Šminkanje leša u Briselu: Očajnički pokušaj spasavanja Unije – ratnicima novog doba
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Influenseri
Pratite nas
Uvođenje influensera na zvanične sastanke EU deo je šire strategije stvaranja kontrolisanog haosa. Na prvi pogled izgleda šarmantno, smešno, interesantno, moderno, napredno — da se umesto novinara, koji i dalje imaju obavezu, barem prema svojoj redakciji i uređivačkoj politici, pozovu influenseri koji ama baš nikakvu odgovornost ni za šta nemaju.
Ovako pisac i publicista Slobodan Stojičević komentariše predlog Saveta EU koji bi podrazumevao da se na sastanke zvaničnika zovu influenseri koji bi izveštavali i pratili sastanke ministara i samite lidera EU u Briselu.
Projekat, koji bi trebalo da otpočne u julu, omogućio bi Evropskoj uniji da „angažuje kreatore sadržaja kako bi doprli do nove publike i informisali je o svojim aktivnostima”, potvrđuje jedan od neimenovanih zvaničnika Saveta. Influenserima bi bio odobren pristup delovima sedišta Saveta u Briselu koji su trenutno otvoreni samo za novinare akreditovane u institucijama EU, iako bi im bilo zabranjeno da postavljaju pitanja ministrima i liderima.
Savet EU nije prvi koji je predložio saradnju sa influenserima, a Evropska komisija im je već otvorila vrata, dok je Ursula fon der Lajen, predsednik EK, više puta sedela sa njima i pozivala ih na svoj govor o stanju nacije prošle godine. Nešto slično je već implementovala i Bela kuća, otvorivši vrata Bele kuće influenserima još početkom prošle godine.
Glavni i neodgovorni
Stojičević kao osnovnu manu ovakvog pristupa vidi očigledni nedostatak odgovornosti osoba koje „kreiraju sadržaje“.
U slučaju influensera ne postoji glavni i odgovorni urednik, kao što velikom većinom ne postoji više ni kod novinara na Zapadu, a sve češće ni kod nas. U Rusiji, recimo, postoji regulativa koja podrazumeva da se svi influenseri sa više od 10.000 pratilaca registruju kao mediji, bez obzira na to da li pričaju gluposti ili predstavljaju ozbiljan analitički centar. Obavezno moraju da imaju odgovornog urednika, kontakt sa državom, da se zna šta emituje, da li se emituje laž, istina, izmišljotina, kaže Stojičević za Sputnjik.
On kaže da na Zapadu, uključujući i EU, ovako nešto ne postoji, a da će se, ukoliko se u čitavu stvar upetljaju influenseri, izgubiti i ta poslednja, minimalna odgovornost novinara koja im je preostala.
Danas, u umreženom medijskom društvu, veliki broj korisnika interneta postaje i emiter informacija, a ne samo primalac, objašnjava naš sagovornik. To znači da obična devojka ili mladić koji prati nekog influensera vrlo retko forvarduje i virusno širi informacije koje su videli na nekom mediju. Običan čovek neku informaciju ili vest agencije primi k znanju, ali je ne šalje svojim prijateljima kao svoj stav. Sa druge strane, dodaje Stojičević, u ovom slučaju državni postupci i državne odluke mogu biti servirani običnom gledaocu, običnom građaninu, ne samo kao servisna informacija određenog medija, već i preko influensera, što znači da one mogu biti „začinjene“ na različite načine
Primera radi, influenser visi na jednoj ruci sa trećeg sprata i priča o nekoj odluci državnih organa, ili neki drogirani influenser na Zapadu šeta po ivici oblakodera i priča o tome šta je video prošle nedelje na zasedanju Evropske komisije. I to se onda sve prosleđuje dalje. To je način za popularisanje tih odluka bez mogućnosti da se one provere. Influenseri apsolutno ne mogu analitički razgovarati o bitnim odlukama, već će ih jednostavno transponovati narodu u formi zanimljivih TikTok sadržaja.
Da li je influenser nezavisni novinar?
Mišljenja su podeljena po pitanju kompetentnosti influensera da pokrivaju vrlo bitne i ozbiljne medije teme – dok ih jedni smatraju načinom kontrole narativa među mlađom populacijom, nenaviknutom na čitanje i gledanje vesti, drugi kažu da, baš zato što ne rade za medijsku kuću i ne prate ničiju uređivačku politiku, predstavljaju budućnost nezavisnog novinarsta.
Naš sagovornik ne veruje u motiv influensera da urade nešto „za opšte dobro“ i preko noći postanu bastioni nezavisnog novinarstva – pogotovo kada im prihodi za život zavise od reklama.
To je potpuna ludorija. I kada je pravljena socijalistička revolucija i kada su ubijani milioni ljudi, postojala je ista ideja da će ljudi činiti nešto za dobrobit sebe i drugih, da će to raditi besplatno, samopožrtvovano i ne žaleći svoj život. Žrtvovanje, dobrovoljni rad, blagodarni rad — sve su to vrlo relativni pojmovi. Već trideset i nešto godina svedoci smo da Soroš koristi upravo taj „dobrotvorni rad“ za obavljanje svojih poslova, podseća naš sagovornik.
Influenseri vrlo često zarađuju od broja pregleda i reklama kompanija koje se preko njih oglašavaju. To može biti posredno – influenseri mogu govoriti neosnovano, nekritički o nekim državnim odlukama kako bi privukli pažnju, a onda tu pažnju na taj način stečenu preprodaju kompanijama koje reklamiraju. Maltene svi današnji mediji imaju u pozadini reklame — kreme, masti, igrice, dostavljače, kladionice i to nije besplatno, kaže Stojičević.
Mogu li influenseri spasiti Brisel?
Ovaj pokušaj Evropske unije da dobije na relevantnosti kod dela populacije koji još ne zna šta predstavlja Brisel, za šta se zalaže i kako funkcioniše je ipak uzaludan, tvrdi naš sagovornik.
To je šminkanje leša. EU je jedna okoštala, zastarela struktura u kojoj se funkcioneri ne biraju na izborima, već na nekim tajnim sastancima. Potpuno je jasno da oni sada pokušavaju da pokažu kako nešto razgovaraju, nešto promišljaju, ali potpuno je jasno svima koji se time bave da se odluke donose na drugim mestima — na sastancima Bilderberg kluba, raznih zatvorenih grupacija, interesnih krugova i tako dalje.
Ovo je jedan opšta banalizacija, ističe Stojičević, kao i put u koji moderni zapadni svet, a nažalost i mi sa njim, srlja. To je jedan promašen put, tvrdi on i dodaje da je već svima jasno da on ne vodi nikuda. Poređenja radi, Rusija je donela seriju zakona koji štite mentalno zdravlje svojih građana — blokiranjem ili ograničavanjem društvenih mreža, kako ljudi ne bi bili zasipani gomilom nepotrebnih, pogrešnih i spinovanih informacija.
Kada dođe trenutak da se ono što se iza zatvorenih Bilderberg vrata dogovorilo predstavi narodu kao demokratska odluka državnih organa, iako ti organi već dobiju gotovo rešenje šta treba uraditi, onda je još bolje ako napravite privid rasprave, dovedete influensera, pa onda se raspravlja o tome da li treba kopati litijum, da li bolesna deca treba da se leče, da li treba ili ne treba praviti auto-put i tome slično.
Da li se ratovi sele na mreže?
Medijski ratovi, kao deo političkih ratova, polako se sele na društvene mreže, a influenseri bi mogli da postanu ratnici novog doba. Stojičević objašnjava da je sve to deo kognitivnog i informacionog rata koji je, opet, deo šire strategije.
Ovde nije reč samo o informacijama na društvenim mrežama. Postoji čitava gradacija, takozvano ubacivanje. Reč je o informacionom povodu, odnosno o povodu o kojem će se govoriti. Nakon pronalaska povoda bitno je na koji način se taj informacioni povod ubacuje u medijsku sferu, nakon čega sledi prebacivanje sa jednog medija na drugi. Neka stvar može prvo da se pojavi kao „nezavisna“ objava na društvenoj mreži, a onda kasnije da bude preneta u nekom štampanom mediju, uz naslov tipa: „Internet je eksplodirao“. Posle toga za tu vest više niko ne snosi odgovornost, televizije nastavljaju da je prenose, nakon čega se niko više i ne trudi da proveri da li je vest istinita ili ne, već samo kažu „taj i taj je objavio“.
Čoveku se na ovaj način troši takozvana „radna memorija“. On gubi vreme raspetljavajući ko je šta i gde uradio, šta se zaista desilo, šta je istina, a šta nije i dok on to radi, istovremeno gleda i reklame, troši vreme, pažnju i energiju. Na internetu se ne krade samo novac, ističe naš sagovornik, kradu se i podaci, pažnja, interesovanja — stvari za koje ljudi često nisu ni svesni da imaju vrednost.
To je sve deo jednog veoma složenog sistema, jer se danas ne može sve meriti novcem – mora se meriti i vremenom, pažnjom, energijom, kognitivnim shvatanjem, pa čak i stilom života, tzv. lajfstajlom, koji se danas takođe prodaje, zaključuje Stojičević.
Pogledajte i:
