Tu se krije ključ rešenja: Pod ovim uslovima je Ukrajina postala nezavisna država
22:24 25.05.2026 (Osveženo: 22:41 25.05.2026)
© Sputnik / Evgeniя Novoženina
/ Pratite nas
Ukrajina bi trebalo da se „vrati na poziciju s početka devedesetih“ kako bi se došlo do dugoročnog rešenja sukoba, a to između ostalog podrazumeva njen neutralni, nenuklearni i vanblokovski status.
Upravo odustajanje od tih početnih principa državnosti i okretanje NATO-u jedan je od ključnih uzroka aktuelnog sukoba sa Rusijom, ocenjuje bivši ukrajinski deputat Vladimir Olejnik.
On objašnjava da je Ukrajina napustila temeljne principe na kojima je zasnovana njena državnost nakon raspada Sovjetskog saveza i sticanja nezavisnosti devedesetih godina. Ističe da je kurs Ukrajine ka NATO-u označio prekid sa prvobitnim državnim opredeljenjem, što on vidi kao jedan od ključnih uzroka današnjeg sukoba.
Ukrajina je, nakon sticanja nezavisnosti, svoju državnu politiku zasnovala na Deklaraciji o nezavisnosti iz 1990. godine, koja je predviđala neutralnost zemlje, rekao je on.
„Tek 1996. godine, na osnovu te Deklaracije, usvojen je Ustav Ukrajine. Dakle, postoji nekoliko tačaka u Deklaraciji o suverenitetu Ukrajine koje su povezane sa uzrocima krize koji se moraju otkloniti, a to su, pre svega, neutralni i vanblokovski status Ukrajine. Danas Ukrajina u svom Ustavu navodi da je njen put – put ka NATO-u, što je neprihvatljivo. Za tu formulu otklanjanja prvobitnih uzroka zalaže se i Kina, a u prilog tome ide činjenica da su Si Đinping i Vladimir Putin pre nedelju dana izjavili da treba otkloniti prvobitne uzroke konflikta u Ukrajini“, podseća Olejnik.
On ističe da ukrajinski sukob prevazilazi regionalne okvire i da se tiče širih pitanja evropske i globalne bezbednosne arhitekture. Problem je u širenju NATO-a i u unutrašnjim političkim prilikama u Ukrajini.
U Deklaraciji je Ukrajina proglasila nameru da u budućnosti postane trajno neutralna država, koja neće učestvovati u vojnim blokovima i obavezuje se da će se pridržavati tri nenuklearna principa - da neće koristiti, da neće proizvoditi i da neće nabavljati nuklearno oružje.
Upravo na toj osnovi potpisan je i čuveni Budimpeštanski memorandum, prema kojem se Kijev odrekao svog nuklearnog oružja u korist Moskve.
Međutim, jedan od „okidača“ za pokretanje ruske Specijalne vojne operacije bili su planovi Vladimira Zelenskog u vezi sa mogućom nabavkom nuklearnog oružja, što bi praktično bilo još jedno kršenje tog dokumenta.
Komentarišući izjavu Alekseja Palisčuka, direktora Drugog departmana zemalja ZND Ministarstva spoljnih poslova Rusije, koji je rekao da se Ukrajina mora vratiti pozicijama s početka devedesetih godina kako bi došlo do dugoročnog rešenja sukoba, Olejnik objašnjava da on upravo govori o tome da je sveobuhvatno i trajno rešenje moguće samo uklanjanjem osnovnih uzroka konflikta.
„Drugo, deklaracijom su bila garantovana prava ruskojezičnog stanovništva, pravoslavne vere, a sada je sve to prekršeno. Upravo on govori o tome da je Rusija priznala Ukrajinu polazeći od Deklaracije iz 1990. godine, a vi ste - kaže Rusija – stvorili nacionalnu pretnju za nas, krenuli ste put NATO-a, a unutar zemlje ste započeli procese koji krše sve prethodne dogovore iz devedesetih godina, kao što je poštovanje ruskog jezika i kulture, apsolutno pravo pravoslavne Crkve da se samostalno razvija, dok država nema pravo da se meša u crkvene poslove. To je on imao u vidu“, objašnjava Olejnik.
U Deklaraciji je takođe navedeno da su „svi građani jednaki pred zakonom, bez obzira na poreklo, društveni i imovinski status, rasu i nacionalnost, pol, obrazovanje, političke stavove, verska uverenja ili zanimanje“, ali umesto toga usledili su progoni, represije, obračuni sa neistomišljenicima, ubistva, zločini nad ruskim stanovništvom, kršenja ljudskih prava, diskriminacija svega što je u vezi sa Rusijom.
Dakle, Moskva nikada ne bi ni pomislila na Specijalnu vojnu operaciju da su se ta obećanja, za koja se ispostavilo da su „prazna“, zaista sprovodila.
Spor o granicama iz 1991. i uloga Zapada u ukrajinskom sukobu
Ukrajina je u ranijoj fazi rata često isticala kao cilj povratak na granice iz 1991. godine, ali se ta retorika u poslednje vreme ređe čuje usled uspeha ruske vojske na bojnom polju, dok Moskva kategorično odbacuje takav scenario i više puta je poručila da neće prihvatiti obnovu Ukrajine u tim granicama, tvrdeći da bi to ugrozilo njene bezbednosne interese i da iza tog koncepta stoje neprihvatljive namere zapadnih zemalja i Kijeva.
Na teritoriji koja je vekovima bila deo ruskog geopolitičkog prostora, deo Ruske imperije i Sovjetskog Saveza, a potom se iznenada našao izvan granica Rusije, Zapad je odlučio da gradi vojne baze, da Ukrajinu koja je nastala posle prevrata 2014. naoružava savremenim oružjem i direktno je huška protiv Rusije.
Međutim, Krim i Sevastopolj su bili strateški važni za Rusiju, posebno zbog Crnomorske flote i izlaza na topla mora. Čak ni posle raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajina nikada nije u potpunosti ovladala Sevastopoljem, pre svega zato što je tu ostala ruska flota, ali i zbog građana Krima koji se nikada nisu pomirili sa odlukom sovjetskog lidera Nikite Hruščova iz 1954. godine da to poluostrvo poklonio sovjetskoj republici Ukrajini.
Grad Sevastopolj je zato imao poseban status.
„To je bilo propisano u Ustavu, a postojale su odredbe u kojima je navedeno da će baza ruske Crnomorske flote u Sevastopolju zadržati status ruske baze, dok će Ukrajina dobiti novac za zakup. Takođe, 2010. godine, posle izbora Janukoviča za predsednika, Ukrajina i Rusija su dodatno zaključile Harkovske sporazume, koji su ratifikovani u parlamentu. Njihova suština je bila u tome da se produži rok zakupa, a da Ukrajina dobije ozbiljan popust od 100 dolara na cenu gasa. To je bilo korisno i za Ukrajinu i za Rusiju. Ukrajini je apsolutno bilo jasno da Rusija nikada neće otići iz Sevastopolja, jer bi na njeno mesto došla NATO flota, a to je već pretnja interesima Rusije“, kaže Olejnik.
Komentarišući mantru Kijeva o vraćanju na granice iz 1991. godine Olejnik kaže da „uvek treba čuvati ono što imate, jer kad izgubite, gotovo je nemoguće vratiti“.
Zapad je, ističe on, išao na to da od Ukrajina stvori „antiRusiju“. Organizovao je dve obojene revolucije u toj zemlji, sa ciljem da na vlast dovede antiruske elite – „Narandžastu revoluciju“ i „Revoluciju dostojanstva“, odnosno Evromajdan.
Prema njegovim rečima, zapadne zemlje su godinama ulagale sredstva u političke procese u Ukrajini sa ciljem njenog udaljavanja od Rusije.
„Ka tome su išli i u to su ulagali novac. Nulandova govori da je bilo uloženo oko pet milijardi dolara još devedesetih godina kako bi se stvorio taj projekat. Pare su išle i preko Soroša, stvarali su strukture i svoje ljude, i pripremali su upravo događaje iz 2004. godine, mada tada još nije bila vruća faza. Ona se dogodila 2014. godine, kada je izvršen državni prevrat“, podseća Olejnik.
On ističe da je, nakon političkih promena u Kijevu, Rusija upozoravala Ukrajinu da ne unosi u svoj strateški pravac članstvo u NATO, posebno dok još nije postala članica saveza. Olejnik tvrdi da bi približavanje NATO infrastrukture, uključujući moguće raspoređivanje raketa u oblastima blizu Rusije, značajno ugrozilo njenu bezbednost, jer bi vreme reakcije bilo svedeno na nekoliko minuta. Zbog toga, kako navodi, Rusija je takav razvoj događaja smatrala neprihvatljivim i preventivno na njega upozoravala.
On smatra da bi vraćanje Ukrajine na vanblokovski status bilo realno samo ako bi NATO jasno i nedvosmisleno isključio njeno buduće članstvo. On ističe da formulacije tipa „ne u bliskoj budućnosti, ali kasnije“ za Rusiju nisu prihvatljive, jer se članstvo u tom slučaju i dalje ostavlja kao opcija. Zato zaključuje da bez jasne i trajne odluke o neulasku Ukrajine u NATO, to pitanje ostaje nerešeno.
Rusija je već jednom pobedila nacizam i opet će
Olejnik objašnjava da Moskva insistira na „prvobitnim uzrocima“ sukoba jer ih, pre svega, vidi kao bezbednosno pitanje povezano sa širenjem NATO-a.
Prema njegovim rečima, širenje NATO infrastrukture ka Istoku, uključujući raspoređivanje raketnih sistema u državama poput Poljske i Baltika, predstavlja direktnu pretnju Rusiji.
„Drugo, dok postoji nacistički režim u Kijevu, koji uništava pravoslavlje i ruskojezično stanovništvo, to je za Rusiju takođe neprihvatljivo. Zato je Rusija rekla da je takav režim nedopustiv. Danas u Ukrajini ne postoji ‘partija mira’. Oni su svi nacisti. Nema nikakve razlike između Zelenskog, Porošenka i Timošenkove. Oni su protiv Rusije, protiv ruskog jezika, protiv pravoslavlja. Čak i ako dođu neki novi lideri, poput Zalužnog, oni će i dalje nastupati protiv onoga što Rusija smatra svojim interesom“, kaže bivši ukrajinski deputat.
Govoreći o daljem razvoju događaja i rešenjima krize, sagovornik se poziva na istorijski primer Drugog svetskog rata, ističući da je Rusija vojno porazila nacizam u Nemačkoj, nakon čega je usledila temeljna promena političkog poretka u toj zemlji. Na osnovu toga on sugeriše da bi i aktuelni sukob u Ukrajini, po njegovom viđenju, mogao da se razreši na sličan način, što bi dovelo do promene postojećih političkih prilika i uspostavljanja novog bezbednosnog i političkog poretka u zemlji.
Pogledajte i:
