https://lat.sputnikportal.rs/20260530/cudo-na-vracaru-satima-stoji-narod-koji-uvek-bezglavo-juri---kakav-se-drustveni-fenomen-krije-iza-1199768384.html

Čudo na Vračaru! Satima stoji narod koji uvek bezglavo juri - kakav se društveni fenomen krije iza

Čudo na Vračaru! Satima stoji narod koji uvek bezglavo juri - kakav se društveni fenomen krije iza

Sputnik Srbija

Desila se ravnoteža. Upravo zato što živimo u ubrzanom vremenu, drugi tas je prevagnuo. Zato je ovo događaj o kome svi žele da pričaju, kao da je - čudo. I sa... 30.05.2026, Sputnik Srbija

2026-05-30T12:13+0200

2026-05-30T12:13+0200

2026-05-30T12:20+0200

srbija

srbija

srbija – društvo

hram svetog save

pojas presvete bogorodice

vera

nada

ljubav

podvig

katarza

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/1b/1199656968_0:0:3203:1802_1920x0_80_0_0_59d4a49ebbb084935078a350be45637f.jpg

Ovo za Sputnjik kaže prof. dr Zorica Kuburić, sociolog religije, komentarišući neverovatne slike ispred Hrama Svetog Save. Narod koji bezglavo juri sada je spreman da stoji u redu, i po 12 sati, da bi celivao Pojas Majke Božije:Reke ljudi slivaju se sa svih strana, iz celog regiona, da bi celivale jednu od najvećih hrišćanskih svetinja koja je stigla iz manastira Vatoped.Slike koje niko nije očekivao, koje su iznenadile čak i monahe manastira iz koga je Pojas stigao, koji su ga pratili uvek kada bi izašao sa Svete Gore.Teolozi imaju svoje viđenje ovog događaja, a šta o njemu misli nauka, pitali smo nekadašnjeg profesora Univerziteta u Novom Sadu, sada na čelu Centra za empirijska istraživanja religije.Glavne oblasti istraživanja Zorice Kuburić su sociologija i psihologija religije, proučavanje slike o Bogu, uticaja religioznosti na ličnost i mentalno zdravlje pojedinca, ali i uticaj savremenih komunikacija na religijsku imaginaciju.Među onima koji strpljivo čekaju su vernici koji redovno odlaze na službu, možda i oni koji su samo radoznali. ali i oni koji inače nervozno trube na semaforima, da bi dobili dvadeset sekundi više vremena u životu. Svi stoje u harmoniji, kako se dogodila ta promena?Ljudi se razlikuju u svom religijskom iskustvu. Neki su bliže Crkvi, dok su drugi istraživači. Ali ovo je religijski doživljaj koji se ne događa često i većina ljudi ne želi da propusti to lično iskustvo. To što neki imaju sumnju, to je promenljiva kategorija i pripada razvoju religioznosti, jer i sumnja je jedan deo razvojnog perioda. Oni prolaze kroz sopstveni razvoj i sazrevanje. I to je dobro, da su svi zajedno i da iščekuju susret sa nečim što ima dugu tradiciju, sa materijalnim dokazima koji na taj način i povećavaju veru i daju osećaj sigurnosti. A sa druge strane, to nije samo verski, već i nacionalni i opšteljudski način povezivanja.To je lako razumeti kada je reč o ličnosti patrijarha Pavla, ali ovde govorimo o relikviji oko koje se okupio narod. Ne može da dođe do konsenzusa ni oko čega, a u tom redu, svi su složni. Je li to nacionalni podvig?Da, ovo se može čitati i kao nacionalni podvig. Pored svih podela postoji nešto što može da ujedini ljude u poštovanju nečega što ima tradiciju. To je i nacionalna tradicija i opštehrišćanska tradicija koja povezuje veru u Hrista i to da je Majka Marija rodila Isusa, Boga koji se smestio u telo, i u telo jedne žene.To je i simbol i vera i tradicija i poštovanje, pre svega materijalnog tela, ne samo duše. Za vernika je veoma važno nešto što je materijalno, nešto što je živo, podseća na uspomenu, ali i nadu, budućnost, spasenje.Pored svih strahova koji su se uvek širili, posebno medijima danas, uvek je postojala nada u spasenje, i to ne samo duše, već i tela. Sve te relikvije su podsećanje da je ovaj materijalni svet vrlo važan, da ga mi poštujemo i da treba da ga čuvamo.I vernici drugih religija žele da vide i dožive nešto što traje. To je nada, uprkos prolaznosti, negativnim osećanjima, postoji nešto što povezuje i što daje nadu da ljudi mogu da žive zajedno i da jedni sa drugima čekaju.I to čekanje ima svoj simbol. To je čekanje mesije, čekanje Hrista i Hristovog drugog dolaska. To je zapravo ta nada.I okupljanja naroda na ulicama predstavljaju jednu vrstu kretanja ljudi zajedno, u iščekivanju neke bolje budućnosti. Imamo dve perspektive, jedno je sada i ovde, da nam bude bolje i da budemo zajedno, jedni sa drugima, a ne jedni protiv drugih. A s druge strane je verska nada u život koji svaka religija propoveda.Pojas je, iako neživa stvar, u dodiru sa telom Majke Božije, pa svi hrišćani to osećaju kao povezivanje sa Hristom, kao i pričešće. Liturgijsko okupljanje se dešava svake nedelje, a ovo se jednom desi i neko ima priliku da vidi i ne želi da propusti to iskustvo.Videli smo i novu sliku, funkciju medija, kod mnogih su probudili, ako ne duboka verska osećanja, onda makar onu dobru, dečju radoznalost. Koliko su mediji uticali na masovnost ovog događaja?S jedne strane to jeste povezivanje informacije i poziv na akciju, da se pridruži, da se ide i vidi. To je jako značajno za naše vreme, što smo svi tako umreženi preko medija, društvenih mreža. Ali sa druge strane smo usamljeni, vidimo da se društvo rasparčalo na individualce koji žive svako u svom svetu, ali potreba za drugim je jako značajna, vidimo da se ljudi ipak povezuju.Ne samo virtuelno, nego i uživo dolaze i to mi se veoma sviđa, da narod prepoznaje svoje potrebe i da koristi priliku da ih zadovolji. I to baš uživo, a ne samo da prati preko medija. Znači, prevazišli smo medije.Novi internet mediji su omogućili i da čujemo šta misle oni kojima izgleda ne treba nada, jako oštre komentare u kojima nema razumevanja za osećanja drugih...Dobro je da imamo slobodu da odlučujemo gde ćemo ići i kako ćemo se ponašati. Meni lično ne smeta pluralizam mišljenja, verovanja i načina života. Mislim da je to bogatstvo i da je upravo tolerancija ono što opstaje.Samo je važno da sačuvamo mir i da poštujemo pravo svakoga da misli i veruje onako do kog stepena je došao. I da pomažemo jedni drugima da uzrastamo autentično, bez licemerja, bez straha, bez pritiska, jer ne raste svako istom brzinom i nije potrebno da svi budemo isti, niti jednomisleni u tom smislu, nego u ljubavi. Bog je dao zapovest da ljubimo jedni druge, a to što mislimo, neka bude dobro i pošteno. Iskreno.Jedini greh je licemerje. I lažno predstavljanje. A iskreno neverovanje i verovanje jeste autentično, jer onaj ko ne veruje kaže: „Pomozi, Gospode, mom neverju“. I onda svi imamo nadu da će život biti podržan.Pomenuli ste veru, nadu, ljubav, zajedništvo. Veoma važna, prelepa slika ispred Hrama je poverenje. Ljudi ostavljaju svoje stvari ispred crkve pre ulaska, bez straha da će nestati. Nije li i to, u današnje vreme, malo čudo?Pred licem Božijim ljudi su s poverenjem. Vera i poverenje su vrlo bliski pojmovi i bez poverenja nema ni vere. Bazično je poverenje. A kada se veruje u Boga i u ljude, onda je to zaista vrhunac sreće koji jedan čovek može da ostvari. Bez poverenja život je veoma uskraćen.Bez poverenja i vere nema religije. Samo strah i očajanje. To je predivna slika našeg grada i bilo bi lepo da se o tome izveštava, da se u medijima prikazuju dobrota, poverenje, nenasilje i deca. Da to bude slika koja će stalno prikazivati jedan opšti kulturni kontekst koji ovde postoji. Nasilje koje se afirmiše, koje je pojedinačno, lokalno i ograničeno, ide u prvi plan i onda izaziva strah. I ljudi iz svojih kuća misle da gori ceo svet, a zapravo, kada izađu među ljude, vide koliko lepote i dobrote ima.Kontaktirali smo vas kako biste komentarisali paradoks da živimo u najbržem, apokaliptičnom distopijskom vremenu, a ljudi stoje satima da bi celivali svetinju. Zapravo ste srušili tezu o paradoksu, pa i čudu. Ovo je zapravo jedna potpuno normalna situacija?Da, ako ljudi cene život, pre svega. Tako mislim i tako ovo doživljavam. Znam, jer se bavim empirijskim istraživanjima. Kada empirijsko istraživanje ima reprezentativni uzorak, ono pokazuje realnu sliku.Imate izuzetke i pojedinačne slučajeve koje ne možemo uzeti kao opšte pravilo. Opšte pravilo je da je život lep, da je dobar, da je većina ljudi normalna i da će uvek postojati izuzeci. Uvek će postojati i dobro i zlo, ali na nama je da se opredelimo šta ćemo videti, jer od naše percepcije i očekivanja zavisi kakav će nam život biti. Mi biramo gde ćemo biti i šta ćemo misliti.Vladika Nikolaj je govorio da se uvek trudimo da radimo dobro, da mislimo dobro i da se time bavimo. Jer ako počnemo da „čačkamo po zlu“, zaboravićemo da činimo dobro. Prema tome, uvek smo slobodni da biramo da li ćemo ići u negativne stvari i plašiti se ili ćemo pokazivati pozitivno.Kad već u Bibliji sto puta piše „Ne boj se“, a i na ulazima mnogih manastira videla sam natpis: „Ne boj se, samo veruj“, što je vladika Nikolaj veoma potencirao i posle Prvog svetskog rata i pred Drugi svetski rat, stalno pozivajući ljude da se ne boje, nego da veruju da će biti dobro.Jer na kraju će zaista biti dobro, zato što zlo nikada ne može da pobedi. Upravo zato što je zlo, uništava i sebe i druge. A dobro je spasonosno i zato smo slobodni da izaberemo dobro, bez prisile.Pitanje je suviše lično, ali moram da pitam, da li planirate da odete do Hrama Svetog Save? Utisak je da planirate, ne samo radi empirijskog istraživanja.Naravno. Neko će možda otići i više puta. Velika je sila zajedništva. Ljudi ne dolaze samo da vide i celivaju pojas, već da budu zajedno, jer se ta energija razmenjuje. I to je ono što religija čini. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Možda je pravi trenutak i možda tako treba. Ako nas ovo ne sjedini i ne pokaže da smo dobri... Imali smo mnogo negativnih događaja u poslednjih 30 godina, raspad zemlje i svašta drugo što se događalo, mnogo negativnih komentara po pitanju srpskog identiteta, nacionalnog, pa čak i verskog. Iz političkih razloga, verujem. Ipak postoji nada i ona se sada ostvaruje. Možda je ovo jedna kolektivna psihološka katarza, oslobađanje neprijatnih osećanja, osećanja gubitništva i tuđe mržnje. To može da se prevaziđe samo zajedništvom i ljubavlju koju imamo i time da ne mrzimo nikoga drugog. I to je spasonosno.Pogledajte i:

srbija

2026

Vesti

sr_RS

srbija, srbija – društvo, hram svetog save, pojas presvete bogorodice, vera, nada, ljubav, podvig, katarza, zorica kuburić, analize i mišljenja, intervjui