Ideja o slobodi: Kako su Obrenovići iz pepela izgradili modernu Srbiju
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Srbija je u 19. veku bila siromašna i mala zemlja, ali je imala jednu ogromnu prednost – ideju o slobodi. Upravo na ideji da narod može da opstane samo ako je obrazovan i slobodan vladari dinastije Obrenović su gradili državu, unapređujući je na svim poljima, uključujući prosvetu i kulturu, kaže u razgovoru za Sputnjik istoričarka Suzana Rajić.
Dinastija koja je stvorila temelje moderne Srbije
Izložba „Dinastija Obrenović – nasleđe koje govori“, čiji su autori istoričari Suzana Rajić i Danko Leovac, otvorena je u Biblioteci grada Beograda povodom 150 godina od početka ratova za oslobođenje Srbije, nakon kojih su izvojevani njeno međunarodno priznanje i nezavisnost.
Postavku čine panoi velikog formata, postavljeni u Galeriji „Atrijum“ i izlozima gradske biblioteke, koji podsećaju na period kada je Srbija, posle vekova pod Osmanskim carstvom, počela da stvara institucije, zakone, škole, kulturne ustanove i državni identitet koji i danas traje.
U javnosti se često ponavlja da su Obrenovići „modernizovali Srbiju“, ali se retko objašnjava šta to zaista znači, a upravo u tome leži suština njihovog istorijskog značaja, kaže za Sputnjik Danko Leovac, ističući da ta modernizacija nije bila samo puka evropeizacija jednog zaostalog društva, već stvaranje države gotovo iz pepela – od devastirane zemlje posle sloma ustanka 1813. godine do međunarodno priznate kraljevine.
Istoričarka Suzana Rajić naglašava da je cilj izložbe da pokaže koliko su tekovine vladavine Obrenovića i danas prisutne u svakodnevnom životu Srbije, iako toga često nismo svesni.
„Taj cilj nas je vratio u 19. vek, kada je rodonačelnik dinastije Obrenović, Miloš Veliki, uspeo da istrgne jedno jezgro srpske zemlje i da od njega napravi autonomnu kneževinu s unutrašnjim pravima, granicama, da organizuje sve elemente vlasti, da naseli stanovništvo, budući da je to posle poraza 1813. godine bila devastirana zemlja. Sve su to ogromni uspesi koji su utrli put daljem razvitku srpske države. Krunom Obrenovića i njihovog državničkog rada svakako smatramo sticanje suverenosti, odnosno priznavanje srpske nezavisnosti“, kaže Suzana Rajić.
Ona podseća na to da su upravo u vreme Obrenovića nastali simboli i institucije koje i danas doživljavamo kao prirodni deo države – srpski dinar, grb, zastava, himna, moderna administracija, regularna vojska, železnica, prosvetni sistem i državne institucije.
Od ustaničke kneževine do evropske države
Istoričar Danko Leovac objašnjava da se proces modernizacije Srbije mora posmatrati mnogo šire od uobičajenih političkih tumačenja.
„Možemo tu modernizaciju posmatrati u svim aspektima: od nastanka same države, moderne srpske države, autonomne kneževine u vreme kneza Miloša, a potom i kroz najveći proboj u vreme vladavine kneza Milana Obrenovića, posebno nakon sticanja državne nezavisnosti. Država je građena na svim poljima, počev od sudske prakse, administrativnog sistema, pitanja prosvete, kulture, umetnosti, do osnivanja važnih institucija, poput Narodnog pozorišta u Beogradu, Srpske kraljevske akademije, brojnih škola, Velike škole kao preteče univerziteta“, podseća Danko Leovac.
Prema rečima Suzane Rajić, teško je danas i zamisliti u kakvim okolnostima je ta država nastajala, jer je Srbija bila siromašna, pretežno seljačka zemlja, bez razvijene infrastrukture, sa ogromnim procentom nepismenog stanovništva i stalnim bezbednosnim pretnjama.
„To je, međutim, bila zemlja slobodnih seljaka, bez feudalnih okova i obaveza, što je takođe jedna od najvažnijih zasluga kneza Miloša. Zato su Srbi, i ne samo Srbi, žurili na tu zemlju kneza Miloša da je poljube, jer kad tu stupe, postaju slobodni ljudi. To je bio važan temelj za razvoj visoke misli o slobodarstvu srpskog naroda“, ocenjuje naša sagovornica.
Prosveta i kultura kao pitanje opstanka
Jedan od najvažnijih aspekata vladavine Obrenovića bila je njihova posvećenost prosveti. Vladari ove dinastije razumeli su da se mala država ne može odbraniti samo oružjem.
Danko Leovac podseća na to da je još knez Miloš, iako nepismen, shvatio koliko je obrazovanje važno za opstanak države. On dodaje da je svest o tome da država nisu samo vojska i politika, nego i kultura, nauka, školstvo i javni život jedna od najvažnijih istorijskih lekcija epohe Obrenovića.
„Knez Miloš je naš prvi novovekovni vladar koji je slao pitomce državnih škola na školovanje u inostranstvo, a potom su se oni vraćali u rodnu zemlju i stvarali Kneževinu Srbiju. Tu praksu su posle nastavili i drugi vladari, od kneza Mihaila, pa nadalje. I svi su oni dobro shvatali koliko je prosveta važna, kao i prosvećivanje naroda - da se taj narod opismeni, da se podižu škole u svim većim mestima, a potom i u manjim“, kaže Leovac.
On ukazuje na to da je u vreme kada je Srbija bila ekonomski nerazvijena zemlja, ogroman novac izdvajan za škole, stipendije i obrazovanje mladih ljudi u inostranstvu, kao i za podizanje biblioteka, muzeja, naučnih društava, pozorišta.
„Knez Mihailo je uvek isticao da Srbija ne može da uživa slobode kakve uživaju neki drugi evropski narodi dok se ne opismeni i ne prosvetli njen narod. Uspostavljanje slobode štampe polovinom 19. veka je za sobom povlačilo i pitanje ko će da čita tu štampu ako je 90 odsto stanovništva nepismeno“, dodaje Danko Leovac.
Istoričar dodaje da zbog toga nije slučajno što su upravo u vreme Obrenovića stvarali najveći pisci, naučnici i umetnici srpskog 19. veka. Među onima koje su pomagali vladari ove dinastije bili su Vuk Stefanović Karadžić, Petar Drugi Petrović Njegoš, Branko Radičević, Laza Kostić, Branislav Nušić, Bora Stanković, ali i Johan Štraus Mlađi, braća Grim i mnogi drugi.
„Bez njihove pomoći najveći deo njihovih dela ne bi bio objavljen, niti bismo ih mi danas poznavali u vidu u kojem ih poznajemo. Ta kulturna politika nije bila slučajna. Srbija je tek izlazila iz vekova ropstva i bilo je potrebno izgraditi nacionalnu svest, književni jezik, institucije i kulturni kontinuitet. Obrenovići su razumeli da država ne može postojati bez kulture koja će tu državu duhovno povezivati“, ocenjuje Danko Leovac.
Dinastija pod prekim sudom istorije
Uprkos ogromnom doprinosu uspostavljanju moderne srpske države, dinastija Obrenović je posle Majskog prevrata 1903. godine postepeno potiskivana iz kolektivnog sećanja. Umesto složenog i objektivnog pogleda na njihovu vladavinu, u javnosti je decenijama dominirala slika zasnovana gotovo isključivo na njihovim političkim greškama i ličnim slabostima.
Danko Leovac smatra da je taj proces bio sistematičan: „Uzete su sve one negativne stvari i na njima se insistiralo, a sve ono što je bilo pozitivno nije spominjano. Retko se u istoriografskim delima može naći isticanje značaja državne nezavisnosti od 1878. godine, što je bio svakako najveći uspeh države.“
Dinastija Obrenović je vladala Kneževinom, a potom i Kraljevinom Srbijom sedamdeset i dve godine, u dva navrata – od 1815. do 1842. godine i potom od 1858. do 1903. Dala je ukupno petoricu vladara.
Rodonačelnik dinastije je knez Miloš Obrenović (1815-1839. i 1858-1860.) koji je bio vođa Drugog srpskog ustanka i diplomatskim putem izborio autonomiju Srbije od Osmanskog carstva. Nasledio ga je stariji sin Milan (1839), koji je vladao svega 26 dana pre nego što je preminuo, a potom je kneževsku titulu poneo drugi sin Mihailo (1839-1942. i 1860-1868), koji je zaslužan za proterivanje turskih garnizona iz srpskih gradova i stvaranje Balkanskog saveza. Njegova vladavina je okončana atentatom na Košutnjaku.
Kralj Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema, vladao je Srbijom od 1868. do 1889. godine. Tokom njegove vladavine Srbija je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. godine, a četiri godine kasnije Srbija je postala kraljevina. Nasledio ga je kralj Aleksandar Obrenović, poslednji vladar ove dinastije, koji je ubijen 1903. godine, tokom Majskog prevrata.
Jedva dve decenije od tragičnog kraja dinastije Obrenović, istorijska nauka je počela da gradi, kako ukazuju autori izložbe, posebne aršine za procenjivanje uloge, mesta i značaja njenih predstavnika u istoriji srpskog naroda, zatrpavajući svaki svoj pozitivan iskaz o Obrenovićima njihovim manama i greškama.
„Ni to nije bilo najgore što se dogodilo, jer je marksistička istoriografija posle 1945. godine sistematski brisala i izbrisala Obrenoviće iz srpske istorije“, kaže Danko Leovac, napominjući da su posebno negativno predstavljani kraljevi Milan i Aleksandar, čiji su politički uspesi često zanemarivanni ili relativizovani.
On zaključuje da zbog toga izložba u Biblioteci grada Beograda ima i širi značaj – da vrati ravnotežu u razumevanju srpske istorije i podseti da je moderna Srbija u velikoj meri nastala upravo u vreme Obrenovića.
Detalj s izložbe o dinastiji Obrenović u Biblioteci grada Beograda
© Valentina Bulatović
