Poslednji trenutak da se vratimo jedni drugima – ljudi počeli da pate i kad "raskinu" s čet-botom
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Čovek i robot
Pratite nas
Kad se na epidemiju usamljenosti doda ubrzan razvoj veštačke inteligencije, dobiju se paraemotivne i parasocijalne veze sa robotima. Na udaru su starije generacije koje još pamte život pre društvenih mreža, rastanak sa četom boli kao i pravi raskid, a zdravije bi bilo samo uzeti kućnog ljubimca. Vreme je da se vratimo jedni drugima.
Ovako naučni saradnik na Institutu za filozofiju u Beogradu dr Vanja Subotić komentariše porast broja ljudi koji prijateljske odnose formiraju sa čet-botovima, u svetu koji zabrinjavajuće podseća na radnju filma „Ona“. Kao što film prati čoveka koji ulazi u vezu sa inteligentnim kompjuterskim operativnim sistemom koji ima ženski glas i ličnost, danas ljudi, svih dobi, formiraju prijateljstva sa kompjuterima.
Da li je zdravo ili ne „družiti“ se sa četom nezahvalno je procenjivati, kaže dr Subotić, jer smo svi svedoci toga da ljudi koji imaju problema, kako finansijskih, tako i sa pristupom psihoterapiji, razgovaraju sa čet-botovima, odnosno sa veštačkom inteligencijom. Prema različitim istraživanjima, ti razgovori, u neku ruku, pomažu u olakšavanju simptoma depresije.
Ovakva vrsta razgovora može služiti kao neki vid kratkoročnog i privremenog olakšanja — u smislu da se uživo bojimo stigme koja prati mentalno zdravlje, odnosno da li će nas ljudi osuđivati, da li će nas razumeti, šta će pomisliti o nama. Ovde toga nema, kaže naša sagovornica, jer nema koga da nas osuđuje. U tom smislu, četbotovi su se zaista pokazali vrlo korisnim.
Veliko je pitanje koliko je ova vrsta odnosa, dugoročno gledano, zdrava. Ljudi se trenutno ozbiljno bave tim pitanjem i istražuju ga, jer jer činjenica da mi na taj način formiramo određeni vid paraemotivnih i parasocijalnih veza sa veštačkom inteligencijom i da postajemo emotivno zavisni od takvih razgovora. S tim u vezi, treba imati u vidu da je Čet Dži-Pi-Ti-4, dakle prethodni model, bio obučen da povlađuje ljudima. Takav mu je bio ton razgovora, jer se u istraživanjima kompanije OpenAI, koja ga je i pustila u upotrebu, pokazalo da što čet bot više povlađuje čoveku, to će ga čovek duže koristiti, a to je opet, naravno, za OpenAI isplativije, kaže Subotićeva.
Tu dolazi do paradoksa, kaže ona. Neko ko nema finansijskih sredstava za terapiju razgovara sa Čet Dži-Pi-Ti-jem, čet mu povlađuje, čovek se oseća kao da ga u tom trenutku nešto razume – možda čak i bolje nego ukućani ili kolege s posla. On se zatim duže zadržava u tim razgovorima, možda čak plaća pretplatu i praktično se vrti u krugu te paraemotivne veze koja nema uporište u realnosti, ali koja mu pruža osećaj olakšanja. U tom smislu, objašnjava naša sagovornica, očigledno da „prijateljstvo“ sa četom nije zdravo, iako možda kratkoročno deluje da jeste.
Najviše ugroženi – najstariji
Pitanje opasnosi koja preti od ovakve vrste odnosa danas se najčešće postavlja u kontekstu tinejdžera i adolescenata, ali je zapravo mnogo bitnije u slučaju starije populacije, opominje dr Subotić. Nisu toliko pogođeni ni ljudi srednje generacije, već baš stariji, što je malo prepoznato, kako u medijima, tako i u istraživanjima.
Starija populacija je u mnogo većoj opasnosti od mlađe jer će se mladi ipak u nekom trenutku zasititi takvog odnosa. Njima to prosto u jednom trenutku neće biti dovoljno i prisutnost na društvenim mrežama će mlađoj populaciji više značiti. Međutim, kod starije populacije, pa čak i ljudi srednjih godina, koji pamte period pre društvenih mreža, postoji ta nostalgija za povezivanjem.
Dok stariji gube svoje životne prijatelje iz ovih ili onih razloga, istovremeno im i taj povlađivački ton najviše prija, kaže naša sagovornica.
Upravo su zato stariji ljudi ranjiviji na veštačku inteligenciju. Taj osećaj fluentnosti u razgovoru i povlađivanja deluje upravo na njih. Čovek želi da mu neko kaže da je u pravu, a stariji ljudi vole da drže lekcije i da na osnovu svog životnog iskustva drugima prenesu određeno znanje. Mlađi su imuni na to i niko od njih ne želi da sluša savete kako da žive svoj život.
Depresija i različiti oblici lakših mentalnih oboljenja pristuniji su kod starije populacije, upravo zbog usamljenosti. Naša sagovornica objašnjava da je Japan probao da reši taj problem razvojem socijalne robotike, što je podrazumevalo da stariji ljudi imaju kućnog robota koji bi im bio saputnik. Sa veštačkom inteligencijom nije potrebno čak ni to – čovek preko kompjutera razgovara sa nečim, prilikom čega se formira izvestan „prijateljski“ odnos kakav je tim ljudima oduvek i nedostajao.
Veštačka inteligencija uči o vama ono što vam nedostaje. Vi joj sami otkrivate šta vam fali u životu, a onda dobijate neku vrstu nestvarnog odnosa koji vam je potreban. Osnovni problem je povlačenje te fine granice i shvatanje da to ne može zaista biti čovekov prijatelj i da je potrebno otići u stvaran svet da bi se takav odnos pronašao. Za mnoge ljude, to je jednostavno mnogo teže, pa i nezamislivo.
Može li se raskinuti sa četom?
Po svemu sudeći, raskid prijateljstva sa veštačkom inteligencijom podjednako je težak kao i raskid stvarnog prijateljstva, kaže Subotićeva. Danas praktično sve AI platforme imaju disklejmer u zaglavlju razgovora koji napominje da razgovarate sa veštačkom inteligencijom, a ne sa stvarnom osobom, što su morali da uvedu upravo zato što su ljudi previše formirali paraemotivne i parasocijalne veze sa mašinama.
Kada je OpenAI zamenio Čet-Dži-Pi-Ti četvorku – peticom, odnosno novijim modelom, jedan od razloga bio je i to što je novi model trebalo da bude odgovornije dizajniran. Primećeno je da ljudi u velikoj meri koriste čet kao psihološku podršku, pa je petica pravljena uz savete stručnjaka za mentalno zdravlje, sa manje povlađivanja i sa boljim sigurnosnim mehanizmima koji korisnike upućuju na stvarne stručnjake, objašnjava dr Subotić.
Međutim, desilo se da su ljudi koji su formirali vrlo bliske odnose sa prethodnom verzijom čet bota – izuzetno patili. To je zaista poprimilo velike razmere, od toga da je ljudima zaista bilo u psihičkom smislu još gore, do toga da su celo iskustvo opisivali kao užasan raskid, pa čak i nešto što je u njima izazivalo fizički bol zbog nemogućnosti da nastave razgovor sa četom starije verzije.
Kvalitativno gledano, kaže naša sagovornica, to iskustvo jeste bilo vrlo slično iskustvu raskida prave veze ili prijateljstva.
Čovekov najbolji prijatelj – nije robot
Usamljenici su oduvek postojali, a mnogi od njih u današnjem dobu biraju da svoje vreme provode sa kućnim ljubimcima, a ne sa drugim ljudima. Dr Subotić kaže da je mehanizam vezivanja za ljubimca i čet bot praktično isti, odnosno da se u oba slučaja formira parasocijalna i paraemotivna veza. Čovek se ne vezuje za drugog čoveka, već pripisuje svoja mentalna stanja, emocije, navike, preference na drugo biće.
Kod kućnih ljubimaca taj odnos, odnosno pripisivanje emocija nije verbalno, dok kod veštačke inteligencije jeste, ali bez ikakvog vida unutrašnjeg dodira sa svetom, koji ipak postoji kod ljubimaca. Mehanizam gde smo mi ti koji pripisujemo drugim bićima mentalna stanja jeste isti, jer je čovek sklon da sve oko sebe antropomorfizuje, odnosno „počovečuje“.
To je prosto način na koji ljudi funkcionišu, objašnjava naša sagovornica i dodaje da to predstavlja jedan vid uživljavanja u svet oko sebe. Na kraju krajeva, kaže, mi i razumemo jedni druge tako što pretpostavljamo da delimo ista mentalna stanja. Ako se jedan čovek nabode na iglu i zaplače jer ga je to zabolelo, drugi čovek će pretpostaviti da on oseće bol i da je zbog toga u datom trenutku tužan. Slično će razonovati za bilo koje živo biće, odnosno ne samo za životinje, već i za biljke.
Ipak, ako govorimo o tome šta je zdravije za čoveka, svakako je zdravije biti vezan za kućnog ljubimca, jer je to živo biće. Formiranje veze je recipročno, iako nije verbalno. Kad čovek dođe kući, njemu se ljubimac iskreno obraduje, on istinski voli njegovo prisustvo i postojanje. Tu postoji iskrena emotivna reakcija i to je ujedno ono šta nama najviše i nedostaje u svakodnevnom životu i zbog čega se, na kraju, uopšte i obraćamo veštačkoj inteligenciji.
Epidemija usamljenosti ne postoji zbog veštačke inteligencije, već zbog nas samih, tvrdi naša sagovornica. Veštačka inteligencija nam ne bi ni bila toliko potrebna da imamo autentičnije međusobne odnose i možda bi nas sve ovo pre trebalo podstaći da se vratimo jedni drugima, umesto što pričamo o tome kako bi trebalo zabraniti veštačku inteligenciju, zaključuje dr Subotić.
Pogledajte i:
