https://lat.sputnikportal.rs/20260514/proslavljeni-ruski-reditelj-za-sputnjik-svet-je-surov-i-bucan-ali-ovde-se-cuje--srce-video-1199195481.html

Proslavljeni ruski reditelj za Sputnjik: Svet je surov i bučan ali ovde se čuje – srce /video/

Proslavljeni ruski reditelj za Sputnjik: Svet je surov i bučan ali ovde se čuje – srce /video/

Sputnik Srbija

Svet je postao surov i bučan, zato pozorište mora biti mesto u kojem čovek ponovo čuje sopstveno srce. Pevali smo na frontu, a ljudi su izlazili sa suzama u... 14.05.2026, Sputnik Srbija

2026-05-14T17:09+0200

2026-05-14T17:09+0200

2026-05-14T17:09+0200

kultura

kultura

intervju

opera sankt peterburga

jurij aleksandrov

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/0e/1199194376_0:0:3076:1731_1920x0_80_0_0_ae1e321a01c523daa4cc24a7ebd2d24c.jpg

Ansambl Opere Sankt Peterburga nastupa 14. i 15. maja u Opera-teatru Madlenianum u Zemunu, u okviru manifestacije „Dani Sankt Peterburga u Srbiji“. Gosti iz Rusije, već dobro znani beogradskoj publici, izvode opere „Norma“ Vinčenca Belinija i „Romeo i Julija“ Šarla Gunoa.U razgovoru za Sputnjik proslavljeni reditelj govori o značaju umetnosti, a posebno one koja priča o ljubavi i saosećanju - u savremenom svetu, u kojem besne ratovi, koji luta u digitalnoj magli, preplavljen dezinformacijama i uronjen u virtuelni prostor, bez stvarnog međuljudskog kontakta.I ovoga puta imamo priliku ne samo da slušamo, već i da vidimo dva dela potpuno različitog žanra, „Normu“ Vinčenca Belinija i „Romea i Juliju“ Šarla Gunoa, koja ipak povezuje Vaš autorski rukopis. Šta ovoga puta darujete srpskoj publici?- To su dva veoma složena dela. „Norma“ je vrhunac belkanta i zato se izvodi veoma retko, jer je vrlo teško okupiti izvođače za takav spektakl. Zato smatramo svojom obavezom da beogradskoj publici donesemo najbolje što imamo, a „Norma“ je lider našeg repertoara. „Romeo i Julija“ je, inače, prvo izvođenje tog naslova u Beogradu. Ovde nikada nije igrana ta opera. I zato smo odlučili da moramo da učinimo sve da publika čuje tu veliku muziku.A šta ih povezuje? Verovatno to što su obe opere tragične. Umiru Romeo i Julija, umiru i junaci „Norme“, ali glavna poruka je da ljubav pobeđuje, jer čovek može da voli i tamo, na nebesima. O tome govori naša predstava — o surovom svetu, surovim uslovima, o ratu. U „Normi“ traje rat, ali osećanja su ipak iznad politike. Ta predstava je, u stvari, upućena mladim ljudima, jer su se danas odnosi među mladima veoma pojednostavili. Danas se venčaju, sutra razvedu. A ovde govorimo o tome da je ljubav dar večnosti i da čovek mora da nauči da voli, jer ljubav nije seks — ljubav je dug proces. A Guno je, pritom, u „Romeu i Juliji“ uradio nešto sa čim sam se prvi put susreo. Šta je ljubav na prvi pogled? Šta se dogodi u tom trenutku? Kako to prikazati? I meni je bilo važno da pokažem trenutak kada sve staje i ostaje samo dvoje ljudi koji obožavaju jedno drugo.Da li je današnji čovek uopšte sposoban za tako duboka osećanja? Kako se to Vama čini? I kako opera utiče na mladu publiku, da li dopire do nje?- Opera je uopšteno posmatrano žanr koji se bavi ljubavlju. Ne postoji opera u kojoj nema ljubavi. A publiku treba učiti tom osećanju… kao što ja učim svoje umetnike. Za mene Opera Sankt Peterburga nije samo scena na kojoj ostvarujem svoje rediteljske ambicije. To je škola. Mladi ljudi danas mnogo toga ne znaju kada je reč o istoriji. Malo čitaju, a uglavnom koriste kompjuter. I zato s njima treba razgovarati i učiti ih tom unutrašnjem proživljavanju. Postoji glas, postoji tehnika — ali srce ćuti. A publika to odmah oseti. Zato je naša opera kamerni teatar — ne zato što nas je malo, već zato što radimo veoma suptilnim instrumentima, jer moramo da govorimo o osećanjima. Najteže u operi je intonirati, pripovedati različitim glasovima, u skladu sa situacijom. Zato mi pripremamo operu godinu i po dana. Sve izvodimo na originalnom jeziku. „Norma“ će biti na italijanskom, a Guno na francuskom. Danas opera ima mnogo problema. Mnogi je pojednostavljuju. Kao — tu su orkestar, dirigent, pevači, pa dobro, malo se prošetaju po sceni i to je to. A ja se celog života borim protiv toga, jer opera je sinteza svega — plastike, kulture zvuka, kostima, svetla. To je velika umetnost!Rekli ste da savremeni reditelji često više misle o sopstvenim ambicijama nego o kompozitoru. Gde je, po Vašem mišljenju, granica između savremenog čitanja klasike i rušenja njene suštine?- Postoji izreka: ako ne možeš da izlečiš, nemoj bar da naškodiš. Mislim da to važi i za muziku, jer je u muzici sve već šifrovano. Ja se prema tekstu odnosim veoma skromno. Tekst je samo povod da kompozitor napiše određenu emociju. A emocija — to je već naše. I sve je zapisano u partituri. Ako reditelj ne ume da čita partituru — onda ne može ni da razume delo. Zašto je ovde pauza? Zašto ovde svira baš taj instrument? Zašto se kasnije pojavljuje drugi? Znači da se dogodilo neki unutrašnji preokret. I to je božanska priroda stvaranja predstave, kada počinjete da se bavite tim nijansama. Iz njih raste čitavo drvo predstave. A čoveku koji ne poznaje muzičku pismenost lakše je da izmisli neku koncepciju — recimo da se sve dešava u podmornici. Dobro, može i u podmornici, ali šta onda ostaje muzici? Muzika nema vazduha. A muzika mora da postoji u prostoru. Možda tek sada počinjem do kraja da razumem zakone ovog stvaralaštva. I tu ne možete da se sakrijete iza raskošnih kostima ili ogromne scenografije. Morate da razgovarate s publikom od srca do srca. Izlazimo na scenu, nastaje tišina i mi govorimo o onome što nas boli. Predstava je takođe odgovor na današnju stvarnost. U „Normi“ postoje razne neprijateljske nacije, rat, surovost — i odjednom se pojavljuje ljubav. Kao cvet koji probija asfalt. I to čudo treba pokazati publici, zainteresovati je. To je težak proces, ali mi od njega nećemo odustati dok sam živ.Kada Vas slušam, imam utisak da ste čovek koji uči celog života, ali da isto očekujete i od drugih.- Naravno. Ja učim celog života. Uostalom, ja sam po obrazovanju muzičar. Počeo sam kao pijanista. Upisao sam konzervatorijum kao pijanista i završio ga kao pijanista. Paralelno sam na konzervatorijumu studirao i režiju. Imam dve diplome peterburškog konzervatorijuma, obe s odličnim uspehom. I, naravno, meni je mnogo lakše da komuniciram s materijalom nego nekome drugom. To je velika sreća. Drago mi je što mi moja profesija donosi samo zadovoljstvo.Da li je teško učiti mlade ljude danas, u vremenu brzine, buke, digitalnih tehnologija? Da li osećate razliku u odnosu na period od pre dvadeset, trideset godina?- Naravno da postoji razlika. Ja sam u ovom poslu pedeset godina i pamtim vreme gvozdene zavese, kada niko nije putovao i kada su svi radili veoma posvećeno, jer nije bilo drugog izlaza. Tada su mladi bili radoznaliji i organizovaniji, jer su shvatali da je teatar — dom. Bilo je lakše. Mogli smo da probamo koliko god želimo, čitava trupa je bila zajedno. Ja sam tada radio u Marijinskom teatru i godišnje se postavljala jedna predstava, a danas ih ima dvanaest. Posle su se pojavile nove mogućnosti, agenti, putovanja, Evropa, i nastala je stalna jurnjava. A veoma je teško okupiti ljude za predstavu — imate Otela, ali nemate Jaga, na primer. Sada se, međutim, ponovo malo spustila zavesa. Ranije smo po dvanaest puta godišnje putovali u Evropu, sada je to složenije. I mladi ponovo dolaze u teatar i počinju da se u njemu ukorenjuju. Stalno se priča samo o novcu, ali teatar je igra. A oni su deca. Ako im je s tobom zanimljivo — igraće se. Ako nije — neće. I meni mora da bude zanimljivo s njima.Vaš teatar već gotovo četiri decenije reaguje na ono što se dešava oko nas. Šta je, po Vašem mišljenju, danas najveći izazov za čoveka — strah, usamljenost, gubitak empatije?Sve ste već rekli. Strah, naravno. Bio je kovid, publika je bila uplašena. Ljudi su se plašili čak i da sede jedni pored drugih pod maskama, ali su ipak dolazili na predstave. To je bio nekakav ventil, odušak. A sada, mi u pozorištu imamo svoju publiku koja nas prati već četrdeset godina, još iz vremena kada nismo imali sopstveni prostor. Sada imamo svoj dom, raskošan, lep. I ljudi dolaze u njega i govore: „Bože, ovde je kao kod kuće!“ Ovde postoji atmosfera, žene se doteruju, prave frizure. Muškarci se prskaju kolonjskom vodom. I, naravno, taj događaj mora biti harmoničan u svemu. Ljudi su uplašeni ovom ratnom histerijom koja postoji. Ja podržavam napore našeg rukovodstva, ali, naravno, želimo da se sve to završi. Imam orden za doprinos pobedi. Često odlazimo na front. Lete ti dronovi, a mi pevamo, pevamo, pevamo. I ljudi odlaze s predstava sa suzama u očima.Kakav je osećaj pevati u takvim uslovima?- Kod umetnika se pojavljuje neka dodatna snaga. I zanos. Kao da se suprotstavljaš tome. Tamo bombarduju, a mi odgovaramo toplinom, dobrotom, muzikom. I publika to oseća. Bili smo u gradu Stari Oskol, i tu je u blizini bilo bombardovanje. Kada smo izašli, publika nas je okružila. Govore: „Znate, nismo se pripremili... Evo, uzmite bar neku bombonu...“ To nas je dovelo do suza. I posle toga se ljudi u ansamblu drugačije odnose prema svemu. Počinju da shvataju misiju čoveka, misiju teatra. Šta on treba da kaže čoveku? Ili da ga umiri, ili da mu objasni da se na neke stvari ne sme mirno gledati, da protiv toga treba da se bori. Zato u našem repertoaru postoje i političke predstave. Recimo, opera „Krim“. Marijan Kovalj je napisao operu „Sevastopoljci“, i mi smo od toga napravili predstavu na kojoj ljudi plaču, zato što su Rusi tri puta ratovali za Krim. Tri rata! Tu je i „Mlada garda“ Mejtusa. Raskošna opera o mladima koji su branili svoje ideale i ginuli. I tamo nema nikakvih barona i kneževa, nego ljudi istih godina kao i mladi pevači, samo što oni moraju da žrtvuju sopstveni život radi drugih.Već ste govorili o tome da vas u „Normi“ interesuje svet koji je izgubio razum i ljudi koji stradaju u vremenu rata. Čini mi se da je to veoma važna tema upravo danas. Kako, po vašem mišljenju, ta opera deluje na savremenog čoveka? Koje emocije i ideje želite da prenesete savremenoj publici?- Da je sva ta ratna priča — ljudska sujeta. A to nije glavno u čovekovom životu. To su ideje političara, a ne naroda. Mi smo mnogo gostovali po Evropi — u Talinu, Letoniji, Estoniji, Litvaniji, Poljskoj, gde je sada najveće suprotstavljanje Rusiji, ali publika nas je obožavala. Nismo mogli dugo da odemo posle predstava dok ne podelimo autograme. Ljudi teže miru. Ljudi žele ljubav. Žele iskren odnos prema sebi. I zato je nastupanje u Srbiji pravo zadovoljstvo, jer publika diše s nama. U pozorištu uopšte ne sme da postoji taj „četvrti zid“. Publika je još jedan glumac.Najavili ste i „Mona Vanu“ Rahmanjinova — novu priču o ratu i duhovnom preispitivanju.- Da, to je takođe neverovatno. Veliki ruski kompozitor. To će biti prvo izvođenje. Kod nas ima mnogo premijera. Ta opera nije završena. Rahmanjinov ju je pisao sa velikim žarom u Nemačkoj, pod uticajem Riharda Štrausa i „Elektre“. I to je jedan potpuno nepoznat Rahmanjinov. Ne onaj klavirski, lirski. Ovo je surov razgovor o ratu. Praktično o današnjici. Tamo vojnik mora da donese odluku kako da zaustavi konflikt. I tu odgovornost na sebe preuzima žena. A muškarci joj se povinuju.Možemo li ovaj razgovor završiti pitanjem — kako danas sačuvati dušu u ovom surovom svetu, sa ratovima, digitalnim tehnologijama i društvenim mrežama?- Prvo, porodica može biti spasenje. Porodica je podrška, trenuci tišine, ljubavi, deca. Zato sada kod nas postoji snažan program podrške mladim porodicama. I što manje gledati televiziju! Postoje kulturne emisije, to može, ali stalno izlagati dušu fejkovima, prljavštini, političkim bitkama — ne treba. Treba se vratiti knjizi. Treba ponovo naučiti da se čita, mirno, sedeći u fotelji. Čovek mora da stabilizuje sebe, jer je organizam stalno u nekakvoj pomami. Mnogo mi je drago što ovde u Beogradu vidim toliko knjižara. To znači da ljudi čitaju. I vidim kafiće pune ljudi koji razgovaraju. Bili smo pre nekoliko godina u Nici. To je umirući grad. Sve se prodaje, niko ništa ne kupuje. Ljudi sede za stolovima, piju kafu i gledaju u zid. Ne razgovaraju jedni s drugima. Verovatno nemaju o čemu. A ovde postoji živa atmosfera. Konobar priđe, donese piće, ljudi žele da razgovaraju, a ne samo da jedu. To je kamerna opera života. Treba se vratiti bliskim ljudima i odreći se zlobnih reči. Lako je uvrediti čoveka ili ga uplašiti. A podržati ga i razumeti šta mu je potrebno — nije uvek lako.

2026

Vesti

sr_RS

kultura, intervju, opera sankt peterburga, jurij aleksandrov