Terapija filmom: Kako to pomaže da bolje razumemo svet i sebe /video/
© Sputnik / Pavel Bednяkov
Pratite nas
U javnom prostoru poslednjih decenija sve je veći fokus na temama poput mentalnog zdravlja i brige o sebi, a stručnjaci tragaju za inovativnim pristupima koji mogu dopreti do šireg kruga ljudi. Jedan od njih je terapija filmom – metoda koja koristi igrane i dokumentarne filmove kao sredstvo za prepoznavanje, razumevanje i obradu emocija.
Osnovna ideja ove vrste terapije jeste da se puštanjem određenih filmova kod gledalaca pokrenu lične asocijacije i emotivne reakcije. Likovi i situacije na ekranu često služe kao ogledalo u kojem ljudi prepoznaju sopstvene dileme, strahove ili neostvarene želje, a upravo taj proces identifikacije može biti prvi korak ka dubljem razumevanju sopstvenog unutrašnjeg sveta.
Umetnost kao lek
Kako je objasnio dr Mihailo Ilić, psihijatar koji na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu sa svojim kolegama sa velikim uspehom sprovodi ovaj vid terapije, umetnost jeste nešto što nam osvetljava neke od skrivenih mehanizama funkcionisanja ljudske duše na način na koji to možda čak ni nauka ne može.
„Ja se uvek pozivam na to da je još i Frojd rekao da on nije otkrio nesvesno, da su to uradili mnogo bolje umetnici pre njega i da je on samo otkrio metod za izučavanje nesvesnog. Mi složene portrete ljudskog stanja viđamo u umetničkim delima od kada umetnička dela postoje i uglavnom su nam to možda najintuitivniji, najsveobuhvatniji prikazi toga šta znači biti čovek i šta znači živeti život“, kaže dr Ilić.
Slično razmišlja i njegova koleginica, klinički psiholog Snežana Mrvić, koja na pitanje zašto nam je toliko lako da se poistovetimo sa likovima na ekranu, podseća na citat iz knjige „Psihijatrija i film” Glena i Krina Gabarda, koji glasi: „Da psihijatrija nije postojala, filmovi bi je izmislili”.
“Jedan od najtežih zadataka, to je nekako u ljudskoj prirodi, jeste da stupimo u kontakt sa svojim emocijama, da ih prepoznamo, pričamo o njima i da ih pokazujemo, a kada puštamo filmove na Institutu vidimo da je našim pacijentima često mnogo lakše da se identifikuju sa likom i da pričaju o emocijama tog lika nego o sopstvenim. Tako da terapija filmom može biti jedan vrlo lekovit metod za sve. Naravno, moramo da istaknemo da ona ne može zameniti klasičnu terapiju, ali se pokazala kao snažan dodatni alat, komplementarni metod koji se primenjuje uz psihoterapiju i farmakoterapiju. Njena prednost leži u pristupačnosti i univerzalnosti jer gotovo svako može pronaći priču u kojoj će se prepoznati”, primećuje psiholog.
Na Institutu se, kažu gosti podkasta “Porodično…sa Sandrom Čerin”, pažljivo biraju filmovi u skladu sa potrebama grupe pacijenata, poput “Dobrog Vila Hantinga”, “Male mis Sanšajn”, “Dobro da bolje ne može biti”, “Neprilagođena”, “Blistavi um”, “Obični ljudi”, crtani film “Duša”... Nakon gledanja sledi razgovor sa terapeutom u kojem se analiziraju ključne scene, postupci likova i emocije koje su se javile. Na taj način film postaje više od zabave – pretvara se u prostor za istraživanje ličnih tema koje je ponekad teško otvoriti direktno.
“Mi pazimo da film nekoga ne uznemiri previše u smislu da se osoba dovede u stanje toliko velike nelagode ili anksioznosti da ne može da učestvuje produktivno u komunikaciji. Ali film treba da uznemiri ponekad jer ako je potpuno neprovokativan i ne izaziva nikakvu reakciju nećemo mnogo toga dobiti. Dakle, mi gledamo da to budu filmovi koji će izazvati jedan podnošljiv nivo uzbuđenja od strane publike, odnosno naših pacijenata da bi o tome moglo da se priča. Ja bih rekao da baš ti filmovi koji pogode taj neki zlatni prozor nekog dovoljno velikog, ali dovoljno podnošljivog nivoa uznemirenosti zapravo vode u najproduktivnije diskusije i dovode do najdragocenijih uvida“, ukazuje psihijatar Mihailo Ilić.
Šta omiljeni filmski žanr govori o osobi
Kako kaže, omiljeni filmski žanr dosta govori o osobi, budući da uglavnom volimo da gledamo ono što nam u našim životima, na neki način, nedostaje. To je neka vrsta pokušaja proživljavanja nečega kroz fantaziju, pa ako su nam životi bez nekih velikih uzbuđenja volećemo trilere, a ako smo usamljeni volećemo neke drame u kojoj su prikazani neki dublji odnosi.
Na pitanje zašto neki ljudi izbegavaju filmove sa težom tematikom, dr Ilić kaže da je to zbog utiska da su im životi već dovoljno teški pa ne žele da dodaju još nekog teškog sadržaja:
„Ali, rekao bih da je to jedna vrsta zablude i da ako se osećate loše, iscrpljeno, to ne znači da treba da bežite od teških sadržaja jer - teški sadržaji su život. Kada nam je teško film može samo da nam pomogne, nikako da odmogne. Naime, upravo nam nekada takva iskustva pomažu da „svarimo“ neka sopstvena iskustva i da nas na neki način oplemene, jer je jedna od glavnih odlika većine umetničkih dela ta da u nama izazivaju neke duboke reakcije. Te su reakcije često pomalo neprijatne ili nisu baš uvek prijatne, ali to je ta neka vrsta plemenite tuge koje filmovi u nama izazivaju. Ako se uz film rasplačemo to je stvarno neka vrsta pročišćenja i katarze posle koje su uvek osećamo lakše“.
Kolektivno gledanje filma – terapijski čin
U svetu koji je preplavljen brojnim sadržajima upravo film može pomoći da bolje razumemo i sebe i druge, ističe psiholog Snežana Mrvić i podseća da Institut za mentalno zdravlje, u saradnji sa Kinotekom, već nekoliko godina organizuje akciju „Lečenje filmom“.
„To je zaista bila jedinstvena prilika da publika pogleda neke od filmova koje smo pažljivo birali iz bogate arhive Kinoteke, a nakon projekcije usledila bi diskusija. U okviru te akcije dovodili smo stručnjake iz oblasti mentalnog zdravlja ali i stručnjake iz filmske, pozorišne, muzičke umetnosti i svi zajedno smo diskutovali. To je bila vrlo posećena i vrlo, rekla bih, drugačija aktivnost i očekujem da ćemo sa tim nastaviti u septembru“, navodi psiholog.
Psihijatar Mihailo Ilić toplo preporučuje gledanje filmova svima, otvoreno i radoznalo i što je moguće češće u bioskopu jer, kako kaže, iskustvo gledanja filma na velikom platnu ne može zameniti ni jedan personalni ekran današnjice.
“Važno je da mi kao publika pomognemo da se bioskopi održe u životu jer je čin kolektivnog gledanja filma sam po sebi terapijski, a emocije koje doživimo na taj način su mnogo jače nego kada smo kod kuće i gledamo film sami, posebno na nekom malom ekranu, lap topu ili telefonu”, zaključuje dr Ilić, koji je i jedan od autora i voditelja podkasta "Dva i po psihijatra".
Pogledajte i:
