovoljno stručnjaka koji bi mogli da pokriju sve potrebe žena tokom trudnoće i nakon porođaja. U Srbiji je pre petnaest godina u Institutu za mentalno zdravlje otvoren specijalizovani kabinet koji se bavi ovim problemima. Prema nacionalnoj strategiji, u planu je otvaranje sličnih centara u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu kako bi usluge bile dostupnije ženama širom zemlje. Još jedna važna novina jesu Nacionalne smernice za praćenje fiziološke trudnoće i porođaja, a to znači da će ginekolozi tokom trudnoće i nakon porođaja sprovoditi skrining na peripartalnu depresiju i na vreme upućivati žene na dodatne preglede kada postoji sumnja na problem“, navodi gošća Sputnjika.
Kada je reč o dostupnim metodama lečenja, psihijatar kaže da se u zavisnosti od težine kliničke slike primenjuje terapija specijalno za tu ženu.
„Ukoliko se radi o blažim poremećajima psihoterapija nekada bude sasvim dovoljna, uz neke higijensko-dijetetske režime, razvijanje zdravih stilova života, dakle jedna vrsta podrške bude više nego dovoljna. Ukoliko se radi o težim oblicima moraju da se primene i lekovi, dakle i psihoterapija i farmakoterapija da bismo dobili željeni efekat“, zaključuje dr Maja Milosavljević.
Pogledajte i:
