Habzburzi, nacisti, pa evropejci: Svi ćute o genocidu nad Rusima i Srbima, a rađa se i nešto opasno
© Sputnik / Dmitriй Černov
/ Pratite nas
Jugoslavija i Sovjetski savez nisu posle Drugog svetskog rata pokazali svoje stradanje i žrtvu svetu, kao što su to učinili Jevreji, pa sada na Zapadu imamo otvoreno negiranje ne samo genocida, već i samog postojanja sovjetskih naroda i to sa čelnih državnih pozicija.
Ovako istoričar Goran Miloradović komentariše zabrinjavajući odnos Evrope prema planskom i masovnom ubijanju Sovjeta u Drugom svetskom ratu.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov najavio je da će Rusija nastojati da međunarodna zajednica prizna nacističke zločine nad sovjetskim građanima kao genocid. Na pokretanje ovog pitanja u OEBS-u, Nemci su odgovorili pokušajem da poreknu činjenicu kako samog genocida, tako i postojanja sovjetskog naroda. Stalni predstavnik Rusije pri OEBS-u Dmitrij Poljanski rekao je da se Nemačka pretvara „u nešto veoma opasno“ za Rusiju. On je dodao i to da je nemačko držanje bilo vrlo provokativno, ali i indikativno u pogledu puta kojim ta zemlja trenutno ide.
Miloradović podseća da je nacistička zamisao podrazumevala da se sovjetski prostor oslobodi za nemačku ekspanziju — i demografsku i privrednu — pa da oni onda zauzmu velika prostranstva na istoku Evrope. To je bio, između ostalog, i jedan od osnovnih razloga masovnog uništavanja stanovništva na okupiranim teritorijama.
Projekat „Lebensborn” bio je projekat naseljavanja u opustošenim selima i oblastima Sovjetskog Saveza koje su bile pod nemačkom okupacijom — naseljavanje novog stanovništva direktno iz Nemačke. Tako da je taj koncept postojao, a stanovništvo Sovjetskog Saveza bilo je predviđeno samo za privrednu eksploataciju. Nije trebalo da postoji ni u formi države, ni u formi kulture, kaže Miloradović za Sputnjik.
Koliko to ima veze sa sadašnjom politikom Nemačke, teško je reći, napominje on, ali dodaje da je Nemačka u svakom slučaju umnogome skinula lance kojima je bila vezana tokom Hladnog rata. Mnogi koraci su učinjeni poslednjih decenija i očigledno se Nemačka oseća slobodnijom da se ponovo razmahne. Koliko se to može poistovetiti sa nacizmom, teško je reći, budući da političari dobro mere svaku reč, opominje Miloradović.
Otvaranje Pandorine kutije
Jedan od osnovnih problema zašto se na Zapadu ćuti čak i sada, kada postoji jasna želja i inicijativa da se pred čitavim svetom konačno ispriča priča o stradanju skoro trideset miliona ljudi, je taj što bi pokretanje ove teme otvorilo mnoga namerno zatvorena vrata.
Ta tema kada se otvori ne osvetljava ulogu samo Nemačke u Drugom svetskom ratu, već i raznih drugih naroda koji su bili njeni saradnici u vršenju genocida. Ako se, recimo, bavimo ustaškim genocidom, onda se ne osvetljava samo Hrvatska, nego i sve zemlje koje su ratovale na strani Nemačke, a to je bio znatan deo Evrope. Na Istočnom frontu su bili i Francuzi, Danci, Španci, Hrvati, Rumuni, Italijani, Mađari… Veći deo Evrope ratovao je tamo i milioni ljudi su bili uključeni — ne samo Nemci. Kada se pokrene ta tema, ona baca nepoželjno svetlo i na sadašnji savez koji je izgrađen oko Nemačke, a to je Evropska unija.
Zašto je samo naš genocid sporan?
Niko ne osporava genocid nad Jevrejima i Romima, ali je zato genocid nad Sovjetima, kao i nad Srbima, uvek sporan. Naš sagovornik kaže da je razlog tome činjenica da se na našem stradanju nije dovoljno dugo insistiralo.
Reč „genocid” pojavila se već krajem Drugog svetskog rata. Jedan jevrejski pravnik prvi put je upotrebio taj izraz da bi označio novi fenomen na svetskoj istorijskoj sceni — pokušaj istrebljenja čitavih naroda. Ranije su srpski političari, za vreme Prvog svetskog rata, koristili izraz „istrebljenje”. Dakle, ekvivalent reči „genocid” u srpskom jeziku bila je reč „istrebljenje”, i Srbi su se prvi put tada suočili sa pokušajem da Austrougarska istrebi Srbe u Prvom svetskom ratu.
Malo je poznato u istoriografiji da se svest o istrebljenju pojavila još tada, međutim, na tome se nije insistiralo jer je kasnije stvorena zajednička država zajedno sa bivšim okupatorima, pa se u Jugoslaviji o tome ćutalo. Taj takozvani viši državni cilj prikrio je suštinu rata, kaže Miloradović i dodaje da se nešto slično dešavalo i sa Sovjetskim Savezom. Kada je formiran istočni blok zemalja, u njemu su se našle i one države koje su učestvovale na suprotnoj strani u Drugom svetskom ratu – na strani nacista. Na tome se nije insistiralo, pa je sve palo u senku, a danas je veoma teško oživeti taj narativ koji nema kontinuitet.
Tako je stvorena jedna asimetrična situacija, gde ispada da je jedini genocid ikada izvršen nad Jevrejima, kao da genocid ne prati svetsku istoriju. Mnogi drugi narodi su postojali, pa sada više ne postoje, a samo 20. vek je bio vek mnogih genocida. Neki su sprovedeni do kraja, neki delimično, ali to ipak ne znači da se nisu dogodili. Mislim da je jedan od razloga zanemarivanja sovjetskog i slovenskog stradanja i ta vrsta nemara, a drugo su politička i ideološka ograničenja koja su postojala u socijalističkim zemljama.
Evropska unija kao Habzburška monarhija
Politički diskurs ne treba mešati sa naučnim diskursom, ističe Miloradović. Ukoliko je revizija zasnovana na činjenicama i dokumentima, uvek je dobrodošla, ali ako se revizija pokreće iz političkih potreba, onda je to nešto drugo. U današnje vreme rata u Evropi, uglavnom se niko ne bavi revizijom u naučne svrhe, već se diže magla koja služi za prikrivanje političkih koraka.
Ključni korak u promeni suštine Evropske unije, po mom mišljenju, bilo je istupanje Velike Britanije iz nje. Taj potez je u to vreme bio potcenjen i svi su se pitali šta nije u redu sa Englezima — zašto su ušli, pa izašli iz Evropske unije. U stvari, Evropska unija im je bila neudobna zbog prevelikog uticaja Nemačke, a njihovim istupanjem taj uticaj samo se dodatno pojačao.
Sve male države koje su kasnije ušle u Evropsku uniju sada su postale podložne nemačkoj spoljnoj politici, pa se Evropska unija danas javlja kao neka vrsta nove Habzburške monarhije, kroz koju Nemačka gura svoje geopolitičke interese. Danas niko ne može da udari na Nemačku, a da ne udari na celu Evropu, što je i smisao čitave njihove operacije, zaključuje Miloradović.
Pogledajte i:
