Ne samo Venecuela i Kuba - SAD pritiskaju celu Latinsku Ameriku preko više kanala /video/
© Sputnik / John Vizcaino
Pratite nas
Iako na prvi pogled deluje kao da je Latinska Amerika na periferiji, ona ima ključnu ulogu u razumevanju spoljne politike SAD. Povratak Donalda Trampa označio je početak primene strategije „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, kroz politički, finansijski i ideološki pritisak na vlade Latinske Amerike koje ne odgovaraju interesima SAD.
Američki uticaj u latinoameričkom regionu ostvaruje se kroz kombinaciju političkih, finansijskih i ideoloških instrumenata pritiska, prilagođenih svakoj državi pojedinačno, objašnjava u emisiji „Sputnjik intervju“, dr Slobodan Pajović, stručnjak za Latinsku Ameriku i profesor Fakulteta društvenih nauka u Beogradu.
Pajović ukazuje da Sjedinjene Američke Države deluju prema Latinskoj Americi kroz više paralelnih kanala — od direktnih političkih intervencija, preko ekonomskih mera, do ideološkog oblikovanja političkih elita.
„Radi se o kombinovanom pristupu u kojem se koriste finansijski instrumenti, politički pritisci i ideološko pozicioniranje prema vladama koje ne odgovaraju interesima Vašingtona“, navodi on.
Prema njegovim rečima, cilj takvog pristupa jeste očuvanje dominantnog uticaja u zapadnoj hemisferi i sprečavanje jačanja alternativnih globalnih centara moći, pre svega Kine.
Različiti oblici pritisaka: od Paname do Kube
Govoreći o početnim fazama američkog delovanja u Latinskoj Americi, naš sagovornik posebno izdvaja Panamu, gde se, kako navodi, kao ključni problem pojavio rast kineskog uticaja u oblasti pomorskog transporta i infrastrukture.
„Počelo je sa Panamom, da kineske brodarske kompanije imaju previše uticaja i kao posledica, Panama je morala da istupi iz kineske inicijative Pojas i Put“, navodi Pajović.
Meksiko je, prema Pajovićevim rečima, bio sledeća tačka političkog i simboličkog nadmetanja u regionu, gde se, kako kaže, otvaraju specifični oblici političkog i ideološkog pritiska.
U tom kontekstu pominje se i politički dijalog koji je, prema njegovoj oceni, imao i simboličku dimenziju, uključujući i pitanje promene imena Meksičkog zaliva u „Američki zaliv“, što naš sagovornik dovodi u vezu sa širim političkim sukobom sa predsednicom Meksika Klaudijom Šajnbaum, koja pripada levičarskoj političkoj opciji.
Kada je reč o Venecueli, Pajović ističe da se prema toj zemlji u različitim fazama primenjuju različiti modeli pritiska, pri čemu se strategija menja od vojnih planova ka ekonomskim i političkim instrumentima.
„U prvom mandatu postojala je ideja o vojnoj intervenciji, ali latinoameričke države to nisu prihvatile“, navodi on, uz napomenu da je u tom periodu Venecuela predstavljala i ozbiljan bezbednosni izazov zbog velikih migracionih kretanja u regionu.
U kasnijoj fazi, prema njegovim rečima, dominiraju finansijski i ideološki mehanizmi pritiska, uz pokušaje međunarodne izolacije političkog vrha zemlje.
„U drugom mandatu koristi se finansijski i ideološki pritisak, usmeren prema vladama koje ne odgovaraju političkim interesima Vašingtona“, navodi Pajović, dodajući da je Venecuela u tom smislu tretirana i kao simbol šireg političkog sukoba u regionu.
Posebno naglašava da se radi o državi koja je nosilac jednog političkog projekta.
„Venecuela je simbol bolivarijanske revolucije i socijalizma u 21. veku“, ističe on.
Geoekonomski genocid nad Kubom
U analizi američkog odnosa prema Kubi, Pajović fokus stavlja na dugotrajne posledice ekonomskih ograničenja i blokade, koje definiše kao ključni faktor savremene krize u toj zemlji.
On podseća da Kuba ima značajnu ulogu u istorijskom i humanitarnom kontekstu Latinske Amerike, uključujući i period pandemije COVID-19.
„Kuba je imala tri vakcine koje je besplatno delila i lečila je celu Latinsku Ameriku i svet“, navodi on.
Međutim, kako ističe, dugotrajni ekonomski pritisak doveo je do ozbiljnih posledica po funkcionisanje države.
„To je geoekonomski problem koji sam nazvao geoekonomskim genocidom“, kaže Pajović, objašnjavajući da blokade dovode do sistemske ekonomske degradacije.
Prema njegovim rečima, posledice se ogledaju u nestanku osnovnih resursa i kolapsu infrastrukture.
„Nema struje, nema goriva, nema lekova, bolnice ne rade, ljudi ne mogu da se operišu“, navodi on, dodajući da je i turizam kao ključna privredna grana potpuno pogođen.
U širem istorijskom okviru, situaciju na Kubi upoređuje sa periodom nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada je zemlja ostala bez spoljne podrške i ušla u fazu ekonomskog minimuma.
„Tada je osmišljen ’plan nula’, kada država funkcioniše na najnižem mogućem nivou“, navodi Pajović.
On ocenjuje i da je jedan od problema unutrašnji — nedovoljno razumevanje savremenih društvenih promena od strane političke elite.
„Politička elita nije razumela 21. vek i nije razumela potrebe mladih koji su imali pristup internetu i novim informacijama“, ističe on.
Na kraju, Kuba se u njegovoj interpretaciji predstavlja kao sistem koji insistira na političkom kontinuitetu i suverenitetu.
„Kuba insistira na suverenitetu i nacionalnom dostojanstvu“, napominje Pajović.
Izborni ciklusi: od progresivnih talasa do povratka desničara
Latinska Amerika ulazi u novu izbornu fazu u kojoj se političke promene ne odvijaju linearno, već u talasima — smenjuju se periodi jačanja progresivnih vlada i povratka desnice, uz sve izraženiji uticaj globalnih političkih modela.
„Politička istorija Latinske Amerike u 21. veku ima izraženu cikličnost — jednom dominiraju progresivne vlade, a zatim dolazi povratak desnice“, navodi Pajović.
Prethodni izborni ciklus već je pokazao promenu političkog vetra u regionu. Čile je dobio desnog predsednika Kasta, u Boliviji je posle dugog perioda dominacije Pokreta za socijalizam došlo do zaokreta, dok je i Ekvador prešao u desni politički blok.
„Reč je o liderima koji su u velikoj meri inspirisani Trampom i njegovim načinom političkog delovanja“, ističe Pajović.
Predstojeći izborni ciklus 2026. godine označava jednu od najgušćih političkih tačaka u regionu. Brazil, Kolumbija, Kostarika, Haiti i Peru ulaze u paralelne izborne procese, dok će u Boliviji lokalni izbori pokazati da li se Pokret za socijalizam oporavio nakon prethodnog poraza.
U Brazilu, politička pozicija Luiza Inasija Lule da Silve ostaje relativno stabilna, uprkos unutrašnjim i spoljnim pritiscima. Pad Žaira Bolsonara i njegov politički i pravni status značajno su oslabili desni blok, dok se opozicija suočava i sa nedostatkom političkog iskustva novih kandidata.
„Bolsonaro je u zatvoru nakon pokušaja državnog udara, dok njegov politički naslednik nema dovoljno iskustva i oslanja se na deo ekonomske elite povezane sa Trampovim krugovima“, navodi Pajović.
Kolumbija se izdvaja kao jedna od najstabilnijih ekonomija u regionu, sa konstantnim rastom i bez velikih ekonomskih potresa. Dolazak Gustava Petra na vlast označio je istorijski preokret — prvi put u istoriji zemlje levičarski predsednik redefinisao je odnos političke elite i građana.
„Petro je demistifikovao političku elitu i otvorio institucije prema narodu“, ocenjuje Pajović.
Njegov politički naslednik Ivan Sepeda ulazi u izbore sa realnim šansama, uprkos tenzijama u odnosima sa SAD, dodaje on.
Kostarika ostaje specifičan politički slučaj — stabilna, neutralna država bez vojske, često nazivana „Švajcarskom Centralne Amerike“. U toj sredini, socijaldemokratska opcija i dalje ima značajan prostor za politički uspeh.
Ako progresivne snage zadrže vlast u Brazilu, Kolumbiji i Kostariki, region bi mogao ostati trajno politički podeljen. Na jednoj strani nalazile bi se države poput Čilea, Ekvadora, Paragvaja i Argentine, dok bi na drugoj ostali Brazil, Meksiko i Kolumbija kao ključni progresivni stubovi.
„To znači blokadu latinoameričkog regionalizma i slabljenje organizacija koje su ranije omogućavale zajednički nastup u međunarodnoj politici“, zaključuje Pajović.
Pogledajte i:
