Zašto je Ti-reks imao sićušne ruke
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Naučnici su možda konačno rešili zagonetku sićušnih ruku Tiranosaurus(Tyrannosaurus rex), koje su oduvek bile jedna od najčudnijih karakteristika ovog moćnog dinosaurusa i izvor šala i višedecenijske rasprave o njihovoj svrsi.
Duge jedva metar, ruke Ti-reksa bile su manje od trećine dužine njegovih nogu i delovale su nesrazmerno na telu koje je moglo da dostigne i do 12 metara.
Tokom godina pojavile su se brojne teorije — od toga da su služile za pridržavanje plena ili udvaranje partneru, pa do pretpostavke da su se smanjile kako bi se izbegle povrede tokom grupnog hranjenja. Nova studija, međutim, sugeriše da su male ruke bile evolutivni kompromis zbog razvoja najvažnijeg oružja ovog predatora — njegove lobanje.
Evolutivni kompromis zbog snažne lobanje
Nova studija zasniva se na analizi 85 vrsta dinosaurusa i zaključuje da su se prednji udovi smanjivali kako bi se resursi preusmerili na razvoj veće i snažnije lobanje.
„Ako ste dinosaurus sa izrazito čvrstom lobanjom, vrlo je verovatno da ćete imati male prednje udove. Pri tome nije važno koliko ste veliki, mogli ste da težite jednu ili deset tona. Ako imate snažnu lobanju, imaćete relativno male ruke“, izjavio je Čarli Rodžer Šerer, vodeći autor studije i doktorand na Univerzitetu u Londonu.
Šerer objašnjava da evolucija teži tome da da prednost jednoj osobini u odnosu na drugu.
„Evolucija, naime, ne voli da daje sve odjednom. Ako želite da se usredsredite na korišćenje glave za savladavanje velikog plena, ne želite da ulažete previše truda u održavanje dugih ruku i kandži jer vam one verovatno neće biti potrebne. Evolucija kao da poručuje: Ruke nam više nisu potrebne, pa hajde da ih smanjimo i uložimo više energije u snažnu lobanju koja će nam služiti kao glavno oružje“, objasnio je.
Iako su ranija istraživanja već ukazivala na vezu između smanjenja ruku i rasta lobanje, ovo je prva studija koja je statistički potvrdila taj trend kod pet različitih grupa dinosaurusa.
Primarno oružje
Da bi došli do svojih zaključaka, istraživači su merili kosti prednjih udova i lobanja 85 vrsta dinosaurusa, koristeći fosile i podatke iz postojeće literature. Razvili su i novu metodu za kvantifikovanje snage lobanje, uzimajući u obzir faktore poput ukupne veličine, načina spajanja kostiju i snage ugriza.
Na osnovu toga, istraživači su rangirali svaku lobanju, a Ti-reks je, očekivano, dobio najvišu ocenu. Odmah iza njega bio je Tiranotitan, još jedan gigantski mesožder koji je živeo na području današnje Argentine oko 30 miliona godina pre Ti-reksa.
Trend uočen kod više grupa dinosaurusa
Pored tiranosaurida, grupe kojoj pripada Ti-reks, istraživači su pronašli istu korelaciju između velikih lobanja i malih ruku kod još četiri grupe dinosaurusa: ceratosaurida, megalosaurida, abelisaurida i karharodontosaurida. Sve su to bili veliki dvonožni mesožderi koji su živeli širom sveta u periodu od oko 180 miliona godina, od trijasa do kraja krede.
Ova analiza sugeriše da smanjenje udova nije bilo slučajnost, već evolutivna osobina koja se nezavisno pojavljivala kod različitih vrsta tokom dugog vremenskog perioda.
„Uvek postoji zajednički pokretač, a to je da su svi lovili životinje za čije je savladavanje bila potrebna veća sila, zbog čega su razvili veoma snažnu lobanju“, rekao je Šerer.
Kako je plen postajao sve veći, tako je i njihovo glavno oružje postajalo snažnije, oduzimajući resurse rukama i kandžama.
Dodao je da su svemu prilazili glavom, tako da je glava postala ono što prvo dolazi u kontakt sa plenom. To je bio najlakši način da ga obore, za razliku od skakanja ili borbe kandžama.
Ipak, Šerer smatra da ruke nisu bile potpuno beskorisne.
„Očigledno su imale neku funkciju, inače ih ne bi ni imali. Koja je to tačno funkcija, ne znam, ali nadamo se da ćemo to otkriti daljim radom“, ističe.
Širi evolutivni obrazac
Stefan Lautšlager, paleontolog sa Univerziteta u Birmingemu koji nije učestvovao u studiji, ističe da su takvi evolutivni kompromisi logični.
„Kod životinja je ulaganje energije u rast različitih organa i delova skeleta veoma skupo. Ako neki organi, poput prednjih udova, imaju sporednu ulogu, može postati korisnije da se njihova veličina smanji i da se energija usmeri na druge delove. Veliki teropodi poput Ti-reksa sledili su najefikasniju strategiju, ulažući prvenstveno u snagu ugriza i snažne čeljusti“, rekao je on.
S time se slaže i Stiv Brusat, profesor sa Univerziteta u Edinburgu, koji takođe nije bio uključen u istraživanje.
„Tiranosaurus je u suštini bio džinovska kopnena ajkula koja je sve obavljala svojom ogromnom glavom. Kada posmatramo tok evolucije tiranosaura, vidimo da su glave postajale sve veće dok su se ruke smanjivale, tako da je postojao svojevrstan kompromis, pri čemu su glave preuzele funkcije koje su nekada obavljale ruke, poput hvatanja i ubijanja plena“, slikovito je opisao.
Dodao je da se čini da se sličan trend dogodio i kod drugih džinovskih dinosaurusa mesoždera, što sugeriše da je to bila „ponavljajuća tema u evoluciji dinosaurusa“.
Endru Rov, paleobiolog sa Univerziteta u Bristolu, složio se da je najzanimljivije otkriće studije upravo to koliko je trend malih prednjih udova bio rasprostranjen.
Kako navodi, Tiranosauri obično dobijaju svu pažnju, ali neke grupe poput abelisaurida razvile su još zakržljalije ruke u odnosu na veličinu tela.
„Ono što ovo čini posebno fascinantnim jeste to da nisu svi dinosaurusi mesožderi sledili isti put. Neke linije su zadržale velike i funkcionalne ruke, dok su druge razvile ogromne glave i sićušne prednje udove“, istakao je.
Kako kaže, ova studija naglašava koliko su dinosaurusi zaista bili raznoliki i evolutivno inovativni. Više puta su razvijali vrlo različita rešenja za iste ekološke izazove, što je jedan od razloga zašto ostaju toliko fascinantni i naučnicima i javnosti.
Pogledajte i:
