https://lat.sputnikportal.rs/20260426/kako-ce-izgledati-bugarska-posle-pobede-rumena-radeva-video-1198503523.html
Kako će izgledati Bugarska posle pobede Rumena Radeva /video/
Kako će izgledati Bugarska posle pobede Rumena Radeva /video/
Sputnik Srbija
Izboru i Bugarskoj postali su „večita tema“. Osam puta za pet godina birači su izlazili na izbore. Po ovome su Bugari evropski rekorderi, u polednjih pola... 26.04.2026, Sputnik Srbija
2026-04-26T18:01+0200
2026-04-26T18:01+0200
2026-04-26T18:01+0200
region
region
region – politika
bugarska
svet
komentari i analitika
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/04/14/1198338235_0:76:3049:1791_1920x0_80_0_0_6655138e3fdf41cd4e541f6e12fd8a92.jpg
Padom stabilokratije Bojka Borisova stvoren je politički vakuum. Vlast koja je dugo trajala nije mogla osigurati stabilnu većinu, (ekstremno) prozapadno orijentisani blok okupljen oko tehnkorata srednje generacije nije mogao okupiti nikakvu većinu uprkos žestokoj podršci Brisela, a alternativni pokreti koji su od jednog od drugog glasanja osvajali između petine i trećine glasova nisu imali podršku Brisela da budu deo većine.(Ne)uspešna igra ZapadaTokom pet godina, politički Zapad predvođen EU pokušao je da indukuje tranziciju u partiji Bojka Borisova kako bi se promenilo rukovodstvo (to jeste, kako bi se sam Borisov „penzionisao“ i eliminisao iz političkog života), istovremeno ulažući napore u „bildovanje“ rejtinga prozapadnog bloka.Cilj svega bio je da se „skrpi“ parlamentarna većina od reformisane prethodne vlasti i favorizovanih tehnokrata, te da se marginalizuju alternativni porketi koji su postajali sve popularniji.Potpuno jasno, iza stabilokratskog poretka ostali su brojni problemi, a među najvećim su strateški promašaji. Iako se od faktičkog rušenja Borisova mnogo piše o korupciji i zloupotrebama, kriza u Bugarskoj nastupila je još pre petnaestak godina zbog geopolitike. Trebalo je sprečiti širenje ruskog uticaja i osujetiti realizaciju dogovorenih megaprojekata: gasovoda „Južni tok“, naftovoda Burgas-Aleksandropulos i nuklearke „Belene“.Antiruska kampanjaDok se sprečavalo širenje ruskog uticaja i osujećivanje realizacije megaprojekata regionalnog (čak i kontinentalnog) značaja, nije bilo pominjanja korupcije i zloupotreba. To je aktualizovano tek kasnije. Elem, kako to „uvek biva“, pod Borisovim Bugarska jeste „iskočila“ iz svih aranžmana sa Rusijom, naposletku se bespogovorno uključila i u antirusku kampanju EU, a zauzvrat u strateškom smislu nije dobila ništa.Jer, projekti koji su predstavljani kao strateški, poput mogućnosti uvoza gasa iz Azerbejdžana, jednostavno nisu bili uporedivi sa onim što je Moskva dogovorala sa Sofijom.Pri tome, umesto planiranog „Južnog toka“, u kom bi Bugarska postala gasno čvorište za celokupnu jugositočnu i centralnu Evropu, izgrađen je „Turski tok“ kojim je ta uloga prepuštena Turskoj. Takođe, treba imati u vidu i poseban odnos bugarske javnosti prema Rusiji i činjenicu da se u tom društvu, uprkos silnoj propagandi i stotinama miliona evra ubačenih u nevladin sektor, antirsuko raspoloženje ne može tek tako raspiriti. Zapravo, u delu bugarske javnosti to se ne može uopšte učiniti.Pojava Rumena RadevaKoreni lako uočljivog „narodnog nezadovoljstva“ u Bugarskoj su u ovome, a iz tih korena kasnije su „nicali“ novi izdanci, od opterećujuće inflacije koja se u javnosti dovodi u vezu sa temama Ukrajine i uvođenja evra (istraživači javnog mnjenja po prvi put još od prve polovine devedesetih godina beleže ovoliku „uplašenost“ ispitanika zbog pada životnog standarda), preko galopirajuće depopulacije, do već pomenutih pitanja korupcije i zloupotreba (i ovde se mnogo toga baš od strane predstavnika alternativnih pokreta spočitava EU, pošto je prethodno stabilokratija uspostavljena uz saglasnost Brisela).Praktično, za sve to vreme trajanja krize, neposredno izabrani šef države ostajao je jedina „svetla tačka“ na haotičnoj političkoj sceni. Naposletku, Rumen Radev je preuzeo odgovornost, podneo ostavku na mesto predsednika i stavio se na čelo nove liste „Progresivna Bugarska“.Očekivano, na izborima je odneo ubedljivu pobedu. Istina, u predizbornim predviđanjima retko ko je pominjao mogućnost osvajanja natpolovičnog broja poslanika za „Progresivnu Bugarsku“, ali se i to dogodilo.Radev je faktički „pokupio“ ubedljivu većinu glasova alternativnih pokreta (cenzus je sa tog pola preskočila samo partija Kostadina Kostadinova „Preporod“ koja će umesto dosadašnja 33 imati 13 poslanika), socijalista (koji su ostali van parlamenta), ali je i posmatrajući procente osvojenih glasova prepolovio bazu Borisova (GERB je dobio svega 13% glasova, analizirajući sa stanovišta ukupnog broja glasova u odnosu na 2021. godinu i početka političke krize i po ovom indikatoru je „snaga partije“ prepolovljena).Nesumnjivo, pored solidne legalne skupštinske većine (130 od 240 poslanika), Radev je zadobio i legitimitet za promene u bugarskoj politici koje su neophodne zarad „ispumpavanja narodnog nezadovoljstva“.Izazovi pred novom vladomMeđutim, tu se sada pojavljuje nekoliko izazova. Prvo, Bugarska je ostala bez predsednika i očekuju je novi predsednički izbori. „Progresivna Bugarska“ ima ogromnu šansu da zapečati svoju pobedu na ovom glasanju, ali je pitanje iza koga će Radev stati? Od toga može zavisiti mnogo u budućnosti, pre svega u političkom kontekstu.Drugo, partija koje je pobedila na izborima je tek osnovana, a sam Radev kao čelni čovek ipak je bez ikakvog iskustva u rukovođenju složenim stranačkim aparatom. Naravno, Radev ima ogromno političko, diplomatsko, organizaciono, životno iskustvo, u njegovoj partiji je dosta ozbiljnih ljudi koji znaju šta je „stranački život“, ali svejedno ostaje otvoreno kako će se stvari „uklopiti“ i kako će ova infrastruktura funkcionisati.Treće, sam Radev se do sada kao šef države više bavio kritikom negativnih procesa u bugarskom političkom sistemu, predstavljao čak i „moralnog sudiju“ u nekim situacijama, no poštujući svoja ustavna ovlašćenja nije se „mešao“ u unutrašnja pitanja dalje od toga. Rukovođenje izvršnom granom vlasti ne može se zasnivati na kritici, tu ga čeka rešavanje dnevnih problema, izloženost raznim vrstama pritisaka i ucena daleko je viša, pa treba sačekati njegove odgovore.Četvrto, nova vlast nije ideološki profilisana, pa čak se do kraja ne zna ni kako će reagovati na određene spoljnopolitičke dileme. Najpre oko Ukrajine, kojoj bi Radev da uskrati pomoć, ali će se upravo po tom pitanju odmah na startu mandata suočiti sa pritiscima i ucenama EU.Ima li odgovora na uceneKako će ljudi iz njegove partije reagovati na te pritiske i ucene? Može li se sačuvati stabilnost stranačke infrastrukture i jedinstvo novog kabineta ako pritisci i ucene postanu nepodnošljivi?Kod Bugara postoji „proruski sentiment“, ali je opet prema istraživanjima javnog mnjenja čak 56% njih izabralo EU kao strateškog partnera. Ovo treba imati u vidu kada se donose odluke i kreira politika, ne samo zbog raspoloženja javnosti (bez čije podrške nema ni legitimiteta) već i zbog toga što će ovo briselska evrobiroktratija zloupotrebljavati za artikulisanje pritisaka i ucena.U svakom slučaju, pobeda Rumena Radeva jeste nagoveštaj stabilizacije prilika u Bugarskoj. Ima svakako osnova za tvrdnje kako je i nagoveštaj određenih promena u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje, pošto Radev nije stabilokrata koji će pristajati na trule kompromise, niti će ga ucenjivati manji koalicioni partneri obaranjem vlasti ako im ne ispuni želje.Ipak, kako će se proces dalje odvijati zavisi od većeg broja stvari koje su u ovom trenutku nepredvidive. Ni sam Radev ih ne može predvideti, a na neke od njih možda neće ni moći da utiče. Nakon duge stabilokratije Borisova i poludecenijske agonije posledice su ostale i biće potrebne godine da se prevaziđu i isprave.Pogledajte i:
bugarska
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
region, region – politika, bugarska, svet, komentari i analitika, emisija „prorok“
region, region – politika, bugarska, svet, komentari i analitika, emisija „prorok“
Kako će izgledati Bugarska posle pobede Rumena Radeva /video/
Izboru i Bugarskoj postali su „večita tema“. Osam puta za pet godina birači su izlazili na izbore. Po ovome su Bugari evropski rekorderi, u polednjih pola decenije čak i svetski.
Padom stabilokratije Bojka Borisova stvoren je politički vakuum. Vlast koja je dugo trajala nije mogla osigurati stabilnu većinu, (ekstremno) prozapadno orijentisani blok okupljen oko tehnkorata srednje generacije nije mogao okupiti nikakvu većinu uprkos žestokoj podršci Brisela, a alternativni pokreti koji su od jednog od drugog glasanja osvajali između petine i trećine glasova nisu imali podršku Brisela da budu deo većine.
Tokom pet godina, politički Zapad predvođen EU pokušao je da indukuje tranziciju u partiji Bojka Borisova kako bi se promenilo rukovodstvo (to jeste, kako bi se sam Borisov „penzionisao“ i eliminisao iz političkog života), istovremeno ulažući napore u „bildovanje“ rejtinga prozapadnog bloka.
Cilj svega bio je da se „skrpi“ parlamentarna većina od reformisane prethodne vlasti i favorizovanih tehnokrata, te da se marginalizuju alternativni porketi koji su postajali sve popularniji.
Potpuno jasno, iza stabilokratskog poretka ostali su brojni problemi, a među najvećim su strateški promašaji. Iako se od faktičkog rušenja Borisova mnogo piše o korupciji i zloupotrebama, kriza u Bugarskoj nastupila je još pre petnaestak godina zbog geopolitike. Trebalo je sprečiti širenje ruskog uticaja i osujetiti realizaciju dogovorenih megaprojekata: gasovoda „Južni tok“, naftovoda Burgas-Aleksandropulos i nuklearke „Belene“.
Dok se sprečavalo širenje ruskog uticaja i osujećivanje realizacije megaprojekata regionalnog (čak i kontinentalnog) značaja, nije bilo pominjanja korupcije i zloupotreba. To je aktualizovano tek kasnije. Elem, kako to „uvek biva“, pod Borisovim Bugarska jeste „iskočila“ iz svih aranžmana sa Rusijom, naposletku se bespogovorno uključila i u antirusku kampanju EU, a zauzvrat u strateškom smislu nije dobila ništa.
Jer, projekti koji su predstavljani kao strateški, poput mogućnosti uvoza gasa iz Azerbejdžana, jednostavno nisu bili uporedivi sa onim što je Moskva dogovorala sa Sofijom.
Pri tome, umesto planiranog „Južnog toka“, u kom bi Bugarska postala gasno čvorište za celokupnu jugositočnu i centralnu Evropu, izgrađen je „Turski tok“ kojim je ta uloga prepuštena Turskoj. Takođe, treba imati u vidu i poseban odnos bugarske javnosti prema Rusiji i činjenicu da se u tom društvu, uprkos silnoj propagandi i stotinama miliona evra ubačenih u nevladin sektor, antirsuko raspoloženje ne može tek tako raspiriti. Zapravo, u delu bugarske javnosti to se ne može uopšte učiniti.
Koreni lako uočljivog „narodnog nezadovoljstva“ u Bugarskoj su u ovome, a iz tih korena kasnije su „nicali“ novi izdanci, od opterećujuće inflacije koja se u javnosti dovodi u vezu sa temama Ukrajine i uvođenja evra (istraživači javnog mnjenja po prvi put još od prve polovine devedesetih godina beleže ovoliku „uplašenost“ ispitanika zbog pada životnog standarda), preko galopirajuće depopulacije, do već pomenutih pitanja korupcije i zloupotreba (i ovde se mnogo toga baš od strane predstavnika alternativnih pokreta spočitava EU, pošto je prethodno stabilokratija uspostavljena uz saglasnost Brisela).
Praktično, za sve to vreme trajanja krize, neposredno izabrani šef države ostajao je jedina „svetla tačka“ na haotičnoj političkoj sceni. Naposletku, Rumen Radev je preuzeo odgovornost, podneo ostavku na mesto predsednika i stavio se na čelo nove liste „Progresivna Bugarska“.
Očekivano, na izborima je odneo ubedljivu pobedu. Istina, u predizbornim predviđanjima retko ko je pominjao mogućnost osvajanja natpolovičnog broja poslanika za „Progresivnu Bugarsku“, ali se i to dogodilo.
Radev je faktički „pokupio“ ubedljivu većinu glasova alternativnih pokreta (cenzus je sa tog pola preskočila samo partija Kostadina Kostadinova „Preporod“ koja će umesto dosadašnja 33 imati 13 poslanika), socijalista (koji su ostali van parlamenta), ali je i posmatrajući procente osvojenih glasova prepolovio bazu Borisova (GERB je dobio svega 13% glasova, analizirajući sa stanovišta ukupnog broja glasova u odnosu na 2021. godinu i početka političke krize i po ovom indikatoru je „snaga partije“ prepolovljena).
Nesumnjivo, pored solidne legalne skupštinske većine (130 od 240 poslanika), Radev je zadobio i legitimitet za promene u bugarskoj politici koje su neophodne zarad „ispumpavanja narodnog nezadovoljstva“.
Izazovi pred novom vladom
Međutim, tu se sada pojavljuje nekoliko izazova. Prvo, Bugarska je ostala bez predsednika i očekuju je novi predsednički izbori. „Progresivna Bugarska“ ima ogromnu šansu da zapečati svoju pobedu na ovom glasanju, ali je pitanje iza koga će Radev stati? Od toga može zavisiti mnogo u budućnosti, pre svega u političkom kontekstu.
Drugo, partija koje je pobedila na izborima je tek osnovana, a sam Radev kao čelni čovek ipak je bez ikakvog iskustva u rukovođenju složenim stranačkim aparatom. Naravno, Radev ima ogromno političko, diplomatsko, organizaciono, životno iskustvo, u njegovoj partiji je dosta ozbiljnih ljudi koji znaju šta je „stranački život“, ali svejedno ostaje otvoreno kako će se stvari „uklopiti“ i kako će ova infrastruktura funkcionisati.
Treće, sam Radev se do sada kao šef države više bavio kritikom negativnih procesa u bugarskom političkom sistemu, predstavljao čak i „moralnog sudiju“ u nekim situacijama, no poštujući svoja ustavna ovlašćenja nije se „mešao“ u unutrašnja pitanja dalje od toga. Rukovođenje izvršnom granom vlasti ne može se zasnivati na kritici, tu ga čeka rešavanje dnevnih problema, izloženost raznim vrstama pritisaka i ucena daleko je viša, pa treba sačekati njegove odgovore.
Četvrto, nova vlast nije ideološki profilisana, pa čak se do kraja ne zna ni kako će reagovati na određene spoljnopolitičke dileme. Najpre oko Ukrajine, kojoj bi Radev da uskrati pomoć, ali će se upravo po tom pitanju odmah na startu mandata suočiti sa pritiscima i ucenama EU.
Kako će ljudi iz njegove partije reagovati na te pritiske i ucene? Može li se sačuvati stabilnost stranačke infrastrukture i jedinstvo novog kabineta ako pritisci i ucene postanu nepodnošljivi?
Kod Bugara postoji „proruski sentiment“, ali je opet prema istraživanjima javnog mnjenja čak 56% njih izabralo EU kao strateškog partnera. Ovo treba imati u vidu kada se donose odluke i kreira politika, ne samo zbog raspoloženja javnosti (bez čije podrške nema ni legitimiteta) već i zbog toga što će ovo briselska evrobiroktratija zloupotrebljavati za artikulisanje pritisaka i ucena.
U svakom slučaju, pobeda Rumena Radeva jeste nagoveštaj stabilizacije prilika u Bugarskoj. Ima svakako osnova za tvrdnje kako je i nagoveštaj određenih promena u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje, pošto Radev nije stabilokrata koji će pristajati na trule kompromise, niti će ga ucenjivati manji koalicioni partneri obaranjem vlasti ako im ne ispuni želje.
Ipak, kako će se proces dalje odvijati zavisi od većeg broja stvari koje su u ovom trenutku nepredvidive. Ni sam Radev ih ne može predvideti, a na neke od njih možda neće ni moći da utiče. Nakon duge stabilokratije Borisova i poludecenijske agonije posledice su ostale i biće potrebne godine da se prevaziđu i isprave.
