Neokolonijalizam je danas agresivan: Srbija odbija taj model pa plaća - visoku cenu
© Sputnik / Alexei Danichev
/ Pratite nas
Neokolonijalizam danas više nije prikriven „mekom moći“, već sve otvorenije poprima agresivne oblike političkog, ekonomskog i vojnog pritiska, upozorava ambasador Vladimir Kršljanin u emisiji „Sputnjik intervju“, ističući da je Srbija bila među prvim državama koje su odbile da prihvate takav model i zbog toga platila visoku cenu.
Neokolonijalizam nije nov fenomen, ali su se njegovi oblici kroz vreme menjali. Ključna prekretnica dogodila se nakon pada Sovjetskog Saveza, kada je Zapad dobio prostor da svoje modele nametne bez ozbiljnog otpora, objašnjava Kršljanin.
„Do tad su imali jedan veliki iskorak napred, do kojeg su došli za mnoge na Zapadu sasvim neočekivano i zapravo mirnim putem. A to je bio pad Sovjetskog Saveza i samim tim nestajanje istočnog bloka. Te zemlje su zapravo kolonizovane — ali na jedan ’zašećeren’ način, tako da su svi bili oduševljeni što postaju kolonije. Rečeno im je: sada ćete imati više demokratije, bićete slobodniji, bolje ćete živeti“, kaže on.
Međutim, kako dodaje, realnost je bila drugačija.
„Suprotno tome, oni su ostali na dnu evropske lestvice. Dobili su nešto više formalne slobode, ali su izgubili socijalnu odgovornost države. Ušli su u sistem organizovane pljačke. Sve to o čemu govorimo kao o ’uslovima’ i ’poglavljima’ za ulazak u Evropsku uniju — to su zapravo uslovi za ulazak u sistem organizovane eksploatacije“, navodi Kršljanin.
Jugoslavija kao prelomna tačka
Kršljanin ističe da je agresija na SR Jugoslaviju 1999. godine bila ključni trenutak prelaska sa „mekih“ na otvoreno agresivne metode.
„Postoji knjiga iza koje stoji Strob Talbot, tadašnji zamenik američkog državnog sekretara, gde se otvoreno kaže da navodno stradanje kosovskih Albanaca nije bio pravi razlog za NATO agresiju, već odbijanje naše zemlje da se potčini novom ekonomskom sistemu koji je svima nametan. Mi smo im bili problem jer nismo imali razlog da uvodimo totalnu privatizaciju preko noći“, ističe on.
On naglašava da takva vrsta neposlušnosti nije mogla biti tolerisana.
„S obzirom na našu istoriju i snagu, takva vrsta neposlušnosti nije smela da se dozvoli. Došlo se do toga da je NATO, na svoju pedesetogodišnjicu, vodio prvi i jedini rat u svojoj istoriji koji nije uspeo da dobije“, konstatuje Kršljanin.
Demografska cena „evropskog puta“
Jedan od najtežih pokazatelja posledica neokolonijalnog modela, prema Kršljaninu, jesu demografski gubici:
„Ako pogledamo poslednjih 25 godina, među prvih 20 zemalja u svetu po padu broja stanovnika nalaze se gotovo isključivo bivše socijalističke države. Srbija je izgubila oko 13 odsto stanovništva. To je strašno.“
Naš sagovornik posebno naglašava prirodni pad stanovništva.
„Mi gubimo oko 35.000 ljudi godišnje samo na osnovu razlike između rođenih i umrlih. To je oko 100 ljudi dnevno. Kada se tome dodaju godine kovida, dolazimo do toga da smo izgubili blizu milion stanovnika — i to bez uračunatih migracija.“
Gubitak „meke moći“ Zapada
Kršljanin smatra da Zapad i dalje poseduje tehnološke instrumente uticaja, ali da je izgubio ključni element — privlačnost.
„Meka moć u tehnološkom smislu postoji — imaju sredstva za propagandu i ’ispiranje mozga’. Međutim, izgubili su privlačnost. Nekada su svi verovali u njihove priče o slobodi i demokratiji. Danas čak i ljudi na Zapadu sve više govore da žive u sistemu koji je postao visoko represivan“, ističe Kršljanin.
On navodi i lično iskustvo iz razgovora sa zapadnim intelektualcima:
„Jedan britanski publicista mi je rekao: ’Mi živimo u diktaturi’. Ljudi se kažnjavaju za sitnice koje zadiru u njihove slobode. Ono što je nekada bilo privlačno — danas to više nije“, smatra je naš sagovornik.
Svetska većina protiv neokolonijalizma
Prema njegovim rečima, formira se novi globalni balans snaga, u kojem ključnu ulogu imaju zemlje koje odbijaju neokolonijalni model.
„Svetska većina, na čelu sa Rusijom i Kinom, već je pretekla Zapad u mnogim oblastima — u ekonomiji, demografiji, pa i moralno. Oni imaju sedam milijardi ljudi, a Zapad jedva milijardu. Mi moramo da izgradimo mehanizme saradnje i solidarnosti među tim zemljama“, navodi Kršljanin.
Posebno ističe značaj organizovanja, jer, kako kaže, Zapad ima prednost u propagandi i medijima.
„Mi moramo da stvorimo sistem koji će, kao nekada antifašizam, ujediniti ljude oko ideje ravnopravnosti i razvoja kroz saradnju. Oni nude pljačku i dominaciju — mi moramo da ponudimo alternativu“, kategoričan je Kršljanin.
Kršljanin ukazuje da se konkretni primeri otpora već vide u Africi: zemlje poput Malija, Nigera i Centralnoafričke Republike pokazale su da je moguće suprotstaviti se. Na njima su, kako kaže, primenjivani najbrutalniji metodi, pa su se i oni očeličili.
„To više nije Afrika o kojoj smo učili u školi. Standard prosečnog Afrikanca nije toliko daleko od našeg. Imaju pristup informacijama, tehnologiji i sve više samopouzdanja“, objašnjava on.
Prema Kršljaninovim rečima, ključ u pronalaženju održivog društvenog modela:
„Nama treba sistem koji je okrenut čoveku — koji kombinuje slobodu, demokratiju i socijalnu sigurnost. Današnja tehnologija omogućava da čitavo čovečanstvo živi pristojno. Primer Kine to jasno pokazuje.“
Borba protiv neokolonijalizma nije samo političko pitanje — to je borba za dostojanstvo, za ravnopravnost i za pravo naroda da sami odlučuju o svojoj sudbini, zaključuje Kršljanin.
