https://lat.sputnikportal.rs/20260606/ljudi-su-razumeli-zasto-je-pojas-stigao-video-1200052073.html
Ljudi su razumeli zašto je Pojas stigao /video/
Ljudi su razumeli zašto je Pojas stigao /video/
Sputnik Srbija
Dolazak Pojasa Presvete Bogorodice u Beograd prevazilazi značaj relikvija koje doživljavamo kao svoje, nacionalne i zavetne. Radi se univerzalnom, sabornom... 06.06.2026, Sputnik Srbija
2026-06-06T17:31+0200
2026-06-06T17:31+0200
2026-06-06T17:31+0200
srbija
srbija
srbija – društvo
pojas
bogorodica
hram svetog save
sputnjik intervju
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/1b/1199657324_0:0:3018:1699_1920x0_80_0_0_f758dcc44034dce3d81c21ebfc4e411b.jpg
„Ljudi su razumeli šta znači to što je Pojas ovde. Shvatili su da to nije nekakav političko-identitetski akt, već nešto što nas kao Srbe, pravoslavne Srbe, pre svega u kulturnom i etničkom smislu, povezuje sa Hristom. Dakle, direktno sa Hristom, a ne samo sa istorijskim tekovinama i aspektima naše crkve, koji su, naravno, od presudnog značaja za naš opstanak kao naroda i države, ali ipak nisu najvažniji. Najvažnije je da se setimo, osvestimo i stalno budemo svesni da smo pre svega hrišćani, da je suština naše vere hrišćanstvo. Čak i oni koji nas ne vole, a mi često mislimo da nas ne vole zato što smo Srbi, suočavaju se sa činjenicom da su u samom izvoru našeg identiteta Isus Hristos i hrišćanstvo“, objašnjava naša sagovornica.Koliki je značaj dolaska Pojasa Presvete Bogorodice i ima li dolazak ovog pojasa ne samo verski, nego i neki drugi značaj?Naravno da će ljudi koji veruju u Boga i smatraju Bogorodicu Njegovom majkom u svakom trenutku želeti da budu blizu takve svetinje. Međutim, ovo je specifičan trenutak u kojem je baš važno da jedna takva svetinja bude blizu.Mislim da nije u pitanju samo neki politički trenutak, na šta se često pomisli, odnosno da postoji velika netrpeljivost, razdor i podela i da bi ovakva svetinja trebalo da pomiri ljude u Srbiji, već jedan mnogo duži, širi, društveno-politički i uopšte kulturni kontekst naše svakodnevice, u kojoj se suočavamo sa konstantnim pritiscima ukidanja identiteta, redefinisanja identiteta i, kao što smo videli i ovih dana u našoj javnosti, snažnog otpora jednog dela društva kome religioznost kao takva, a možemo da kažemo naročito naša identitetska, pravoslavna, svetosavska religioznost, smeta.Kako se u antropološkom smislu može objasniti ovako veliki broj ljudi ispred Hrama? Šta oni vide u dolasku Pojasa?Ne volim da koristim formulacije koje podrazumevaju da postoji samo jedno objašnjenje, zato što uvek postoji mnogo faktora i stvar je u velikoj meri individualna. Kada bismo razgovarali sa svakim od tih pojedinaca, verovatno bismo čuli različite priče i različite razloge.Ali, u suštini, ključna stvar je vera – niko neće stajati osam, devet ili deset sati samo da bi napravio fotografiju za Instagram. Možda će to uraditi petoro ljudi, ali neće pola miliona ljudi. Isto tako, neće biti tu samo zato što je to pomodno ili iz nekog sličnog razloga.Bez obzira na to da li postoji neko teološko predznanje ili možda primesa jednog odnosa koji se često kritikuje kod religioznih ljudi – tog principa „ja ću da se potrudim, da stojim deset sati, a meni će Bogorodica zauzvrat nešto dati“ – takve stvari kritikuju ljudi koji zapravo nemaju pristup osećanju koje vernici imaju, a to je osećanje uzajamnosti.Dakle, ja ću da odem na poklonjenje Božjoj majci jer je volim i ona će videti moj trud i uslišiti moju molitvu. Nije sramota moliti se. Ako verujemo da to jeste svetinja, da je simbol blizine i prisustva same Bogorodice, onda je logično da ćemo se tu pomoliti Bogu kao svom Ocu, nekome koga volimo i ko se brine o nama i Bogorodici za nešto što nam je važno. To nije ništa sramotno, ni primitivno, ni zatucano, ni sujeverno. To je, prosto, odnos koji imamo sa Bogom; odnos koji svi vernici imaju sa Bogom.Pomenuli ste pomodarstvo... Da li je moguće da je više od 500.000 ljudi zapravo toliko pomodarski raspoloženo da sada stoji ispred Hrama zato što je to prosto moderno?Nije. Naravno, možemo da uvažimo činjenicu da, kada antropološki posmatramo ovakve pojave, postoje različiti razlozi i da svaki od njih ima svoj udeo. To je kao grudva bačena niz brdo. Neka priča se zakotrlja, postane popularna i onda nije stvar u pomodarstvu, već možda u boljoj obaveštenosti. Ljudi su, zahvaljujući tom prvobitnom velikom prilivu i interesovanju, saznali šta zapravo taj pojas predstavlja za nas kao pravoslavne vernike, za nas kao Srbe, i zbog toga su odlučili da dođu.Da nije bilo tog talasa interesovanja, možda bi Pojas stajao u Hramu i došli bi samo oni koji prate sajt SPC, koje to posebno interesuje i kojima je to važno. Međutim, zahvaljujući tome što je ovaj događaj na pravi način predstavljen javnosti od strane, pokazalo se i nešto drugo, da je naš narod, koji često smatramo prilično obezboženim zbog pritisaka kojima je bio izložen za vreme komunizma, a kasnije i pod uticajem savremenih ideologija sa Zapada, ipak odmah razumeo i prepoznao da pojas koji je tkala Presveta Bogorodica nije bilo kakav predmet, nešto što može da se vidi, a i ne mora. Ljudima je bilo jasno da je to nešto važno i da žele da budu blizu toga, makar na nekoliko sekundi, koliko zapravo traje poklonjenje i celivanje.Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u društvu? Oni koji kritikuju poklonjenje u Hramu svetog Save iznose različite primedbe, na primer da se radi o čistom fetišizmu, pozivajući se na Dirkema.Problem koji imaju intelektualci, ali i svi oni koji vole da komentarišu ovakve teme, bez obzira na to da li su intelektualci ili ne, jeste to što im obrazovanje često nije poslužilo da prošire vidike.Često se kaže da nam knjige otvaraju svetove i da nam znanje širi vidike. Međutim, kod nekih ljudi se desi upravo suprotno — relativno mali broj knjiga koje su pročitali i teorija sa kojima su se upoznali tokom obrazovanja zapravo im suzi vidike. Oni su nešto pročitali, ali nisu imali dovoljno volje, kapaciteta ili želje da im to što su pročitali posluži kao podsticaj da nastave da postavljaju pitanja, da pred velikim i važnim pojavama i pitanjima našeg života i sveta ostanu radoznali; da ostanu dovoljno hrabri da možda dožive, osete ili saznaju nešto što im se neće dopasti.Citiranje Dirkema je pokušaj bacanja prašine u oči i demonstriranja navodnog visokog obrazovanja pred publikom za koju se pretpostavlja da nije mnogo čitala. Računa se na to da će neko veliko i poznato ime, bilo da su ljudi za njega čuli ili nisu, stvoriti auru intelektualnog autoriteta oko osobe koja ga citira.U ovom slučaju, to nema mnogo smisla. Fetišizam, totemizam, animizam, magijsko verovanje, rituali i slično jesu antropološke i kulturne preteče religioznosti, uključujući i monoteističku religioznost, ne samo u istorijskom nego i u suštinskom smislu. Čovek je oduvek imao potrebu i želju da objasni svet i da odgovori na pitanja koja proizlaze iz njegove duhovne prirode.Nesposobnost ili odsustvo interesovanja za duhovnost nije vrlina. To nije nešto čime bi jedan intelektualac trebalo da se hvali, niti način da ostavi utisak kako je iznad navodno primitivne mase koja veruje u magijske rituale. Ljudi su tokom čitavog svog razvoja, kao pojedinci i kao vrsta, bili svesni da osim materijalnog aspekta sveta postoji i nešto drugo.To zna svako od nas na nivou ljubavi, emocija, ali i na jednom mnogo dubljem nivou, koji je kod svakoga različito razvijen i oblikovan vaspitanjem, iskustvom i životnim okolnostima. Problem je što su materijalistički, a potom i komunistički pogledi na svet kod mnogih ljudi potisnuli taj aspekt. Naši intelektualci su uglavnom naslednici jednog marksističkog, komunističkog pogleda na svet. Naravno, nisu samo oni njime oblikovani. Oblikovane su čitave generacije ljudi koje su tako učene. Kao da je taj organ za duhovno jednostavno odstranjen. I sada se neki još time i hvale. To nije nešto za pohvalu.Nemam ništa protiv toga da ti ljudi komentarišu ovakve teme. To se tiče svih nas. Možda bi trebalo da prethodno malo više pročitaju i da budu svesni da, pošto nemaju lično iskustvo takvih doživljaja, nije dovoljno pomenuti Dirkema, Levi-Strosa ili bilo kog drugog autora iz sociologije i antropologije i očekivati da će publika ostati zapanjena samim autoritetom imena koje je izgovoreno.Pogledajte i:
https://lat.sputnikportal.rs/20260606/svecani-ispracaj-pojasa-presvete-bogorodice-u-manastir-vatoped-na-svetoj-gori-video-1200047061.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Nikola Joksimović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Nikola Joksimović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Nikola Joksimović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112076/21/1120762172_0:0:2047:2047_100x100_80_0_0_711209fd8a877b4608cd4ef28d014050.jpg
srbija, srbija – društvo, pojas, bogorodica, hram svetog save, sputnjik intervju
srbija, srbija – društvo, pojas, bogorodica, hram svetog save, sputnjik intervju
Ljudi su razumeli zašto je Pojas stigao /video/
Dolazak Pojasa Presvete Bogorodice u Beograd prevazilazi značaj relikvija koje doživljavamo kao svoje, nacionalne i zavetne. Radi se univerzalnom, sabornom, apostolskom i hrišćanskom događaju. Susret sa Pojasom je povratak suštini hrišćanstva, kaže u emisiji Sputnjik intervju, antropolog i pisac Tajana Poterjahin.
„Ljudi su razumeli šta znači to što je Pojas ovde. Shvatili su da to nije nekakav političko-identitetski akt, već nešto što nas kao Srbe, pravoslavne Srbe, pre svega u kulturnom i etničkom smislu, povezuje sa Hristom. Dakle, direktno sa Hristom, a ne samo sa istorijskim tekovinama i aspektima naše crkve, koji su, naravno, od presudnog značaja za naš opstanak kao naroda i države, ali ipak nisu najvažniji. Najvažnije je da se setimo, osvestimo i stalno budemo svesni da smo pre svega hrišćani, da je suština naše vere hrišćanstvo. Čak i oni koji nas ne vole, a mi često mislimo da nas ne vole zato što smo Srbi, suočavaju se sa činjenicom da su u samom izvoru našeg identiteta Isus Hristos i hrišćanstvo“, objašnjava naša sagovornica.
Koliki je značaj dolaska Pojasa Presvete Bogorodice i ima li dolazak ovog pojasa ne samo verski, nego i neki drugi značaj?
Naravno da će ljudi koji veruju u Boga i smatraju Bogorodicu Njegovom majkom u svakom trenutku želeti da budu blizu takve svetinje. Međutim, ovo je specifičan trenutak u kojem je baš važno da jedna takva svetinja bude blizu.
Mislim da nije u pitanju samo neki politički trenutak, na šta se često pomisli, odnosno da postoji velika netrpeljivost, razdor i podela i da bi ovakva svetinja trebalo da pomiri ljude u Srbiji, već jedan mnogo duži, širi, društveno-politički i uopšte kulturni kontekst naše svakodnevice, u kojoj se suočavamo sa konstantnim pritiscima ukidanja identiteta, redefinisanja identiteta i, kao što smo videli i ovih dana u našoj javnosti, snažnog otpora jednog dela društva kome religioznost kao takva, a možemo da kažemo naročito naša identitetska, pravoslavna, svetosavska religioznost, smeta.
Kako se u antropološkom smislu može objasniti ovako veliki broj ljudi ispred Hrama? Šta oni vide u dolasku Pojasa?
Ne volim da koristim formulacije koje podrazumevaju da postoji samo jedno objašnjenje, zato što uvek postoji mnogo faktora i stvar je u velikoj meri individualna. Kada bismo razgovarali sa svakim od tih pojedinaca, verovatno bismo čuli različite priče i različite razloge.
Ali, u suštini, ključna stvar je vera – niko neće stajati osam, devet ili deset sati samo da bi napravio fotografiju za Instagram. Možda će to uraditi petoro ljudi, ali neće pola miliona ljudi. Isto tako, neće biti tu samo zato što je to pomodno ili iz nekog sličnog razloga.
Bez obzira na to da li postoji neko teološko predznanje ili možda primesa jednog odnosa koji se često kritikuje kod religioznih ljudi – tog principa „ja ću da se potrudim, da stojim deset sati, a meni će Bogorodica zauzvrat nešto dati“ – takve stvari kritikuju ljudi koji zapravo nemaju pristup osećanju koje vernici imaju, a to je osećanje uzajamnosti.
Dakle, ja ću da odem na poklonjenje Božjoj majci jer je volim i ona će videti moj trud i uslišiti moju molitvu. Nije sramota moliti se. Ako verujemo da to jeste svetinja, da je simbol blizine i prisustva same Bogorodice, onda je logično da ćemo se tu pomoliti Bogu kao svom Ocu, nekome koga volimo i ko se brine o nama i Bogorodici za nešto što nam je važno. To nije ništa sramotno, ni primitivno, ni zatucano, ni sujeverno. To je, prosto, odnos koji imamo sa Bogom; odnos koji svi vernici imaju sa Bogom.
Pomenuli ste pomodarstvo... Da li je moguće da je više od 500.000 ljudi zapravo toliko pomodarski raspoloženo da sada stoji ispred Hrama zato što je to prosto moderno?
Nije. Naravno, možemo da uvažimo činjenicu da, kada antropološki posmatramo ovakve pojave, postoje različiti razlozi i da svaki od njih ima svoj udeo. To je kao grudva bačena niz brdo. Neka priča se zakotrlja, postane popularna i onda nije stvar u pomodarstvu, već možda u boljoj obaveštenosti. Ljudi su, zahvaljujući tom prvobitnom velikom prilivu i interesovanju, saznali šta zapravo taj pojas predstavlja za nas kao pravoslavne vernike, za nas kao Srbe, i zbog toga su odlučili da dođu.
Da nije bilo tog talasa interesovanja, možda bi Pojas stajao u Hramu i došli bi samo oni koji prate sajt SPC, koje to posebno interesuje i kojima je to važno. Međutim, zahvaljujući tome što je ovaj događaj na pravi način predstavljen javnosti od strane, pokazalo se i nešto drugo, da je naš narod, koji često smatramo prilično obezboženim zbog pritisaka kojima je bio izložen za vreme komunizma, a kasnije i pod uticajem savremenih ideologija sa Zapada, ipak odmah razumeo i prepoznao da pojas koji je tkala Presveta Bogorodica nije bilo kakav predmet, nešto što može da se vidi, a i ne mora. Ljudima je bilo jasno da je to nešto važno i da žele da budu blizu toga, makar na nekoliko sekundi, koliko zapravo traje poklonjenje i celivanje.
Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u društvu? Oni koji kritikuju poklonjenje u Hramu svetog Save iznose različite primedbe, na primer da se radi o čistom fetišizmu, pozivajući se na Dirkema.
Problem koji imaju intelektualci, ali i svi oni koji vole da komentarišu ovakve teme, bez obzira na to da li su intelektualci ili ne, jeste to što im obrazovanje često nije poslužilo da prošire vidike.
Često se kaže da nam knjige otvaraju svetove i da nam znanje širi vidike. Međutim, kod nekih ljudi se desi upravo suprotno — relativno mali broj knjiga koje su pročitali i teorija sa kojima su se upoznali tokom obrazovanja zapravo im suzi vidike. Oni su nešto pročitali, ali nisu imali dovoljno volje, kapaciteta ili želje da im to što su pročitali posluži kao podsticaj da nastave da postavljaju pitanja, da pred velikim i važnim pojavama i pitanjima našeg života i sveta ostanu radoznali; da ostanu dovoljno hrabri da možda dožive, osete ili saznaju nešto što im se neće dopasti.
Citiranje Dirkema je pokušaj bacanja prašine u oči i demonstriranja navodnog visokog obrazovanja pred publikom za koju se pretpostavlja da nije mnogo čitala. Računa se na to da će neko veliko i poznato ime, bilo da su ljudi za njega čuli ili nisu, stvoriti auru intelektualnog autoriteta oko osobe koja ga citira.
U ovom slučaju, to nema mnogo smisla. Fetišizam, totemizam, animizam, magijsko verovanje, rituali i slično jesu antropološke i kulturne preteče religioznosti, uključujući i monoteističku religioznost, ne samo u istorijskom nego i u suštinskom smislu. Čovek je oduvek imao potrebu i želju da objasni svet i da odgovori na pitanja koja proizlaze iz njegove duhovne prirode.
Nesposobnost ili odsustvo interesovanja za duhovnost nije vrlina. To nije nešto čime bi jedan intelektualac trebalo da se hvali, niti način da ostavi utisak kako je iznad navodno primitivne mase koja veruje u magijske rituale. Ljudi su tokom čitavog svog razvoja, kao pojedinci i kao vrsta, bili svesni da osim materijalnog aspekta sveta postoji i nešto drugo.
To zna svako od nas na nivou ljubavi, emocija, ali i na jednom mnogo dubljem nivou, koji je kod svakoga različito razvijen i oblikovan vaspitanjem, iskustvom i životnim okolnostima. Problem je što su materijalistički, a potom i komunistički pogledi na svet kod mnogih ljudi potisnuli taj aspekt. Naši intelektualci su uglavnom naslednici jednog marksističkog, komunističkog pogleda na svet. Naravno, nisu samo oni njime oblikovani. Oblikovane su čitave generacije ljudi koje su tako učene. Kao da je taj organ za duhovno jednostavno odstranjen. I sada se neki još time i hvale. To nije nešto za pohvalu.
Nemam ništa protiv toga da ti ljudi komentarišu ovakve teme. To se tiče svih nas. Možda bi trebalo da prethodno malo više pročitaju i da budu svesni da, pošto nemaju lično iskustvo takvih doživljaja, nije dovoljno pomenuti Dirkema, Levi-Strosa ili bilo kog drugog autora iz sociologije i antropologije i očekivati da će publika ostati zapanjena samim autoritetom imena koje je izgovoreno.
