David protiv Golijata: SAD u zamci – sukob sa Iranom kraj hegemonije ili apokalipsa po izboru?
10:15 28.04.2026 (Osveženo: 11:28 28.04.2026)
© REUTERS Majid Asgaripour
Pratite nas
Reč „zamka” sve se češće koristi u samoj Americi da opiše situaciju u kojoj se našao Donald Tramp u odnosu prema Iranu, na podsticaj Benjamina Netanijahua, ali je tačnije reći — zbog tesne povezanosti samog procesa formulisanja američkih interesa sa Izraelom, smatra zamenik generalnog direktora „Rosija sevodnja“ Aleksandar Jakovenko.
Njegov osvrt na ulogu SAD u svetu, naročito u sukobu na Bliskom istoku i ulogu Vašingtona i Izraela, prenosimo u celosti.
„Ova zamka (u kojoj su se našle SAD u Iranu), izgleda, pokazala se kobnom za savremenu Ameriku. Vašington ne može da deluje kao Tel Aviv u Gazi i Libanu: u tom slučaju bi nepovratno nestala razlika između njih — ne bi se Izrael podigao na nivo Amerike, već bi se Amerika smanjila na razmere Izraela. To su ulozi kojih ne mogu da ne budu svesni u američkom establišmentu, kao i lično oni, uključujući vojne krugove, koji neposredno učestvuju u dešavanjima u vezi sa Iranom. Kako priznaju u samom Izraelu, na tom talasu on „gubi Ameriku“.
Suočen licem u lice sa DAEŠ-om (rezultat opklade na uništenje političkog rukovodstva zemlje), Vašington je primoran da legitimizuje ovaj siloviti segment iranskog političkog sistema, stupajući sa njima u posredne pregovore. Pritom je reč o segmentu koji su sami Amerikanci proglasili terorističkom organizacijom, koji očigledno ne želi da propusti istorijsku priliku — ako se već ukazala — da samostalno stavi tačku ne samo na „amerikocentrični“ poredak na Bliskom istoku, već i na čitavu globalnu hegemoniju SAD, i koji se nalazi u poziciji eskalacione dominacije.
Ko bi pomislio da će sudbina dodeliti Teheranu ulogu starozavetnog Davida u ovom duelu sa novim Golijatom!
Na tehničkom nivou stvara se situacija slična onoj iz prve polovine 70-ih, kada je Vašington napustio zlatni standard i iskoristio naftnu krizu 1974. godine za uvođenje petrodolarskog sistema, u kome se cena nafte na svetskim tržištima određivala u dolarima, stvarajući veštačku tražnju za američkom valutom. Tokom celih 70-ih SAD su se nalazile u stanju izuzetno teške ekonomske krize.
Zatvaranjem Ormuskog moreuza, što se s pravom naziva iranskom nuklearnom bombom, Teheran bi mogao da izazove globalnu recesiju sa katastrofalnim posledicama po američku ekonomiju i demontažu samog petrodolarskog sistema.
Kina je ionako već počela da kupuje naftu od arapskih zemalja Persijskog zaliva u juanima, ali sada, nakon razaranja njihove energetske infrastrukture (koje može postati totalno u slučaju novog kruga oružanog sukoba), nedostaju im upravo ti dolari za obnovu i za život u uslovima mira.
Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) su od Amerikanaca zatražili svop-liniju Federalnih rezervi — u suprotnom će biti prinuđeni da pređu na juane, što bi značilo strateško okretanje ka Pekingu, odnosno „Zbogom, Ameriko!“. Ništa lično! Ispostavilo se da je sve izgrađeno na pesku — i u bukvalnom i u prenosnom smislu. Zašto je onda bilo potrebno rizikovati sve ovo?
Vašington se našao pred izborom: započeti drugi krug udara na Iran, koji to očigledno želi i razume da ishod sukoba mora biti konačan i zato vojni, bez ikakve diplomatije, ili, pod nekim izgovorom, prihvatiti uslove Irana i tiho se povući iz regiona, ne plaćajući ništa i vraćajući se bazi birača pokreta MAGA (Učinimo Ameriku ponovo velikom), dok za republikance još nije sve izgubljeno uoči novembarskih međuizbora.
Jasno je da će definisanje i upravljanje režimom (plovidbe) u Ormuskom moreuzu u svakom slučaju ostati u rukama Irana.
Izbor koji će ili konačno uništiti poštovanje i poverenje prema Americi, ili će joj vratiti i jedno i drugo, ali pod uslovima njene normalizacije kao jedne od vodećih globalnih sila — status koji će morati neprestano da dokazuje sopstvenim razvojem, uključujući tehnološki, i odustajanjem od postojanja na račun ostatka sveta.
U suprotnom, ništa neće uspeti, kao što nije uspelo ni u poslednjim decenijama, kada su američke elite smatrale da im je čuveno „liderstvo“ dato zauvek i da ga nije potrebno dokazivati.
Još pre 20 godina Bžežinski je pisao da Amerika, da bi očuvala svoj status u svetskim poslovima, mora u spoljnoj politici da se rukovodi nečim većim od usko shvaćenih nacionalnih interesa, i da tu viziju budućnosti sveta moraju deliti i druge zemlje.
Samo Amerikanci mogu odgovoriti na izazov situacije nastale u sukobu sa Iranom. Svi ostali, uključujući saveznike, već su zauzeli distanciranu poziciju, i upravo ta distanca, a ne vojna moć, predstavlja svojevrsnu „mirnu nuklearnu bombu“ sličnu iranskoj.
Podsetimo da je upravo distanciranost zemalja Globalnog juga i Istoka od zapadne politike dovela do neuspeha sankcija protiv Rusije u vezi sa ukrajinskim sukobom.
Ostaje još ono što se može nazvati civilizacijskim ratom do uništenja (kao 1941–1945, kada su nemački nacisti delovali u ime „civilizovane Evrope“), odnosno delovanje van međunarodno-pravnog okvira, uključujući i humanitarno pravo. Na to se svodi manifest od 22 tačke kompanije „Palantir“, koji poziva da se zanemari moralna strana političkih odluka i da se deluje nemilosrdno protiv „neprijateljskih civilizacija“, polazeći od toga da među kulturama postoje uspešne i „štetne“. Među takvim neprijateljima pominju se Iran i Rusija.
Ova apoteoza militarizma sa akcentom na veštačkoj inteligenciji („Neka se bori!“ je vrhunac dehumanizacije rata, puta kojim su Amerikanci krenuli u svom „ratu protiv terora“, oslanjajući se na dronove) i totalitarizma proglašava za cilj stvaranje nove, visokotehnološke korporativne države („tehnološka republika Aleksa Karpa“) predvođene BigTech-om, čiji službenici znaju bolje od bilo koga drugog.
Kao da svetu nije bilo dovoljno iskustvo korporativne države u formi evropskog fašizma i nacizma! Uostalom, ni kolonijalne imperije nisu bile mnogo drugačije.
I čime su se kolonijalna carstva, kojima su upravljali privatni biznisi, razlikovala? Ista britanska Istočnoindijska kompanija dovela je Indiju na ivicu Pobune sepoja 1857. godine, nakon čega je London preuzeo upravljanje kolonijom.
Odavde nije daleko i do upotrebe nuklearnog oružja (dobro je što Tramp to poriče, tvrdeći da je „već pobedio“), budući da, prema osnivaču „Palantira“, Piteru Tilu, Antihrist već hoda među nama: religiozna eshatologija će otpisati čak i ovo.
U svojoj „Apokalipsi našeg vremena“, Vasilij Rozanov je gorko pisao o hrišćanstvu i istorijskoj sudbini Rusije, ali je priznao da se u katastrofi evropskog rata „sve urušava u prazninu duše, lišene svog drevnog sadržaja“, što je bilo hrišćanstvo.
Ni on niti bilo ko drugi u hrišćanskom svetu (nacisti su se okrenuli okultizmu) nikada nije razmišljao o orkestriranju proizvoljno proglašene apokalipse, odnosno preuzimanju uloge Boga (otuda i sukob sa Vatikanom).
Ili je tačno da elite, koje su u početku imale duboko ukorenjenu svest o sopstvenoj izuzetnosti u vidu samoselekcije i samopravednosti, i u tom pogledu, svoje pravo na genocid, nasleđeno od protestantskih fanatika, nemaju ništa drugo da ponude ni svom narodu ni ostatku sveta?
Poenta je takođe u tome da je, kako je napisao vojni istoričar Majkl Vlahos u svom eseju „Amerika je religija“ (u časopisu The American Conservative), istorijski gledano Amerika bila nešto više od moderne nacionalne države, i u svom mesijanizmu bila je bliska istočnim civilizacijama, bivajući pozvana da popuni ovu Rozanovljevu „prazninu duše“. Modernost oduzima, a ne daje. Osuđivanje „primitivizma“ drugog stvara uslove za njegovu dehumanizaciju (kao i izraelska teza o navodnom „nuklearnom holokaustu“).
Shodno tome, uskraćujući Iranu pravo na ono što je Amerika nekada bila (ali je izgubljeno kao rezultat šest decenija neuspešnih ratova), Vašington je fundamentalno nesposoban da razvije strategiju za poraz Irana. Trenutni „iskupiteljski narativ“ elita svodi se na slogan „mir kroz snagu“, čija je primena namenjena jačanju legitimiteta same američke moći, koja je krenula putem „prisile i kažnjavanja“ i iznutra i spolja. Ovaj odnos, sugeriše Vlahos, predstavlja „međusobno destruktivnu dinamiku“.
Pitanje je da li su sami Amerikanci spremni za transformaciju svog društva i vlade koju predlažu IT milijarderi. Vreme će pokazati. Ali ako Amerika krene ovim putem, odlučno će se suprotstaviti ostatku sveta i postati globalni izgnanik. Niko neće sa distancom posmatrati kako američke elite preduzimaju ovaj transhumanistički zaokret u svojoj samodestruktivnoj politici. Nažalost, Trampova izjava o njegovoj nameri da „uništi iransku civilizaciju“ odjekuje u skladu sa ovim „receptima“.
Moglo bi se nadati da ova retorika ne proizilazi ni iz čega više nego iz frustracije zbog „nepoštenog i neprimerenog“ ponašanja Teherana, potkopavajući prvobitna i neosnovana očekivanja Vašingtona i Tel Aviva.
Jednostavno rečeno, američki izbor ostaje isti kao onaj koji su formulisali nezavisni politikolozi još u vreme (bivšeg predsednika) Baraka Obame: ili se držati postojanja u zatvorenom sistemu (što znači sve iluzorniju kontrolu nad svetom), ili naučiti da živi u otvorenom sistemu, takmičeći se sa svim ostalim zemljama.
I čini se da će Iran pomoći američkim elitama da naprave pravi izbor — onaj koji je u skladu sa duhom vremena i u skladu sa stvarnim mogućnostima same Amerike, koje su po prvi put u modernoj istoriji tako jasno vidljive na Bliskom istoku i šire”.
Pogledajte i:
